DINAR JE TADA JAČE ZVEČAO OD ORDENJA!: Srpski vojnik nakon Prvog svetskog rata!

Zvižduci metaka ispratili su srpske vojnike 1915. godine na put sa kog su se jedino mogli vratiti uz spoznaju smrti i filozofije feniksovog rađanja i uzdizanja iz pepela.

Šokirani i poluživi gazili su duboke snegove albanskih planina, strepeći za svoje poluživote od nasrtaja domaćeg življa, koje je katkad bilo spremno da ako već ne može da pomogne, da ne odmaže, po naređenju i angažovanju Esad-paše, kome Srbi mogu ostati zauvek zahvalni.

Prošavši pravu golgotu, more, toplota, limun i masline dočekali su preživeli srpski živalj i vojnike.

USKOČITE U VREMENSKU KAPSULU ZA TILI ČAS: Isplivao snimak Tita koji priča na engleskom usred Londona! (VIDEO)

Grčka ostrva, pre svega Krf, postala su novi dom, ali na žalost i masovne grobnice srpskog naroda. Srpska vlada je dobila svoju zgradu, administracija je radila punom parom, tu su bila i mesta i bolnice za oporavak, ali samo kao privremena faza koja je trebalo da omogući put u smrt zarad oslobođenja domovine. Kanonade artiljerije, krv, povici i čelično kupanje su bili odmah „iza ugla“ – na Solunskom frontu.

Darovita deca i studenti upućeni su na Zapad, na zalaganje predsednika Vlade Nikole Pašića, tamo su ih dočekali još pre i tokom rata izbegli srpski intelektualci, a ostali su bili spremni na sve, samo ne na to, da budu, iako prijateljski dočekani, gosti u zemlji, čije obale zapljuskuju tri mora.

Solunski front je uz francuske i britanske vojnike u svoj vrtlog uvukao i oko 150.000 opravljenih srpskih vojnika, koji su prema zapisima zapovednika savezničke vojske Franše de Perea, jurišali brže od francuske konjice, ka svojoj obećanoj zemlji i Šumadiji koju je Sunce zasjalo jednog septembarskog jutra 1918. godine.

Život je bio tu na trenutak, a oblaci smrti su bili mnogo gušći nego oblaci baruta i artiljerije koja je munjevito tukla po neprijatelju. Srbija je oslobođena, ali i ostali jugoslovenski narodi, kako se govorilo još u Nišu 1914.

Država je obnovljena, naravno, ne po pamćenju preživelih, ali na žalost, kratkog roka je bilo pamćenje na one koji su preživeli pakao od Albanije, preko Krfa i Solunskog fronta, sve do Vojvodine i Jadranskog mora.

Rat je prošao, osakaćeni borci bez straha dočekali su sudbinu, u najvećoj meri, odbačenih prosjaka i za radno sposobne, čudaka, doživeli su smrt, prvi put tokom rata i drugi put nakon njega. Natpisi gde mole za pomoć bili su jezivo tihi, jer zaborav je Ad na zemlji. Tek po koja zvečeća moneta je se mogla naći u žuljavoj šaci, kutiji, ili u šajkaci i šapci. Najbolji prijatelji vojnih invalida bile su štake i uspomene na svoju zemlju pre rata.

Vlade širom sveta su muku mučile da obnove oštećene ekonomije, da vrate standard pre rata, vojnih invalida bila je puna međuratna Evropa. Slične scene su bile u poraženom Drugom Rajhu, ordenje je zvečalo u prazno, a pognuta glava je prihvatala milostinju radno sposobnog, običnog čoveka, jer vlade, ili nisu mogle, a katkad nisu ni htele da obrate pažnju na svoje telesno osakaćene heroje.

Razumevanje je usmereno na poražene, ratne reparacije su opterećivale budžete, ponos je ugažen, pomoć vojnicima koji su harali Evropom nije mogla i nije smela da bude upućena, a šta je sa pobednicima, u našem slučaju, sa Srbijom?

Srbija je izgubila 60% muške populacije, ostalo je malo radno sposobnog muškog stanovništva, teret je pao na žene i decu, čime se privreda nije mogla brzo oporaviti, s toga su ratni invalidi bili, na žalost, smetnja ka bržem oporavku, ali zaborav je ipak mogao biti prenebregnut, a za koji čuveni Arčibald Rajs krivicu pronalazi u srpskoj inteligenciji. Inače, Rajs je u testamentu naveo da želi da njegova vila bude ustupljena srpskim vojnim invalidima, ali njegova želja nikada nije bila ispunjena.

Nikada nije formirana prava administracija koja bi se pozabavila pomoću srpskim herojima – primer je Milunka Savić, koja jeste doduše odbila nacionalnu penziju i uhlebljenje, ali je po stare dane i to uz pomoć ratnih prijatelja, teškom mukom dobila posao čistačice u Hipotekarnoj banci u Beogradu.

Svetao, ali vrlo redak primer je u Dragoljubu Jeličiću, koji je sa svojih dvanaest godina branio Beograd, preživeo golgotu i vratio se kući, teško ranjavan, kao dečak je imao pregršt činova i ordenja. Učesnik je Drugog svetskog rata, čiji je kraj pronašao u partizanskim redovima, a ostatak života proveo kao glumac i komičar ostavivši iza sebe 3 kćeri i lepu glumačku karijeru 1963.

Današnjica slabo mesta u istoriografiji i sećanju daje pravim herojima Velikog rata. Većina je svoj kraj doživela u materijalnoj bedi, telesno osakaćena, ali duhovno iznad svih onih koji su nadmeno gledali na spasioce tuđih, ali ne i svojih života.

Vreme kada je dinar jače zvečao od ordenja je još tu, u sećanjima, ali i na žalost našoj realnosti.

Nije dobro ako se istorija ponavlja, ali ko to drugi mora da shvati nego mi sami.

Ona smrt koju mi danas poznajemo kao takvu, na žalost je bila jedini spas većine srpskih preživelih vojnih invalida nakon Prvog svetskog rata, jer su oni mnogo smrti spoznali pre one koja je označila njihovo bivstvovanje na ovom svetu.