ODJECI KOJI TRAJU I DANAS: Četvrt veka od Kumanovskog sporazuma, kojim je završen rat na Kosovu

Kosovski rat je završen 10. juna 1999. godine. Tog dana je Savet bezbednosti UN u Njujorku doneo Rezoluciju 1244, kojom su borbena dejstva formalno okončana. Ona su već bila prekinuta prethodnog dana, 9. juna.

Dva i po meseca ranije, NATO je započeo prva bombardovanja ciljeva u SR Jugoslaviji, piše Dojče vele.

Bila je to prva borbena misija Severoatlantskog saveza bez mandata UN i prva uz učešće nemačkih vojnika. To je bilo kršenje tabua – za NATO zbog izostalog mandata UN i za nemačku javnost zbog učešća u ratu.

Pregovori o prekidu rata počeli su 6. juna u restoranu “Evropa 93”, u selu Blace u Severnoj Makedoniji, na samo 500 metara od graničnog prelaza Đeneral Janković. Bila je to kafana u koju su i do tada dolazili samo oni sa velikim željama i izgubljenim nadama.

Kafana je pose rata dobila trojezičnu tablu da su baš tu započeli pregovori, a vlasnici su uvek bili spremni da se prisete nekog novog pikantnog detalja.

Danas je zatvorena i može se videti samo preko žice novoizgrađenog auto-puta. Tabla je i dalje tu, ali albansku zastavu i transparent “Poezija bez granica, Blace – egzodus 1999″ – pojeo je zub vremena.

Predistorija

Raspad Jugoslavije počeo je 1991. godine proglašenjem nezavisnosti Slovenije, Hrvatske i Makedonije. Bosna i Hercegovina je proglasila nezavisnost 1992. godine, Srbija je vodila ili pokretala ratove protiv Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovina, samo je Makedonija ostala pošteđena. I na Kosovu su znaci rano ukazivali na eskalaciju: već 1989. godine predsednik Saveza komunista Srbije, Slobodan Milošević, ukinuo je autonomiju pokrajine.

Sporazum je usledio nakon 11 nedelja bombardovanja i pet dana pregovora, a potpisali su ga predstavnici tadašnje SRJ i Međunarodnih bezbednosnih snaga (KFOR), generali VJ, odnosno MUP-a, Svetozar Marjanović i Obrad Stevanović i britanski general Majkl Džekson. Dan po potpisivanju Kumanovskog sporazuma, Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244, kao međunarodno pravnu osnovu za rešavanje kosovskog pitanja, da bi dva dana kasnije, 12. juna 1999. u ranim jutarnjim časovima, na aerodrom u Prištini stigle prve ruske vojne trupe iz kombinovanog bataljona, koji se nalazio u Ugljeviku u sastavu međunarodnog mirovnog kontingenta u Bosni i Hercegovini.

Stigli su i britanski tenkovi, a pokušaj uspostavljanja kontrole nad Slatinom između NATO-a i ruskih snaga je okarakterisan kao incident, koji se suštinski završio nekoliko meseci kasnije, uspostavljanjem kontrole od strane NATO-a do sredine oktobra 1999. Ruski kontingent KFOR-a se 2003. godine povukao sa Kosova.

Dokument je predvideo razmeštanje na Kosovu, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva, po usvajanju rezolucije Saveta bezbednosti UN. Prema Sporazumu, međunarodne snage „ovlašćene su da preduzimaju sve neophodne akcije u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane“.

Na početku je Misija Kfora brojala oko 50.000 pripadnika, da bi danas bila desetak puta manja. Za zvanični Beograd, Kfor je jedini garant bezbednosti Srba na Kosovu..

Za Prištinu to je isključivo Nato, pa zvao se on i Kfor. Predstavnici Kfora su našli kompromisno rešenje pa se nazivaju “Nato Kosovo snage – Kfor”.

“Kfor nastavlja da sprovodi svoj mandat – zasnovan na Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244 iz 1999. godine – da obezbedi sigurno i bezbedno okruženje za sve zajednice koje žive na Kosovu i slobodu kretanja, u svakom trenutku i nepristrasno. Kfor je treći bezbednosni odgovor, posle Kosovske policije i Euleksa, sa kojima radimo u bliskoj saradnji”.

Ovo je završetak svakog njihovog saopštenja. Bez izuzetka. Bilo da je u pitanju neki incidenti ili su nekoj školi donirali sportsku opremu.

Rambuje i kraj diplomatije

Mirovni pregovori vođeni su u Rambujeu kod Pariza, u februaru 1999. godine, pod vođstvom Balkanske kontakt grupe. To su bili poslednji diplomatski pokušaji Evropljana i SAD da nateraju kosovske Albance i Srbe da sporazumno okončaju borbe.

Međutim, pregovori su propali. Poslednji pokušaj američkog specijalnog izaslanika Ričarda Holbruka da u Beogradu ubedi srpskog moćnika Miloševića da popusti, takođe je bio neuspešan.

Uoči vazdušnih napada NATO, zapadni političari, posebno američki predsednik Bil Klinton, više puta su optuživali Srbiju da planira genocid na Kosovu. NATO nije tražio mandat UN jer bi se suočio sa otporom Rusije i Kine u Savetu bezbednosti UN.

Za tadašnju nemačku vladajuću koaliciju, koju su činili Socijaldemokrate (SPD) i Zeleni, učešće u ratu sa nekoliko borbenih aviona bilo je teška odluka. Pacifisti i militaristi u Nemačkoj bili su suprotstavljeni jedni drugima.

Takozvani plan „Potkovica“ nemačkoj vladi je trebalo da dâ neophodno opravdanje za učešće u ratu na Kosovu. Radi se o planu, koji je navodno sačinjen u Beogradu, a imao je za cilj da potisne albansko stanovništvo preko južne granice Kosova u Albaniju.

Nije potvrđeno da li je taj plan zaista postojao. Nesporno je da su stotine hiljada kosovskih Albanaca pobegle ili proterano.

Milošević popušta – pod pritiskom Moskve?

Većina današnjih stručnjaka se slaže da su pogrešne procene razlog zbog kojeg je rat NATO trajao više od jedanaest nedelja. NATO je bio uveren da će Milošević nakon nekoliko dana bombardovanja poslati signale za pregovore.

S druge strane, u Beogradu se spekulisalo da će NATO u nekom trenutku popustiti i staviti kompromis na sto. Na kraju je Milošević popustio, verovatno zato što je Moskva vršila uticaj u Beogradu. Rusiji, koja je tada bila ekonomski veoma oslabljena, bila je potrebna saradnja sa Zapadom, uveren je bivši specijalni izaslanik EU za Kosovo, Austrijanac Volfgang Petrič.

Završetak rata regulisala su dva međunarodno-pravna akta. Vojnim sporazumom u Kumanovu od 9. juna 1999. godine, naređeno je povlačenje Vojske Jugoslavije i srpske policije sa Kosova.

Srpske oružane snage morale da napuste Kosovo

O

Tadašnji srpski predsednik Slobodan Milošević čestitao je građanima Jugoslavije mir, ali do danas u javnosti dominira i stav, o kojem se i dalje nerado govori, da je u pitanju bila kapitulacija.

Za kosovske Albance, dani od potpisivanja Kumanovskog sporazuma se zvanično kvalifikuju kao „oslobođenje Kosova“, za Srbe, naročito sa Kosova, jun i naredni meseci doživljeni su kao egzodus, s obzirom na etničke zločine nad srpskim civilnim stanovništvom, njihovo proterivanje i napuštanje tadašnje jugoslovensko-srpske pokrajine.

Federalne i srpske snage su se Kumanovskim sporazumom obavezale na povlačenje svog ljudstva i organizacije SRJ i Republike Srbije koji mogu vojno da deluju. To je značilo povlačenje redovnih armijskih i mornaričkih snaga, naoružanih grupa građana, udruženih paravojnih grupa, vazduhoplovnih snaga, teritorijalne odbrane, pogranične policije, obaveštajnih službi, policijskih jedinica – lokalne, specijalne, antiterorističke, jedinice protiv demonstracija, kao i bilo koja grupa, ili pojedinci koje, kao takve, navede komandant KFOR-a.

U Kumanovskom sporazumu dogovoren je i povratak vojnog osoblja SRJ i Srbije na Kosovo, kao i to da će KFOR obezbeđivati ispunjavanje obaveza povratka posle odobravanja istog. Međutim, ova odredba Kumanovskog sporazuma nije ispunjena i u javnosti je retko spominjana, naročito u kosovskoj i zapadnoj javnosti. Među odredbama je takođe i član I/paragraf 5a, prema kojem – bilo kakve snage SRJ, bez prethodnog izričitog odobrenja komandanta KFOR-a, neće ni pod kojim okolnostima ući, ponovo ući, niti ostati na teritoriji Kosova, ZVB i ZKB.

Definisane su i zone vazdušne bezbednosti (ZVB) – 25 kilometara od pokrajinske granice Kosova ka unutrašnjosti SR Jugoslavije, odnosno pojas od 5 kilometara, mereno od pokrajinske granice ka unutrašnjosti SRJ, kao i kopnena zona bezbednosti koja danas iznosi 382 km u dužini i 5 kilometara u širini.

NATO je u novembru 2015. godine ukinuo vazdušnu zonu bezbednosti, dok je gornji vazdušni prostor iznad Kosova, na visini većoj od 8.700 metara, otvoren za civilni saobraćaj početkom marta 2014.

Kontroverze VTS

Za jednog od potpisnika Kumanovskog sporazuma, penzionisanog policijskog generala Obrada Stevanovića upravo ovaj citat je ključ svega.

Jedino, kaže, problem je što se ne sprovodi onako kako je zapisano. Kontroverza.

“I posle punih četvrt veka od zaključenja Vojno -tehničkog sporazuma u Kumanovu, problemi tog sporazuma, protivrečnosti tog sporazuma i neka druga pitanja u vezi sa tim sporazumom skoro su identična kao pre desetinu godina. Ključni problemi Vojno -tehničkog sporazuma su njegovo neprimenjivanje od strane međunarodnih bezbednosnih snaga na Kosovu i Metohiji i pogrešno tumačenje i pogrešno razumevanje”, priča Stevanović za Kosovo onlajn.

Kao ključnu tačku pogrešnog tumačenja navodi mišljenje da je Kumanovski sporazum potpisan sa Nato.

Tvrdi da to nije tačno.

“Činjenično, Vojno -tehnički sporazum je zaključen sa međunarodnim snagama Ujedinjenih nacija. Druga činjenica koja se često pogrešno tumači je sastav međunarodnih bezbednosnih snaga na Kosovo i Metohiji, koje takođe čine međunarodne bezbednosne snage Ujedinjenih nacija, a ne snage Nato. Treći problem je često razlikovanje dejure i defakto stanja na Kosovo i Metohiji. Međunarodne bezbednostne snage su dejure, snage UN, a defacto one se ponašaju kao snage Natoa. Podsetit ću vas da je u sastav tih snaga ušao značajan broj snaga iz država koje nisu članice Natoa: Rusija, Ukrajina, Jordan i neke druge strane”, objašnjava ovaj general.

Nema dileme da je najveći doprinos Kumanovskog sporazuma prestanak rata. Ali, naglašava, problem je što nije ispunio nadu da će doneti i slobodu.

Dani radosti, straha i simbola

Tik do Prištine je Gračanica. Jedna od najvećih srpskih enklava nastala kao fenomen ili posledica te 1999. godine.

Politički analitičar i istoričar Aleksandar Gudžić jedan je od onih koji je istoriju gledao sopstvenim očima.

Danas, 25 godina kasnije iz ugla struke smatra da je Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu označio kraj rata 1999, ali i početak najvećeg etničkog čišćenja na kraju 20. veka.

Nekad zvanični neprijatelji, danas zvanični partneri

Saradnja komande KFOR-a i Vojske Srbije danas je regulisana saradnjom na dva nivoa – glavnom i nižem. Na glavnom se saradnja odvija između komandanata KFOR-a, odnosno EULEX-a, po potrebi, i Generalštaba Vojske Srbije, odnosno „Štaba MUP -a za AP KiM“. Na nižem nivou saradnja se odvija na komandnom, koordinacionom i lokalnom nivou.

Od ulaska bezbednosnih snaga Republike Srbije u kopnenu zonu bezbednosti 2001. godine do danas, ova saradnja je redovna, a kako su obe strane više puta naglasile, zasnovana je na partnerskim i profesionalnim odnosima. Sastanci Zajedničke komisije su redovni, na njima se razgovara o bezbednosti na KiM-u, i o kopnenoj i vazdušnoj zoni, a po potrebi se diskutuje i o eventualnim incidentima.

Srbija je danas članica Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, a od ove godine tom se telu, takođe u pridruženom svojstvu, krajem maja pridružilo zasebno i Kosovo. Odluka da se tako nešto dogodi doneta je tačno na 25-godišnjicu početka bombardovanja SRJ od strane NATO-a.

Nezavisnost Kosova

Nakon 78 dana, oko 2.300 vazdušnih udara i, kako se procenjuje – između 750 i 3.500 mrtvih – intervencija NATO-a je okončana. Kosovski rat, koji je počeo godinu i po dana ranije, bio je završen. Devet godina kasnije, 17. februara 2008. godine, Kosovo je proglasilo nezavisnost i sada ga navodno priznaje 115 od 192 zemlje članice UN, uključujući Nemačku.

Rusija, Kina, kao i pet zemalja EU (Grčka, Rumunija, Španija, Slovačka, Kipar) nisu među njima. Srbija i dalje odbija da prizna nezavisnost Kosova