ERDOGAN ŽELI STVARANJE NOVOG TURSKOG CARSTVA: Ubeđen je da Turska u 21. veku treba da bude regionalna i globalna sila

Erdogan će još dugo da vodi Tursku, a njegov reizbor imaće duboke implikacije za Tursku – i ostatak sveta.

O NOVOGODIŠNJOJ PORUCI REDŽEPA TAJIPA ERDOGANA SVI PRIČAJU: „Cilj Turske je politička i ekonomska moć na najvišem nivou!“

Prema nezvaničnim rezultatima, Redžep Tajip Erdogan je pobedio je u drugom krugu predsedničkih izbora u Turskoj i obezbedio sebi drugi mandat. On je rivala Kemala Kiličdaroglua pobedio sa 52,1 spram 47,9 odsto glasova, a većina ih je izbrojana.

BBC piše da su novom izbornom pobedom Erdogana turski građani pokazali da veću podršku uživa iskusni autokrata nego neprovereni demokrata Kiličdaroglu.

– Upravo je dobio mandat od glasača koji su razjasnili da podržavaju Erdogana uprkos svemu što se dogodilo sa ekonomijom – rekao je Nikolas Danfort, saradnik Helenske fondacije za evropsku i spoljnu politiku.

Ali, ostatak zapadnog sveta ne deli takav sentiment. Zapadne prestonice su ćutale tokom turske predsedničke kampanje, privatno se nadajući da će se okončati nestalna Erdoganova vlast, ali nakon što je osvojio treći mandat Zapad je uhvaćen negde između nade i straha, piše Patrik Vintur u analizi za “Gardijan”.

Zapad je opisivao stratešku važnost Turske kao mosta između Evrope i Bliskog istoka, ali je ruska invazija na Ukrajinu promenila njen status, piše Katja Adler u analizi za BBC. Malo je onih koji očekuju velika spoljnopolitička iznenađenja od Erdogana, ali strateški saveznici Anakre pažljivo prate dešavanja. A ono što Turska radi je važno, piše Adler.

„Erdogan želi da vidi rađanje Turskog carstva“

Erdogan je pokušao da ispolji tursku moć u regionu i šire, vodeći nesvrstanu i asertivnu spoljnu politiku. On veruje u multipolarni svet, sa Turskom kao silom između ostalih.

Preorijentisao je Ankaru dalje od Zapada – ali nije ga potpuno napustio – koristeći svoj uticaj da balansira turskim odnosima, ali takođe da izigrava konkurente na način na koji to koristi interesima Turske i njega samog.

Tu spadaju svađe sa NATO, čiji je Ankara član iako se ne ponaša uvek tako, zbližavanja sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, kupovanje ruskih oružanih sistema i ruske nafte, iako prodaje borbene dronove Kijevu, piše Džen Kirbi u analizi za “Voks”.

– On želi da vidi rađanje Turskog carstva, uverenja je da je Turskoj suđeno da bude hegemonija, regionalno, ali i globalna sila 21. veka – kaže Asli Ajdintašbaš, saradnik Centra za SAD i Evropu Instituta Brukings.

Antizapadni sentiment

Erdgoan koristi ovu nacionalističku viziju da stekne domaću političku prednost, ali krize koje su pretile da mu uskrate reizbor nisu nestale i verovatno će postati još gore. Turska ekonomija je u rasulu.

Delovi zemlje se i dalje oporavljaju od razornog zemljotresa u februaru, a Erdogan će morati da se pozabavi tim krizama čak i dok nastoji da ispolji turski uticaj širom sveta.

Njegova vera u multipolarni svet znači da on baš i ne prihvata poredak na čelu sa Zapadom. Turska je dugogodišnja članica NATO (i druga najveća armija alijanse), ali je Erdogan pokušao da uspostavi nezavisniju spoljnu politiku – onu koja odvaja Ankaru od zavisnosti od Vašingtona.

Time je Erdogan zašao u antizapadna osećanja turskog društva i pojačao ih, kaže Kirbi.

Njegovo neprijateljstvo prema SAD posebno se pojačalo nakon navodnog pokušaja puča u Turskoj 2016, za šta Erdogan krivi Fetulaha Gulena, sveštenika u egzilu koji živi u Pensilvaniji od 1999. Tražio je od SAD da ga izruče, do čega nije došlo zbog, kako su rekli, nedostatka dokaza.

Odatle se jaz samo produbljivao.

Turska i NATO

Neki od kamenja spoticanja u odnosima Turske i NATO su: Hapšenje američkog sveštenika 2016. u Turskoj zbog izmišljenih optužbi za terorizam, partnerstvo SAD sa sirijskim kurdskim borcima koje Erdogan smatra teroristima, turska kupovina ruskog protivraketnog sistema S-400 2017. uprkos upozorenjima i sankcijama SAD i izbacivanju iz programa borbenih aviona, itd.

Ali, Erdoganova spoljna politika po principu “radim šta hoću” ispoljila se najviše tokom rata u Ukrajini. Turska nije bila u skladu sa NATO saveznicima u vezi sa sankcijama Rusiji i prikuplja jeftinu rusku naftu – CREA je identifikovala Tursku kao jednu od “zemalja perionica” koje povećavaju uvoz ruske nafte nakon invazije.

“Kijev independent” piše da će, ako Erdoganova pobeda uplaši zapadne investitore, a turska ekonomska kriza se nastavi, Ankara možda pokušati da se osloni na rusku ekonomsku podršku.

Turska je takođe postavila prepreke članstvu Švedskoj u NATO zbog navodno labave politike Stokholma prema Radničkoj partiji Kurda (PKK) koju Turska smatra terorističkom (Finska je dobila zeleno svetlo i članica je alijanse od 4. aprila). NATO želi Švedsku kao članicu do vremena velikog samita u julu pa se zapadni zvaničnici nadaju da će Erdogan postati malo popustljiviji nakon pobede. Mada, verovatno je da će SAD morati da “zaslade” dogovor dozvoljavajući Turskoj da ponovo kupi F-16 (nakon signala američke administracije biće potrebno odobrenje Kongresa).

Ali, sa Erdoganom ništa nije zagarantovano. Kako kažu stručnjaci, nije da on želi da raskine sa Zapadom, samo hoće da radi stvari na svoj način.

– On vidi izbore kao priliku da Zapad resetuje odnose sa njim pod njegovim uslovima – kaže Danfort.

Američki predsednik Džo Bajden u međuvremenu je čestitao Erdoganu na pobedi, navodeći da se “raduje nastavku saradnje kao NATO saveznika po bilateralnim pitanjima i zajedničkim globalnim izazovima”.

Erdogan ipak razume da mu članstvo Turske u NATO pruža određeni uticaj.

– Turska moć uveliko proizilazi iz činjenice da je ona u NATO – kaže Merve Tahiroglu, programska direktorka Turske u Projektu bliskoistočne demokratije.

Sedenje na dve stolice

Ta moć se delimično odnosi na odnose sa drugim članicama alijanse ali i van nje, a posebno sa Rusijom sa kojom je Turska poslednjih godina produbljivala saradnju. Erdogan je koristio svoje odnose sa Moskvom da pokušava da igra na obe strane – nije potpuni prijatelj sa Rusijom, ali dovoljno da iznervira Zapad, ceni “Voks”.

Dok njegova Turska neguje pozitivne odnose sa Rusijom, kako je Erdogan nedavno rekao CNN-u, ona istovremeno održava otvorenu komunikaciju sa Kijevom. Više puta je priznala teritorijalni integritet Ukrajine još od ruske aneksije Krima 2014, prodavala Ukrajini vojnu opremu – dronovi “bajraktar” su poznato ukrajinsko oružje na ratištu – te isposredovala sporazum o izvozu ukrajinskog žita iz crnomorskih luka.

Sve to stavlja Tursku u prilično jedinstvenu poziciju.

Svet po meri Erdogana

Kirbi piše da je Erdogan koji je ušao u ove izbore isti onaj koji će izaći iz njih. Stručnjaci kažu da bi on svoju pobedu mogao da iskoristi da pokuša da napravi trajniju promenu u međunarodnoj poziciji Turske.

– Njegova spoljnopolitička vizija se potpuno vrti oko toga da napravi Tursku ponovo velikom – rekao je Tahiroglu.

Pitanje je da li Erdogan može da ostvari tu viziju i šta bi to značilo za Tursku. On će imati pravih izazova nakon ovih izbora. Ekonomija je na ivici a nije joj učinio uslugu povećanjem plata 700.000 državnih službenika za 45 odsto nekoliko dana pred izbore.

Iako je pobedio, činjenica da su turski izbori prvi put ušli u drugi krug pokazuje da su mnogi Turci razočarani njegovom vlašću. Opozicija bi mogla da ojača usred ekonomskih previranja a te realnosti mogle bi da ometu Erdoganove regionalne i globalne ambicije. To ne znači da će njegov uticaj nestati.

– Erdogan je bio mnogo uspešniji nego što je gomila njegovih kritičara predviđala. Ali bio je manje uspešan nego što njegova propaganda želi da verujete – rekao je Danfort.

Zapad strahuje da će Erdogan da iskoristi pobedu da odvede Tursku dalje od liberalnog sekularnog plana ali se nada da će, kako neće moći više da se kandiduje i ugađa biračima, biti bar otvoren za ubeđivanje i da će zasnivati svoju spoljnu politiku na nečem drugom sem samoodržanja, kaže Vintur.

Bilo kako bilo, izbori koje nesputani Erdogan načini važni su za Tursku, NATO i bilo kakav poredak koji se promoli na kraju rata u Ukrajini, zaključio je Vintur