KONAČNO NAUČNO OBJAŠNJENJE: Zašto je dete često najgore prema mami

Ponekad ljudi prebacuju majkama da su deca najgora kada su u njihovoj blizini. I da, često izgleda kao da majka loše utiče na dete. Ali razlog je sasvim drugačiji…

Verovatno je svaka majka doživela ovakvu scenu. Tata je sa detetom, dete je divno, igra se, ne cmizdri, zabavlja se, raspoloženo je. A onda mama ulazi u sobu i sve se menja. Dete odjednom trči ka majci, kao da ga je neko maltretirao i sada je konačno našlo spas – majku.

I onda se svi okreću mami sa „onim“ pogledom i komentarišu nešto u stilu „Pa razmazila si ga/nju, kad te nema sve je super, odmah dođeš i drama…“. Svaka mama ,,voli“ takve komentare…

Da, deca su često „najgora” pred majkama. Da, deca često najviše plaču pred svojim majkama. Da, deca često pokazuju svoje najgore lice i svoje najgore raspoloženje pred mamama. I ne, nije da su razmaženi, niti da im majka najviše dozvoljava, niti da glume i dramatizuju pred majkom. U stvari, čak je i obrnuto.

Zašto je tako?

Nedavno je sprovedena studija čiji je cilj bio da se prouči kome se deca obraćaju u nevolji (i u sreći) i zašto, prenosi portal Psychology Today. Ono što su istraživači želeli da utvrde je da li deca imaju veću verovatnoću da komuniciraju sa svojim primarnim roditeljem (tj. roditeljem koji provodi najviše vremena sa detetom i pruža najviše brige) ili roditeljem sa kojim su najpovezaniji i da li će deca pre tražiti majku ili oca. Posebno su se fokusirali na to da li detetove emocije određuju kog će roditelja tražiti, ili da li traže drugog roditelja kada su u nevolji ili kada su srećni.

Zaključak do kojeg su došli istraživači biće jasan i logičan svakoj majci – kada je dete uznemireno, veća je verovatnoća da će komunicirati sa svojim primarnim negovateljem. Primarni negovatelj je, očekivano, u većini slučajeva majka – ona koja obavlja većinu poslova vezanih za negu deteta i provodi više vremena sa malim detetom. Pored toga, što je jači primarni staratelj, veća je verovatnoća da će mala deca tražiti tog roditelja kada im je potrebna.

Ono što je interesantno jeste da nije bilo bitno da li je dete bolje i više vezano za mamu ili tatu, odnosno za koga je više vezano – važno je bilo samo ko je primarni staratelj, odnosno ko više brine o detetu. Dakle, čak i kada je dete više vezano za oca, ako je majka primarni staratelj, dete će se obratiti majci u trenucima potrebe. Međutim – kada je u pitanju smirenje i uteha, roditelj sa kojim su više povezani uvek ima bolje rezultate.

Kada su deca srećna, podjednaka je verovatnoća da će stupiti u interakciju sa bilo kojim negovateljem – nije bitno da li je to primarni negovatelj ili negovatelj sa kojim su više povezani i privrženi.

U majci nalaze sigurnost

Sve u svemu, istraživanje je pokazalo da će dete u trenucima kada se oseća loše, nesigurno, plačljivo – tražiti majku, bez obzira da li je više vezano za majku ili oca. To se zapravo često pitaju deca, a deca kažu da – više vole mamu. Ovo možda uopšte nije tačno, ali to deca osećaju jer su njihove mame njihovi primarni staratelji.

Ova studija, naravno, ima svoje nedostatke, jer su u svim proučavanim porodicama majke bile primarni staratelji. Nisu posebno tražili takve porodice, ali to je bio rezultat.

Dakle, priča sa početka teksta je sasvim logična. Ako je dete bilo uznemireno, ako se ne oseća baš najbolje, ako jednostavno plače, ljuti se ili slično tome – otići će kod mame i sve to pokazati mami. Ako mu, na primer, tata ne da keks dok je sa tatom, ne da mu nešto što zaista želi (iz bilo kog razloga), dete će „izbaciti sva ta osećanja iz sebe“ čim vidi mamu. .

I eto tako mama sve pokvari. Mama ,,pokvari“ dete koje je bilo savršeno raspoloženo. Ali da, sada je jasnije, zar ne?