JOŠ UVEK TRAŽI SVOG BRATA: Onda se desilo nešto nezamislivo!

Ističe da oseti kao sestra da je živ i ne gubi nadu da će ga pronaći. Nakon toliko godina još uvek je jaka ljubav sestre prema bratu.

– Tri dana su ronili, tela deteta nema. Prošlo 3 dana, onda je ronilac jedan rekao mome ocu, od muke su krenuli vidovnjacima samo da vide je li mrtav ili je živ. Meni je vidovnjak rekao, u nadi da ću ja naći svog brata, bar njega da ću zagrliti i da ćemo otići on i ja zajedno na mezar oca i majke – započinje potresnu priču Alijana.

Kako je rekla, od ove priče neće nikad odustati.

– Ja sam Kaharević Alijana, rođena sam u Jajcu, a od 1995. sam ovde u Bugojnu. Desilo se je to da sam ja brata izgubila. 2003. prvog aprila u pola 12 ujutru, bili smo svi u kući. Njemu je otac kupio BMX-a, bio je zeleno-crne boje, dobro se sećam. I mama je razvijala pitu, pošto je on bio naša maza, mama je rekla, stavila je njegovu prvu pitu da se ispeče i kaže „hajde ćeri Enćija zovi da jede“. Ja sam izašla, zvala sam ga, nema ga. Tad sam srela njegovog jednog druga, zvao ga je Deba, to mu je bio dobar drug. Pitala sam Deba „jesi ti video Enćija?“ „Jesam“ kaže, otišao je jedan krug. Šest godina je imao. Otišao je kao krug. Ja sam krenula, dole je bila jedna ulica, prema reci Vesočnici. Ja ne znam šta je mene dole zaputilo. Otišla sam da ga tražim, eto, zvala sam ga, ne javlja se. Ja sam otišla dole – priča Alijana i nastavlja:

– Bio je kao neki mostić gde su radnici prolazili. Bila je tamo ona pilana. Oni su napravili mostić gde prolaze kraj reke da ne idu okolo. Ja sam našla bicikl dva metra od obale, fino spušteno. Vidim taj mostić. Ja sam posumnjala da je pao u vodu. U tom momentu sam ja pošla plakati. Ne znam, u roku od pet minuta moj otac ide s druge strane. Dobro se sećam bio je u žutoj trenerci. Ide, ja plačem, i on ide, i on zaplaka. Mi smo posumljali da se utopio, da je u pao u vodu – priča ona.

– Dubina je bila do pasa. Mi smo zagradili vir, stavili smo stari auto i grane, da bi se tu kao deca kupali. Pošto ta voda je do kolena. I kad izgradiš vir, eto tu da imamo bar do pasa da se kupamo leti. Međutim, jedan dobar prijatelj mog oca, koji nam je u životu valjao, odmah je angažovao ronioce iz Zenice. Došli su ronioci stvarno odmah. I čamce su dovukli, ronili su tri dana. Tri dana su ronili gde tela deteta nema. Znači, nađeno je ovca i cuko. Verovatno oni što su gore živeli pa su bacili. Tako da je to voda odnela. Međutim, bager je kopao. Ronioci su tri dana ronili. Znači, neprestano su ronili, nisu ništa našli – priča ona.

Kako je opisala, priseća se da je jednom prilikom njen brat rekao da mu je jedan muškarac nudio čokoladu.

– Ja se sećam kad je on došao i rekao mojoj mami „mama, meni je jedan čiko davao čokoladu, ali nisam ja hteo uzeti, nisam ja lud“ – priča ona i nastavlja:

– Tu noć smo ja i on šetali, pre nego što će on ujutru nestati, šetali smo ja ga držala za ruku. On meni kaže „vodi me kući, mene nešto strah“. A on je bio veselo dete, sa starijim ljudima se najviše voleo družiti, sa njima razbaci priču, njega su svi u ovom naselju voleli, tako je bio veseo, uvek se smejao – priča ona, a suze same naviru.

PREVAREN DVA PUTA: Žena mužu skinula OGROMNU SVOTU NOVCA sa računa

Ispričala je da je jednom prilikom videla nepoznatog čoveka sa crnom kožnom jaknom, koji je mamio njihovog psa, pozivajući ga imenom.

– Prepala sam se i počela plakati, tata me je uveo u kuću, a kad je izašao, taj čovek je nestao. Znao je ime cuke, zvao ga je na ulici gde nije bilo rasvete, bio je mrak. Kada se tata vratio napolje, tog čoveka više nije video – potreseno priča Alijana.

Ona je istakla da ne gubi nadu i da zna da je njen brat živ.

– Ja to osećam. Osećam da je živ jer u vodi bi se našao, koliko samo ribari hvataju ribu, našao bi ga neko. Morala bi voda izbaciti telo. Ide na površinu. Neko bi ga našao. Nije mačka, dete je. Ipak je to dete šest godina, koje nikad nismo pronašli – rekla je ona.

Potom je Alijanu zadesila nezamisliva tragedija, kada je u razmaku od samo 19 meseci izgubila oba roditelja.

Naime, 2016. godine joj je majka preminula, a otac samo 19 meseci kasnije.

– Izgubila sam majku u 56. godini, umrla je. Ostao je otac u nadi da će naći svog sina, uvek je tražio, borio se. Nakon 19 meseci i on je iznenada umro ispred kuće, u 57. godini života. Umro je od tuge – rekla je.

– Vidim tatu kako sedi zamišljen i kažem mu „nemoj tata biti zamišljen“. On meni kaže „Što? Vidiš, ćeri, kakav je život, izgubio sam dete, izgubio sam ženu. Nema smisla da ja dalje živim“. Ja sam ga ohrabrivala „imaš mene, imaš brata, treba da živiš“, on je govorio „vi imate svoju porodicu“.

– Moj život se sveo na tugu, u nadi da ću zagrliti svog brata – rekla je kroz suze Alijana.

– Možda nekad ovo bude gledao, ako bude gledao, nek se samo seti ožiljka na nozi, imao je ožiljak na nozi. Ličio je na mog oca. Posekao se sekirom. Ako ikad bude ovo gledao, samo neka pogleda svoj ožiljak i znaće da to nije njegova porodica, da je on otet od svoje porodice – govori ona u nadi da je njen brat živ i da će možda da pogleda ovaj video.

– Imao je i izbačen pupak kad se rodio, nije mu bio dobro svezan, i po tome se može prepoznati. Ožiljak na nozi je na kolenu, bilo je ušivano. Pupak mu nije bio ko kod normalne dece. Poznala bih ga po liku, veseo plav, vezali smo mu rep.