LOPTICA PROKLIZAVA I DOBIJA DODATNO UBRZANJE: Čudni uslovi u kojima se igra masters u Torinu, evo šta to znači za Novaka

Pakao to su drugi!” reče u sebi Saša Zverev – videvši ishod meča od koga je zavisio njegov plasman u polufinale završnog Mastersa u Torinu.

Da li u momentima bukvalno dečije radosti Karlosa Alkaraza – koji je po svemu sudeći „skinuo kletvu“ loših rezultata iz proteklih meseci i sa skoro 800 hiljada dolara i 400 bodova više sa čela Crvene grupe zakazao megdan sa prvim igračem sveta – treba citirati teške reči Sartra sa Zverevom i Medvedevom na umu – ili je dovoljno reći da je toliko brza podloga do te mere ove godine utiče na igru da – izaziva sumnju u namere organizatora?

Tačno je – treba se lično uveriti da se ovaj masters ne igra na parketu nego popularnom „hardu“; jer – loptica po odskoku proklizava i dobija dodatno neugodno ubrzanje i varijaciju u visini – što od igrača zahteva neverovatan nivo anticipacije i izuzetno rano otvaranje za udarac – a to je veoma izazovno upariti sa nužnim čestim promenama pravca. Zbog toga viđamo takvu „nemoć“ i najboljih riternera na svetu, iznenađujuće često i daleko izbacivanje loptica u aut u razmenama, retko koji uspešan „drop šot“ i još ređe dobro plasirane lob udarce. Danlopove loptice su – standardno – teške i nabijene vazduhom, sa dosta „filca“ što ih ionako čini teškim za obuzdati i na njima prikazati pravo tenisko umeće umesto snalaženja. Još kada se sa njima igra na ovakvoj podlozi – onda zaista treba odati počast devetorici najboljih i kolegama iz dubla na požrtvovanju da – čak i za ove velike pare – igraju duge i neizvesne mečeve koji na momente podsećaju na „jahanje oluje“ u smisliu teniskih finesa.

Šta znače ove promene na turniru koji bi trebao da bude perjanica godišnje ATP produkcije – i neka vrsta indikatora za ono što nas očekuje u budućnosti „belog sporta“? Zašto se – i šta tačno – testira u Pala Alpituru – igrači, publika, TV auditorijum, marketing, sve to zajedno? Nije tajna da je čelne ljude čiji je posao da tenis koncipiraju i vode kao proizvod prestrašila fantastična ekspanzija padela širom sveta, sada i piklbola – i potencijal instant aktivacije i uživanja u istima od strane bukvalno svakog ko poželi da drži reket. Okej, tenis je i dalje neuporedivo više marketinški i medijski eksponiran, njegove zvezde su među najcenjenijim sportistima na svetu – ali se tu profitna margina za sport u celosti sve više „istanjuje“ – dok stotine hiljada voljnih padelista širom sveta hrli na svoju redovnu dozu sporta, rekreacije, takmičenja i druženja u inkubatoru zabave od pleksiglasa. Pored toga – tenis je i ove godine odao dužnu počast neuništivom Novaku Đokoviću – koji sa svojih 36 godina i dalje dominira na najvećim svetskim takmičenjima – ali i na ATP rang listi, gde će po svemu sudeći pametnim planiranjem nastupa neverovatnu cifru od 400 nedelja na njenom čelu možda nadmašiti za još 50, možda i 100 – uz „žetvu“ tih nekoliko preostalih rekorda – kao što je 109 osvojenih ATP titula ekvivalenta Boba Bimona u tenisu – Džimija Konorsa. I – šta tu (možda) nije dobro za tenis – sport u kome je mnogima od značaja bilo toliko teško da napokon izuste da je Novak „koza“, GOAT, najbolji svih vremena – kao da bi umesto reči iz njih izlazio meket? Pogodili ste – predvidivost.

Umalo da sva 4 Grend Slema završe u istoj vitrini, uz 2 ili 3 Mastersa – a možda i Dejvis Kup trofej za nedelju dana – i to se beleži, pamti. Osvojen je i Adelejd, duboko se išlo i u Dubaiju, Rimu – i svaka pobeda nad Novakom se slavila kao osvojeni „šampionat sveta“. Opet okej – to Vimbldon i jeste, ali Sinerova pobeda u drugom kolu Torina nije povod da se promoviše „novi kralj“ tenisa, iako ovom sjajnom momku (koji se sinoć „našao“ Novaku kao rod rođeni) treba odati sve dužne počasti na sjajnoj sezoni i perspektivi.

Kaže se – svakome isto, ali u tenisu te skoro nevidljive, filigranske razlike prave one ključne, momentalne – koji presuđuju višečasovne viteške dvoboje, osvajače trofeja ili tanjira, rang, karijere… U tim momentima se samopouzdanje utvrđuje ili ruši kao kula od karata – i ponekad prođu i godine dok se ne povrati (ako i tada). O ulozi publike – takođe – nikad više diskusije i debate, jer se više ni ne priča o tome da je ona objektivna – nego najčešće – koliko je „divlja“ u antiteniskim manirima, najčešće podstaknuta „otrovnim perima“ koji stvaraju razne atmosfere, predrasude i osude – a da je u pitanju „samo“ sport.

Možda će neki reći da su se takve stvari oko sporta dešavale „od pamtiveka“, citirati stravična zbivanja na Olimpijskim igrama u Minhenu, tragičnu sudbinu kolumbijskog fudbalera Eskobara kao ekstremne primere otmice, zloupotrebe i izopačenja sporta – ali, opet, bavimo se ovim pojedinačnim slučajem – slučajem možda i najboljeg sportiste svih vremena – koji, čini se, stalno biva izazvan da se bori protiv „nekih novih uslova“ – kao i sve boljih a mlađih protivnika. Dimitrov je već „teniski veteran“, Tim je postao skoro teniski „nebitan“, mnogi se pitaju da li će generacija Zvereva, Medvedeva i Rubljova ikada ispuniti svoj puni potencijal ili postati „izgubljena“ – a Alkaraz, Siner, Rune, Šelton, Fis već gomilaju „srebrninu“ a da su jedva postali punoletni. Lepo je pročitati da se Nadal „oglasio“ povodom svog povratka na turneju – ali je onaj koji „zadržava točak vremena da se okrene“ u tenisu jedino – Novak Đoković, koji – eto, ujedno – u svom karakteru ima i nagon da pokreće neke „druge točkove“ koji su usmereni da se kreću u divergentnim pravcima u odnosu na ove koji diktiraju tok zbivanja u organizovanom profesionalnom tenisu.

Da li je uopšte moguće najboljeg tenisera svih vremena svrstati u neku kategoriju ograničenu momentom, turnirom, sezonom – i koliko je idilični „hepiend“ scenario koji je skriptovan za kraj karijera nekih drugih asova različit u odnosu na to šta je postala stvarnost u toj priči? Koliko puta je Novak uspeo da se izdigne iznad svih kontroverzi, izazova, pretnji, omalovažavanja i omeđavanja – i ko je tu uporniji – on ili „druga strana“? Ako prva dva igrača sveta – veliki rivali ali i uzajamni poštivaoci – javno prozivaju odluku da se za kraj iznurujuće sezone izabere najteža podloga – i time učesnici do maksimuma opterete kroz ionako najteži žreb i program turnira sezone – šta tu može da se posmatra kao normalno ili podnošljivo? Jesu li igrači stvarno toliko razmaženi – ili su samo ljudi od krvi i mesa – koji i pored enormne „šargarepe“ od više miliona dolara u zaradi – ipak bivaju ograničeni svojim fizičkim mogućnostima, ma koliko velikim? I kakva je ovde projekcija na delu – ako se stalno priča o „unapređenju“ tenisa i podizanja „na novi nivo“?

Videćemo da li će u – nadamo se – naredna dva meča Novak Đoković uspeti da se fizički, mentalno i strateški pripremi da odgovori ovakvim izazovima uslova igre koji u osnovi više odgovaraju mlađim učesnicima – i kroz nove nezaboravne mečeve zajedno sa njima „sve ovo što je od blata“ pretvori u umetnost – kao što je onomad „dirigovao“ salvama povika i negodovanja publike sa klupe? Po Novakovom treningu i „vajbu“ sa njegovim timom se da zaključiti da su se „duboko ukopali“ sa namerom da to i ostvare, i već brojne domaće kolege šire šalu da će „Siner u nedelju zažaliti što je pobedio Runea“.

Da li je ta šala ujedno i najbolja potvrda zbilje – među onima koji su svesni pravih vrednosti u tenisu, ili će „imperativ promena“ krajem i ove sezone – a kao novi-stari narativ na teniskoj sceni „imati poslednju reč“ – propratićemo kroz zanimljiva zbivanja koja su pred nama ovog vikenda u olimpijskom Torinu.