VIDOVDAN: Čuvamo li KOSOVSKI ZAVET, čuvamo li KNEZA LAZARA?

Karakter nacionalnog praznika se ogleda u kulturi baštine jednog naroda. Obeležavanje značajnih događaja u istoriji nije samo kultura sećanja (koja bi bila svrstana kao deo kulture baštine) zasnovana na želji da se jedan događaj posmatra sa distance bez emocionalne pristrasnosti, ili kako se ne bi reklo da vlada opšte kulturna nepismenost. Neprestano prisećanje, obeležavanje, ne samo na državnom nivou, već i kod svakog pojedinca, bio on verujući, ili ne, ali i neprestano otkrivanje delića istorijskog mozaika događaja koji je ovekovečen praznovanjem, jeste ono što u potpunosti znači prisećanje (!) na dan kada se odvio presudni, ili važan trenutak u istoriji jednog naroda.

Vidovdan se može posmatrati kroz prizmu, unutar koje postoji nekoliko krhkih mostova kojima se može ići, a svaki je toliko osetljiv da svakim grubljim pokušajem prelaska pojedinog, ili njegovim pretrčavanjem, dolazi do njegovog oštećenja, a često i do pucanja.

Naime, pojednostavljeno, dati događaj se mora posmatrati sa velikom dozom pripreme i rezerve, koje je moguće imati isključivo realnim, delom i romantičarskim (ne i idiličnim), ali pre svega verskim sagledavanjem istorijske distance. Bez svega navedenog, 28. jun postaje isključivo dan kao i svaki drugi, tj. dan bez posebnosti, koju definitivno zavređuje.

Postoje li realni izgledi da se navedeni načini primene i ostvare? Definitivno, ali naravno, ne u meri u kojoj bi to bilo potrebno, te bi na tome svakako trebalo raditi. Pored obećavajućeg načina posmatranja, nalazi se i neobećavajuća strana, koja u svom nukleusu ima koren omalovažavanja, ili jednostavno ignorisanja jednog od najvećih događaja u srpskoj istoriji. Vređanje i ćutanje su u ovom slučaju sinonimi, jer doprinose istom rezultatu obeležavanja nacionalnog praznika, a to je stvaranje atmosfere, najpre poistovećivanja datog događaja sa trenutnim, ili skorašnjim nemilim situacijama, koje srpskom narodu ne idu na ruku pred „velikim pravednicima“. Često, ta mrlja koja se navodno nalazi na srpskoj duši je, u stvari, pečat istorije kojim bi se trebalo ponositi (ne uvek), od čega strahuju pomenuti „pravednici“, vređalice i oni sa prećutnim (najpogubnijim!?) stavom.

Na žalost, današnjica je u toj tamnoj boji koja često pokušava da pomrači, značaj i za srpski narod svetlost, kojom Vidovdan zrači više od 600 godina.

Šta je Vidovdan?

Trijumf poraza

Kosovska bitka koja se odigrala 15/28. juna 1389. godine ima svakako vojni značaj, ali on nije presudan u razumevanju značaja ove bitke. Naravno, taktika, dvostruko više turskih nego srpskih vojnika, tok borbe i različita pravila ratovanja, ali i verska pravila dve strane koja su imala jak uticaj, jesu interesantni za proučavanje, ali fokus ipak nije uperen ka tom polju.

Ono što je važno jeste pitanje posledica boja i zbog čega obeležavati dan kada je, već ionako podeljena zemlja, automatski postala turski vazal. Najpre, verski razlozi koji se vezuju za mučeništva i izbor Carstva nebeskog, a ne grešnog zemaljskog, kome je kraj blizu. Sve to daje notu jednog metafizičkog tumačenja Vidovdana, koje se ne može samo podvesti ni pod naučnu, ali ni logičnu percepciju događaja, što mu daje jednu veliku stepenicu iznad, u velikom hramu srpske kulture sećanja. Verski element postaje simbol ovog danas nacionalnog praznika, a definitivno da njegova veličina biva univerzalna, tj. kako za crkvu, tako i za narod, Vidovdan može biti određen, bez prenagljivanja, kao najveći srpski nacionalni praznik.

Srpska država je svoju uvertiru propasti doživela 1389, ali Kosovski zavet i boj koji se odigrao u narodu su još tada bili uzeti kao osnova, koja je dobar temelj slobodarske misli, težnje ka nezemaljskom i shvatanje bitke kao zemaljskog poraza, ali i jednog velikog Božjeg trijumfa koji srpski narod izdvaja od drugih i postavlja ga u redove Carstva koje sa podozrenjem gleda na one što misle da oganj i mač grade večnost.

Naravno, neko ko je čisti logičar ne bi ovako posmatrao događaj koji se ovde razmatra, a samim tim n praznik tome posvećen. Carstvo koje je navodno izabrao knez Lazar je, u stvari, po takvoj percepciji, opravdanje za poraz, zavet samim tim nema smisla, ili ne postoji, a Vidovdan je praznik kao i svaki drugi, bez posebne vežnosti, ili korak dalje, praznik poraza koji možda i ne bi trebalo obeležavati.

Svakako da dve navedene teze imaju svoja opravdana uporišta, a ako bismo se držali zlatne sredine, uzeli argumente religije, metafizike i nauke, ne sa ciljem dokazivanja jednog stava, nego objedinjavanja gledišta, razumevanja Kosovskog zaveta i shvatanja šta je to trijumf, koji jasno postoji, a šta je poraz, koji je takođe neminovnost, konkluzija bi opet samo dodala još poneki spektar svetlosti na dan koji se obeležava, a složićete se da je ovakav primer stvarno predivni deo u celokupnoj srpskoj istoriji, ali na svu sreću ne i jedini.

Vidovdan je kroz istoriju, sve do danas bio pun boli, patnje, ali i pobeda, veliki igrači koju su težili uništenju srpske države su znali za značaj tog praznika. Sa druge strane presudne odluke i postupke Srbi su činili baš na taj dan. U srpskoj, nama bližoj istoriji, 28. jun je postavio Srbiju pred njene najveće neprijatelje, pre svega moćnu Austro-Ugarsku, čime, kao da svakog 28. juna Kosovski zavet dobije živu formu i učini da srpski narod natopi zemlju krvlju zarad vrednosti koji njeni neprijatelji nisu u stanju da shvate, jer one su deo onog Carstva, koje je odredio da će ljubiti knez Lazar. Zato je trijumf bio baš onda kada je srpski narod najviše krvario, a neprijatelj svojim postupcima potvrđivao nepostojanje razumevanja zašto takav otpor i za kakve vrednosti.

Svedok Kosovskog zaveta, onaj koji vaskrsne svakog puta kada se lome koplja budućnosti srpskog naroda, ne omogućava pobedu u maču, već istog trenutka kada se prihvati njegovo postojanje i milost, daje priliku za ponovno vaskrsenje i simbolizuje nebeske vrednosti, trpeo je i trpi grozne činove izvedene od strane protivnika, ali i sopstvene dece, jer krst koju nosi nije lak, a oni koji žive na ovoj zemlji su grešni, zbog toga, on, Vidovdan jeste sama Božja reč i delo, a za Srbe nebeski trijumf zemaljskog poraza.

Toliko bogatstva u jednoj reči i jednom danu, a ipak toliko presudnih trenutaka baš na taj dan od 1389, a da li će ih još biti, ili je ipak svaki Vidovdan u srpskoj istoriji poseban, to znaju samo oni koji su izabrali put, neshvatljiv mnogima već vekovima, a koji je omogućio zemaljske patnje i pobede, a nebesko radovanje.

Očuvanje zaveta kroz nacionalni praznik

Način posmatranja, univerzalnost i značaj Vidovdana su u prethodnom delu ovog kratkog teksta bili u znaku pokušaja da se pojasne, a to pojašnjenje da bude samo delić u doprinosu razumevanja kompleksnosti, ali i, zanimljivo, teško shvatljive jednostavnosti, koju ima dati praznik, što je još jedna njegova posebnost u vidu kontrasta.

Ono što bi bio zaključak ovog pokušaja, jeste praznik van prošlosti, tj. sagledavanje pomenutog iz pozicije ad interim, ali i budućnost obeležavanja i pre svega očuvanje značaja. Sadašnjost je, kao što je navedeno na početku teksta, u znaku koji ne obećava po pitanju bilo čega nacionalnog, a kamoli razumevanja nečega što običan smrtnik nije u stanju da vidi kroz naočare ovog sveta. Lepe želje koje bi bile navedene bi se u mnogome čemu svrstale u utopističke, zato je bolje biti pristalica dela, koja trenutno jedina mogu da skinu prašinu sa očiju, ali i svesti i razumevanja.

Nije cilj da se samo zna tačan datum i tok bitke, nije to primarno ni u istoriji, ni u smislu života (što ne znači da ne treba znati), ako se shvati zavet koji se očuvao više od 600 godina i ako se usvoji filozofija života po njemu, u isto vreme prilagođena okolnostima u kojima se nalazimo, nema načina da izgubimo svrhu našeg postojanja, jer ona nije u zemaljskim granicama kojima se danas trguje kao na pijaci, već baš u Kosovskom zavetu koji svoje otelotvorenje ima u Vidovdanu, a zavet koji opet proističe od Carstva koje su izabrali kosovski mučenici, granice zemaljske ne poznaje.

Kroz navedene primere „Sveto Trojstvo srpske istorije“ postaje sasvim kristalno razumljivo, time i shvatanje hrišćanske vere, a konačno dolazi, nadam se, i do dubljeg sagledavanja Vidovdana kao nacionalnog praznika.