„PRE ĆE SAVA OD DUNAVA DA SE RAZVEDE NEGO NAS DVOJE!“: Velika životna priča Ace Ilića i Biljane Jevtić, OVU REČ nikad nisu izgovorili

Oni zajedno poručuju da će se pre rastati Sava od Dunava nego njih dvoje!

– Često me mladi pitaju da im dam recept za dugotrajan brak. Zanima ih kako smo Aca i ja opstali toliko godina. Bitno je poverenje, razumevanje i da se čarke rešavaju, a ne da prerastaju u velike svađe – priča Bilja, a Aca se nadovezuje:

– U našem životu nikad, čak ni u razgovoru, nismo pomenuli reč „razvod“. Često kažem da će pre Sava od Dunava da se razvede nego nas dvoje!

Međutim, dok im sudbina nije ukrstila puteve, oboje su strpljivo gradili karijere, koje su započeli u svom rodnom kraju.

Biljana je odrasla u selu Grejač, a detinjstvo nadomak Niša pamti kao bezbrižno.

– Živela sam u velikoj zajednici. U kući sa dve sobe bilo je nas desetoro, majka Dobrila, otac Života, sestra Svetlana, stric, babe… Imali smo dnevnu i spavaću sobu, i još jednu prostoriju sa ognjištem. Tu se pravio ručak, pekla pogača. Živeli smo srećno i skromno, a moja pet godina mlađa sestra i ja bile smo mezimice jer smo bile najmlađe – priča pevačica i dodaje da je bila nestašno dete.

– Sa sedam godina sam otišla iza kuće u voćnjak i popela se na trešnju. Lako mi je bilo kad sam se pela do vrha, ali kad je trebalo da siđem, zvala sam drugare u pomoć.

Još kao klinka radila je seoske poslove:

– Podrazumevalo se da treba da pomognemo roditeljima. Svako domaćinstvo je imalo kokoške, svinju, kravu… Moj zadatak je bio da posle škole teram stoku na ispašu. Pored toga, skupljala sam šljive, seno, pomagala sam i mami da sadi papriku. Za to vreme njen budući muž rastao je u gradu!

– U Gornjem Milanovcu sam živeo sa roditeljima i mlađim bratom. Imao sam srećno detinjstvo. Otac mi je bio stomatolog, a mama medicinska sestra. Lepo smo živeli, nismo ni u čemu oskudevali, išli smo na more, odmore… S društvom sam po ceo dan igrao basket i fudbal – priseća se Aca, koji je od tate dobio prvi instrument:

– Otac je brata i mene upisao u muzičku školu. On mi je kupio prvu harmoniku. Voleo je muziku, i dok je studirao u Beogradu, bio je član kulturno-umetničkog društva „Ivo Lola Ribar“.

Pored sviranja harmonike, Aca je obožavao i sport.

– Bio sam pasionirani čitalac sportskih novina! Od malih nogu sam navijao za Crvenu zvezdu, a znao sam napamet sastave svih fudbalskih timova bivše Jugoslavije. Maštao sam da postanem sportski novinar i za vreme letnjih raspusta kod kuće sam zapisivao kako bih ja prenosio utakmicu. I danas štampu čitam od poslednje strane jer je tu sport! Pored toga, obožavao sam i da čitam poeziju.

Sticajem okolnosti nije postao novinar, već pevač. Nakon završene osnovne škole, upisao je gimnaziju, a prvi bakšiš zaradio je od oca.

– Ćale je slavio jubilarni rođendan, a ja sam svirao i pevao gostima. Dao je kumu 1.000 maraka da mi stavi u harmoniku. Prvu pravu svirku imao sam sa 17 godina, i to sa profesorom koji mi je držao privatne časove harmonike. Pevač sa kojim je trebalo da radi krštenje otkazao mu je. Pozvao me je umesto njega, otišao sam, a publika me je lepo prihvatila. Uživao sam, a osladio mi se i novac.

S druge strane, Biljin tata nije bio oduševljen idejom da mu ćerka bude pevačica.

– Dok sam išla u srednju mašinsku, bila sam član kulturno-umetničkog društva „Veljko Vlahović“ u Nišu. Igrala sam u folkloru i pevala izvorne pesme. Pobedila sam na jednom seoskom takmičenju. Ljudi iz Radio Niša su me čuli i odlučili da budem njihov predstavnik na manifestaciji Prvi glas Srbije u Domu sindikata. Takmičila sam se i pobedila 1981. sa pesmom „Anica je ovce čuvala“. Moj tata se nije slagao sa tim da se bavim muzikom. Zato sam upisala Mašinski fakultet, ali ga nisam završila – priča pevačica i dodaje da joj je susret sa čuvenim tekstopiscem promenio život:

– Na Prvom glasu Srbije čula me je Rada Todorović i rekla je da bi volela da popriča sa mojim roditeljima ukoliko želim da se bavim pevanjem. Našla sam se u čudu, jer nikad nisam mislila da će mi to biti posao. Došla je u Niš, razgovarala s njima i tada smo počele da sarađujemo. Rada mi je mnogo pomogla na početku karijere, živela sam kod nje. Bila je divna žena, posvećena poslu.

Zanimljivo je da se i Ilić takmičio u Prvom glasu Srbije u Beogradu.

– Drugari su me nagovorili da se prijavim za lokalno muzičko takmičenje u Gornjem Milanovcu, koje je organizovao Radio Čačak. Pobedio sam, a finale je bilo u Čačku. U žiriju mi je bio Miroslav Ilić, koji mi je kasnije rekao da je glasao za mene. Pobedio sam i onda sam kao predstavnik Radio Čačka nastupao u Domu sindikata na takmičenju Prvi glas Srbije. Bio sam najmlađi učesnik i pobedio sam u kategoriji amaterski prvi glas Srbije.

Upisao je Pravni fakultet u Beogradu, koji, poput svoje supruge, nije završio.

– Otac mi je našao stan u Kosovskoj ulici, da bih bio blizu fakulteta. Imao sam divan orkestar „Kumovi iz Čačka“. Mnogo smo radili. Vikendom sam išao da pevam, a preko nedelje na predavanja. Počeo sam da zarađujem lepe pare. Kad su me iz orkestra pozvali da nastupamo i radnim danima, shvatio sam da je to kraj studiranju.

Prvi albumi Prve ploče Aca i Biljana snimaju iste godine – 1983, a Jevtićevoj su odskočna daska bile Zimske olimpijske igre 1984. u Sarajevu.

– Snimila sam album sa optimističkim naslovom „S malo volje biće bolje“ i zahvaljujući Olimpijskim igrama svi su preko noći saznali ko je Biljana Jevtić! U pauzama između takmičenja puštana je reklama: „Biljana Jevtić, ‘S malo volje biće bolje'“. Odjednom su sa svih strana krenuli pozivi za nastupe i za kratko vreme postala sam popularna.

I Ilić je imao sreće sa snimanjem prvog albuma.

– U 21. godini sam znao da treba da objavim svoje pesme. Rekao sam ćaletu da moramo nešto da uradimo po tom pitanju. Otišli smo kod tadašnjeg hitmejkera Predraga Vukovića Vukasa u Čačak. Bio je malo skeptičan u vezi sa saradnjom sa mnom. Ali seo je za klavir i svirao dok sam pevao. Posle 30 sekundi pružio mi je ruku i rekao: „Radimo.“ Svakog dana sam vežbao sa Vukasom četiri sata. U martu sam snimio prvu ploču, a onda sam dobio angažman na moru preko leta. Kada sam se vratio u septembru, zvali su me da vidim omot mog albuma „Isplači se na grudima mojim“. Snimili smo spot, a slogan je bio: „Zvezda je rođena“! Ostalo je istorija.

Mada su u isto vreme započeli karijere i sretali se na raznim manifestacijama, Bilja kaže da je jedan njihov susret bio presudan da uđu u vezu.

– U početku smo se viđali u prolazu. Zapazila sam da je Aca markantan, šarmantan brka i dobar dasa. Turneja 1986. bila je presudna za nas dvoje! Trebalo je da krenem na turneju koncertom u Nišu, mom rodnom gradu. Menadžer je došao na ideju da imamo i pevača, a ja sam kao iz topa rekla da pozovemo Aleksandra Ilića. Prihvatio je! U to vreme sam snimila album „Srce na dlanu“, a Aca „Ne daj se, generacijo“ i oboje smo bili na vrhuncu slave. U januaru je Aca došao u Niš, zagrlili smo se, ali malo jače! Tada sam osetila, što bi klinci rekli „leptiriće“. Posle smo krenuli da se zabavljamo – priseća se pevačica, a Aca dodaje da je još pre toga „bacio oko“ na koleginicu:

– Bilju sam primetio jednom prilikom u Kragujevcu. Pitao sam ljude oko sebe: „Ko je ova lepa devojka?“ Kad me je njen menadžer pozvao da sarađujemo, otišao sam za Niš. To je bilo početkom januara, pa smo se Bilja i zagrlili i čestitali jedno drugom Novu godinu. Primetio sam da se njena ruka malo duže zadržala na mom ramenu, što je bio znak da gaji simpatije. Posle sedam-osam dana počeli smo da se zabavljamo i od te sudbinske turneje više nikad se nismo rastajali! Uspeli su da sačuvaju ljubav i dok je pevač služio vojni rok.

– Zabavljali smo se oko godinu dana, kada sam dobio poziv da idem u vojsku, srećom u Niš. Bilja me je posećivala. Bio sam malo ljubomoran, jer sam bio zatvoren i nisam znao šta radi. Nisam mogao da je vidim kad god bih poželeo. U vojsci su me začikavali i namerno na razglasu puštali njene pesme. Ali sve to smo brzo prevazišli – priseća se pevač, a njegova supruga dodaje:

– Dok je bio u vojsci, moja familija ga je držala kao malo vode na dlanu. Kad god je imao izlazak, dolazio je kod nas, a sa mojim tatom je odlazio i na ručkove.

Posle vojske, Aca je odlučio da veri Bilju, a tome je „kumovala“ pevačicina baba.

– Moja baba, očeva majka, obožavala je Acu! Kad god je dolazio kod nas kući, tražila je mojoj mami da je sredi. I jednom prilikom mu je u šali nešto rekla – počinje priču o prosidbi Jevtićeva, a Ilić se ubacuje:

– Njena baba mi je rekla: „Da vas pitam nešto? Imamo neki prasići, je l’ da ih prodajemo ili da čuvamo?“Ako ih čuva, znači da će nam biti potrebni za svadbu. Rekao sam joj: „Čuvajte!“

Narodna pevačica posebno pamti trenutak kada ju je kolega i momak verio:

– Napravili smo veridbu kod mene u selu. Došla je njegova porodica i kumovi. To mi je ostalo u posebnom sećanju jer je bilo u krugu porodice. U jednom trenutku Aleksandar mi je pevao na uvce, „Božanstvena ženo“ Miroslava Ilića.

Velika svadba U septembru 1989. su se venčali i napravili gala slavlje.

– Imali smo svadbu od 600 zvanica u Gornjem Milanovcu. Čak je bio prenos na Trećem kanalu koji je trajao 45 minuta. Došlo je i više ljudi nego što smo zvali, pa smo otvorili još jednu salu i doveli konobare iz drugog restorana. I drago nam je da su svi došli. Bilo je mnogo kolega, među kojima i Zorica Brunclik, Kemiš, Vera Matović, Ceca Ražnatović, Suzana Perović, Dragan Stojković Bosanac, Slavko Banjac… Od „Beogradske estrade“ smo dobili zanimljiv poklon – radni put u Johanesburg u Južnoj Africi. Tamo smo na jednom međunarodnom festivalu predstavljali Jugoslaviju – priča pevač.

Nedugo posle svadbe, stavili su svu ušteđevinu u Dafiment banku.

– Uložili smo preko 100.000 maraka kod Dafine! Kad smo podigli novac i kamatu, kazao sam Bilji da nećemo više to da radimo. Međutim, žena mi je rekla: „Hajde da obrnemo još jedan krug.“ Vratili smo pare u banku. Sećam se, pevali smo u Švajcarskoj, a ja sam ujutru kupio novine „Vesti“. Na naslovnoj strani pisalo je da je gazda Jezda napustio Srbiju! Odmah sam otišao u govornicu, nazvao banku i pitao da li da dolazimo da spasavamo novac. Službenik mi je rekao: „Pevaj i uživaj, mi smo rešili da te obogatimo!“ Kad smo se posle tri meseca Bilja i ja vratili u Srbiju, bio je kraj. Banka je bankrotirala, a mi smo u tom momentu ostali bez mnogo novca. Kasnije, Zakonom o staroj deviznoj štednji, dobili smo pare nazad, ali na rate.

Tokom NATO bombardovanja, Biljana je ostala u drugom stanju.

– Zatrudnela sam usred bombardovanja. Da bih iznela trudnoću, otišli smo u Nemačku kod prijateljice. Slušala sam šta se dešava u Srbiji i brinula za porodicu, ali sam se trudila da budem smirena zbog bebe – priča pevačica, koja je jedva čekala da se vrati kući posle bombardovanja:

– Iz Frankfurta smo putovali teretnim avionom do Skoplja. Zet je tamo došao po nas kolima. Išli smo kroz livade i po makadamu. Auto se sve vreme tresao, a ja sam bila u sedmom mesecu trudnoće. Izašla sam iz kola i pešaka išla pored automobila, sve dok nismo došli do normalnog puta. Porodila sam se u decembru u Beogradu i rodila Ivana. Aca i ja smo veoma ponosni na njega!

Jevtićeva i Ilić sve probleme rešavaju razgovorom.

– Sin nam sve priča i uvek smo tu za njega. I nas dvoje razgovaramo o svemu. S Acom je lepo i lako živeti. On je romantična duša. Ceo život me osluškuje. Jednom sam rekla da smo obišli tolike gradove, a da je šteta što nikad nismo bili u Rimu. Jednog jutra smo ustali, a Aca je iznenada rekao: „Pakujte se, idemo za Rim.“ Bilo nam je predivno.