ŠTA JE NAJGORE ŠTO SU ŽENE U SRBIJI DOŽIVELE ZA VOLANOM? Dramatična iskustva od kojih se ledi krv u žilama

Žena vozača u Srbiji ima sve više, a iskustva koja imaju u saobraćaju ponekad podsećaju na holivudski filmski scenario. Bilo da je u pitanju kvar, rizična situacija u vožnji, strah ili neka druga neprijatnost… Evo šta je najgore što su žene u Srbiji iskusile za volanom, ali i kako su u tim situacijama reagovale.

– Najgora stvar koja mi se desila sa autom, ali ne baš u vožnji, ostala mi je kao noćna mora. Tada sam bila svež vozač, možda sam dozvolu imala godinu dana i vozila sam nekog „juga“ nabudženog za trke. Tata ga je kupio sa ugrađenim alarmom koji je jako brzo počeo da pravi haos. Sećam se da sam kolima uveče otišla do Kliničkog centra, tamo mi je tata ležao na odeljenju, gde su bili baš teški bolesnici. Trebalo je da mu odnesem neki lek. Parkirala sam na bolnički parking koji se naslanjao na tu kliniku. Otišla sam do tate i kad sam se vratila, auto nisam mogla da upalim, ali alarm, jačine sirene za vazdušnu uzbunu je počeo bez prekida da zavija. Tu, gde leže bolesni ljudi. Noć, nigde nikog, samo moj auto se dere kao da je smak sveta. Pokušavala sam šta sam mogla, ali ništa nije uspevalo. Činilo mi se da su prošli sati, zapravo prestao je posle desetak minuta. Agonija najveća, a pokušavala sam i kablove da iščupam, ali sam se uplašila varnica – kaže Ivana iz Beograda.

Posebno neprijatno je i kad se kola pokvare u vožnji, ali tu je priča koja ima dobar kraj zahvaljujući snalažljivosti žene za volanom.

– Na putu do Novog Sada su mi skroz otkazale kočnice. Bila sam sa drugaricom koja je pozelenela kad je shvatila da se ne šalim. Sreća pa smo na nekom delu puta koji je blago išao nizbrdo na dnu uspele da stanemo prirodno, bez gasa, u leru. Kad tu ispred stopira neki momak za Novi Sad. Ja rešena da stignem gde sam pošla, a i bile smo blizu, kažem mu – uđi, ali da znaš, ne rade nam kočnice. On kao „Haha, važi“, i uđe. Vozim kao puž, polako, put ravan. Kad je i on skapirao da kočnice stvarno ne rade, odjednom je pobeleo, više nije progovarao. Stigle smo bezbedno, a njega smo ostavile na ulasku u grad – kaže Jovana iz Obrenovca.

Sofija iz Kraljeva zna da kod kvarova treba očekivati neočekivano, a zanimljivo je čuti šta jednoj ženi tad sve padne na pamet.

– Sa nekih 19 godina nas četvoro iz društva odemo na more prvi put sami kolima. Ja vozila, drugi nisu imali dozvole. Jedan dan krenemo u mesto pored našeg, kad odjednom ne mogu da menjam brzine. Kvačilo se zalepilo za pod. Katastrofa. Svi mi trube, put uzan, ne znam šta ću. Jedva se nekako sklonimo sa strane. Onda kvačilo pomerim rukom i vidim da se polako vraća ako ga povučeš, ali neće samo da se vrati ako samo skloniš nogu sa njega. I tad se setim – izujem se, obuhvatim kvačilo nožnim prstima, smestim ga između palca i drugog prsta i tako ga vučem gore-dole dok menjam brzine. Mislim se brzo će to, nema mnogo nazad do smeštaja. Ali kad smo stigli, sva sam bila u ranama i isceđena kao krpa. Posle majstor kazao da je kvačilo otkazalo zbog velike vrućine jer je auto bio parkiran na suncu.

Priča Dragane iz Beograda pokazuje da volan nije za svakoga, kao i koliko su prisebnost i brza reakcija presudni na putu.

– Ovo je bilo u jesen 2021. kad smo već duboko bili u posledicama koronavirusa i ja sam na svojoj koži osetila koliko je ludilo ljudi u saobraćaju postalo drastično. Nekih šest meseci nisam vozila auto pošto sam se porodila i, kad sam prvi put posle te pauze sela za volan, prvo što sam pomislila je bilo koliko su svi prsli. Izašla sam na auto-put i inače u Beogradu praktikujem da poštujem sva ograničenja, tako da sam vozila ravno 80 na sat. Međutim, čoveku koji je išao iza mene je to očigledno bilo presporo, pa je svirao i blicao, a pošto sam ja nastavila da vozim istim tempom, on je odlučio da me obiđe, da mi uleti u traku i naglo uspori, skoro pa zakoči, kao da smo u nekom trileru, a ne u Beogradu u subotu popodne. Sreća pa iza nas nije bilo nikog, a ja sam imala brzu reakciju i na vreme ukočila. Inače ne želim ni da zamišljam šta bi se desilo.

Ponekad situacije u kolima umeju da zaista deluju poput filma. Dokaz za to je Marinino iskustvo.

– Vozila sam po mraku od kuće iz grada kod mame i tate u selo blizu Šapca i bilo je baš mračno, a neki iza je vozio sa dugim svetlima, tako je delovalo. To mi je smetalo, pa sam mu više puta signalizirala migavcima da ih smanji. E onda je on dao gas, zaobišao me, preprečio se pred mene i krenuo da izlazi iz kola. Kao u horor filmovima. Nisam znala šta ću, da li da mu otvorim prozor ili ne, na kraju mu ipak otvorim, on kaže – sigurno mi signalizirate zbog dugih svetala, ali nisu duga, takav je auto, to su kratka svetla. Vi ste 51. osoba koja mi je davala znak da ih skratim, pa želim da vam stavim do znanja da nisu duga. Laku noć. I okrenuo se i nastavio da vozi… Gledala sam u njega ne trepćući. Horor.

S druge strane, u probleme na putu ume da se umeša i navigacija.

– Najgore što mi se desilo u vožnji bilo je kada sam kucala na navigaciji jedno mesto u blizini Beograda (a slabo kontam navigaciju) i ona me odvela na drugo mesto koje se isto tako zove – kod Novog Sada. A bila sam krenula na proslavu jednog rođendana, sa sve decom, pa dok smo se vratili za Beograd i ostalo, zakasnili smo i nismo otišli na rođendan – kaže Sanja.

A kad je vožnja po Beogradu u pitanju, posebno mesto ima kružni tok Slavija.

– Uvek sam imala blokadu od kružnog toka na Slaviji. Delovalo mi da niko ne zna kuda ide i da će svake sekunde da izbije neki udes. Ali jednom sam morala tuda. Uđem u kružni tok i blokiram. Ne znam kuda da izađem. Vozila sam se jedno pet minuta u krug. Svu me oblio znoj, nikad veći stres. Nekako sam se izvukla. Sad posle toliko godina mogu tuda skoro i zatvorenih očiju – priseća se Ana.

Slično je bilo i sa Irenom.

– Prvi put sam sama sela u kola i probala da napravim polukružno, ali ušla sam u pogrešnu traku. Bilo je baš zastrašujuće dok su mi se kola približavala. Brzinski sam se nekako opet okrenula. Stala sam na prvom proširenju sa strane i isplakala se.

A ono što se desilo Uni je dokaz da u saobraćaju često moramo da više pazimo na druge nego na sebe.

– Prošle nedelje vidim vozi žena sa dvoje dece u kolima i sve vreme sa obe ruke kucka telefon. Baš sam se iznervirala. Svi iza su srećom išli polako, maksimalno do 40 na sat. Ali onda je čovek ispred mene naglo zakočio zbog ljudi na pešačkom prelazu, pa sam i ja zakočila malo jače. Pogledam odmah u retrovizor da li je ona i dalje na telefonu i vidim da jeste, ali da malo-malo podigne glavu. I onda je i ona morala da jače zakoči i odmah se okrenula ka deci da ih pridrži. Pogledala sam je mrko, a ona se ukočila od straha.

Da sve bude gore, u vožnji može da se naiđe na pravu opasnost, ali ne onu koju isprva očekujete.

– U isparkiravanju pored Zoološkog vrta nisam mogla da ubacim u prvu nikako pošto je na autu menjan menjač, pa sam probala da se isparkiram iz druge i tako iznervirana pod gasom izletim i zakačim neka kola. Bukvalno mu se samo odlepila guma ona zaštitna na vratima. Izađe stariji čovek i vidim neće praviti problem. Dok sam mu se izvinjavala, izleti njegova žena iz kola i napadne ga što hoće da me pusti tek tako. Vikala je standardne stvari – ko ti dade dozvolu… Na njeno insistiranje dam im svoje podatke da im narednih dana „pokrijem štetu“. U to vreme još su bili živi fiksni telefoni. Krenu od sutra pozivi, on zove, istopi se od ljubaznosti, ali eto kad ćemo se videti? Da skratim priču, taj matori je posle počeo da mi dolazi kući, nekako uvek kad sam bila sama, jednom je odgurnuo vrata i ušao i seo. Ispitivao me da li imam dečka i slične stvari, toliko sam se bila uplašila da sam počela da se tresem. Isfolirala sam da me tata čeka ispred zgrade i da moram da idem. Mnogo sreće sam imala što se tako završilo. Izašao je, a pošto je ostavio i telefon, moj otac ga je nazvao, ne znam šta mu je rekao, ali više nikad se nije javio ni pojavio – kaže Milica.