Borba na jugoslovensko-albanskoj granici sa NATO avijacijom, albanskom vojskom, teroristima OVK i stranim plaćenicima počela je 9. aprila 1999. godine i trajala 67 dana. Odnela je 108 mladih života. Bila je to jedna od najtežih borbi u novijoj istoriji srpske vojske, epska bitka postala je simbol odbrane otadžbine.
Ivan Antić iz Kosovske Mitrovice tada još nije napunio 20 godina, obezbeđivao je komandanta pešadije drugog bataljona čuvene 125. motorizovane brigade, pukovnika Ljubinka Đurkovića.
Čekao sam metak u glavu
I pre odlaska u vojsku mu je, kaže, bilo jasno da život nikada više neće biti isti, da je počeo rat. A pakao je počeo kada je počela bitka u rejonu karaule Košare. Jutro je bilo tmurno, kišovito, ništa se nije videlo. Krenula je vatra sa svih strana.
„Došli smo do tog bunkera, čučnuo sam pored, nije bilo mesta unutra da se sklonim. Kako sam čučnuo i držao pušku, tako me je snajperista naciljao. Gađao me je pored leve noge. Vidim, bukvalno zrno prođe pored noge. Onda pored desne, treći metak sam čekao u glavu„.
Ivan se pomirio sa sudbinom, video je svoj kraj, međutim, snajperista je prebacio vatru na bunker, ranio oficira koji je bio unutra. Uspeli su da ga izvuku, previli mu ranu, a onda krenuli da se povlače. Tek tad je usledio pakao.
„Čuli smo lišće, galamu. Jurili su da nas žive uhvate. Bežali smo, došli do neke provalije i nismo imali izbora, nego da skačemo. Bilo je nekih dvadesetak metara strme visine. Kako smo skočili, na to mesto gde smo bili pala je granata koja nas je dodatno odbacila“.
Mogu da vratim svaku sliku iz pakla
Pali su tačno ispred vozila svoje vojske, bilo je i jedno sanitetsko, spas za ranjenog oficira. Sećanje na taj prvi dan bitke je posebno, jer to je prvi udar, a bitka je trajala punih 67 dana, 24 sata dnevno, stotine udara NATO avijacije, projektila i metaka terorista, albanske vojske i stranih plaćenika sa Zapada.
Tokom 67 dana bitke na karauli Ivan je, kaže, video na šta je sve spreman čovek da se prilagodi, samo da bi preživeo, ali i čoveka koji ne može to da podnese, koji „izgori“. On veruje da nije izgoreo, svaku scenu pakla koju je preživeo može da vrati, pa i onu najužasniju – sakupljanje delova tela svojih saboraca iz Vojne policije koje je poklopila kasetna bomba.
„Onda sam morao, ne samo ja, svi koji smo se tu našli, da pokupimo te delove tela, bukvalno stavite trup ljudski na šatorsko krilo, dodate jednu nogu, drugu nogu, ruku. Da li sam ja uspeo da u tome pogodim čija je čija ruka, verujte mi da ne znam, ali to nikada neću da zaboravim“.
Crni oblak na Srbijom, posle rata
Kaže da su on i saborci uspeli da zaustave prodiranje neprijatelja na teritoriju Kosova i Metohije sa juga, ali da su ciljevi onih koje su zaustavili na granici u dobroj meri ostvareni u miru, nakon političkih promena 2000. godine.
„Nakon rata bilo je ukupno oko dve hiljade uhapšenih terorista, dokazano, suđenih ubica koje je naša vlada tada prosto preko noći pustila. Iako su osuđeni, preko noći postali su slobodni građani. Oni možda nisu ušetali u našu zemlju u uniformi, ali su ušetali u odelima sa kravatama, našli su među našim narodom one koji su podobni da rade stvari koje oni žele i zato se i nadvio crni oblak nad Srbijom. Mi smo trebali da odemo u sramotu, zaborav. Naši oficiri su pohašeni i poslati u Hag“.
Na svom Kosovu i Metohiji nije bio od 2019. godine. Od emitovanja filma „Bitka na Košarama“ krenule su pretnje. Na spisku je za hapšenje. Anić danas živi u Novom Sadu, ima porodicu, dva sina. Posvećen je njima i svojoj velikoj misiji, da se patnje koje su on i kolege preživeli ne umanje i ne zaborave.
Predsednik je Udruženja veterana „Košare“. Svoju borbu preneo je u Narodnu skupštinu u kojoj je poslanik.
