SVI MU SE DIVILI PA ZAVRŠIO ISPOD PANČEVCA: Spavao na ulici sa psima, jeo u narodnoj kuhinji

Nepoznata žena mu dala papirić koji je PROMENIO SVE.

Bivši sportista i jedan od retkih koji je uspeo da se iščupa iz pakla alkoholizma. Sa 38 godina postao je beskućnik i na ulici je proveo pola decenije. Od talentovanog, perspektivnog sportiste postao je pijanac. Ali, kako kaže, detinjstvo je bilo srećno i za poželeti.

„Moj otac nije beogradsko dete. Tu je došao da se usavršava, ali zavela su ga svetla velikoga grada. Moj otac je imao problem sa alkoholom, i na kraju izgleda da ga je alkohol pobedio. Ili je on sam sebe tako… Po svim pravilima trebalo je da budem protivnik toga. Poslednjih godinu dana njegovog života nagledao sam se svega. Sećam ga se kao jedne gromade, bio je imprsivan, a došao je do stanja da je bio grančica“, kaže Aleksandar.

Bez nadzora majke i stega, moja želja je bila za eksperimentisanjem, to mi se i dopalo.

„Ti treninzi su bili zahtevni, pa se moja pijanstva nisu osećala toliko u toj meri. Bio sam u snazi, moglo se iz noći u dan iz dana u noć. Pokazivali su rezultati. Uvek imaš razlog za kafanu za sto i po odsto“, kaže Aleksandar Gvozdenović.

Napuštanje porodice

„U drugoj polovini devedesetih godina činilo mi se da je moj alkoholizam na vrhuncu. Počeo sam da gubim prijatelje, doživljavao sam emotivne krahove… Jednostavno, nisam ja bio neprijatan u društvu, ali moraš da nosiš stalno nekog. Mojim drugarima nije bilo dosadno sa mnom. Majka je proživljavala najteže. Majčine suze, to mi se vratilo. Sve bih mogao sebi da oprostim, ali majčine suze, to ne možeš sebi da oprostiš. 12. april 2013. godine ja odlazim od kuće. Krenuo sam da pobegnem od sebe i od bruke pred majkom. Krčak se napunio do vrha, krenuo sam da tražim sebe i da nešto promenim“, kaže Aleksandar.

Bilo je pokušaja da se leči, ali bezuspešnih. Kada je napustio kuću, kako kaže, pošao je ka centru grada.

„Krenuo sam ka centru grada i odjednom ne znaš ništa. Sagneš glavu, kriješ se od svakog i krenuo sam na Bajlonijevu pijacu. Gord i sujetan kakav jesam, tražio sam utočište kod ljudi za koje sam mislio da su gori od mene. Imao sam sitno, za piće, za hranu, ali to je odmah otišlo u prvih sat vremena. Poslednji dinar mi je ostao ujutru za kafu u pijačnoj čaši i tako je sve počelo“, kaže Gvozdenović.

Mesec dana je proveo u kafani kod prijatelja.

„U prvom trenutku sam bio sam. U bekstvu od samog sebe, od istine. Samom sebi sam bio najgori. Sve sam primao na sebe. To je bilo proleće. Taj prvi period kafane su mi bile ispod Pančevačkog mosta, dosta nas je imalo paralelni život. Kada završe svoje javne funkcije, idu pod most. Tu je bila neka baza gde nisam morao da se krijem. Tu je bio prirodni ambijent gde se sve prašta. Nisam imao gde da spavam. Moj prijatelj Arsa me je pustio da spavam u jednoj od kafana da spavam mesec dana tu, jedini zahtev mu je bio da mu ostavim neko piće. I tih osam stolica su mi bile i krevet i madrac i jogi i đakuzi i šta oćeš“, kaže Aleksandar.

Nakon leta, utočište je našao u napuštenoj kafani svog prijatelja.

„Ujutru sam prao šoljice za kafu. Tu se naslušaš svega i svačega i jedno jutro, pošto je išla sezona na Beloj steni i dobijem od jednog prijatelja poziv da odem tamo da radim u kafiću. I otišao sam tamo i ostao četiri, pet meseci. Prvo veče kada sam došao sa Bele stene došao sam u šortsu i majici. I uveče krene kiša i ja shvatim da nemam majicu, da nemam ništa. Spavao sam na jednoj klupi na Karaburmi. Ridao sam, nisam znao ništa. Udario sam glavom o zid. Vraćam se na Pančevački. Jednu kafanu je držao moj prijatelj Miša. Video sam napuštenu Mišinu kafanu, ušao sam tu. Zatekao sam par kučića, probudio sam se pored nekih špriceva. Nagledao sam se ljudi koji su umirali od pića, droge, mraza, depresija i histerije od krize“, kaže Aleksandar.

Beskućnika ima mnogo više nego što se misli.

„Moram da pomenem crkvenu narodnu kuhinju. Ne postoje reči šta je crkvena narodna kuhinja. Kada sam otišao na ulicu nisam imao pojma da to postoji. Kada sam pio na tezgama na Bajloniju, a i tu sam radio pomalo, i ostane mi par hiljada dinara i tamo mi oni ljudi kažu, ‘sad idemo na pasulj u crkvenu narodnu kuhinju’. I ja pitam, koliko to košta, a oni počnu da se smeju. I to je moj prvi dolazak tamo“, kaže Aleksandar i dodaje:

„Oni ti požele dobrodošlicu, a ti ćutiš. Radio sam na Bajloniju poslove čišćenja, očistim, spremim… Kad stojiš u redu digneš kragnu da te niko ne vidi, gledaš one ljude, slušaš… To je roman za sebe. Bio sam korisnik Crkvene narodne kuhinje tri, četiri godine. Posle nekog vremena upoznao sam nastavnika matematike, bivše glumce… Ima tu ljudi, ne bih hteo da pominjem imena, Vesna Pećanac recimo. Njoj mnogo dugujem. Njenom prisustvu i pogledu i njenim bistrim ćutanjem“.

Život na česmi kod Skadarlije
„Imao sam preko 30 intervencija čišćenja organizma od alkohola. Bio sam na ulici i hvala mojim drugarima koji su zvali i medicinskom osoblju koje se odazvalo“, kaže Aleksandar. Tada je živeo od 100 dinara za koje je mogao da kupi pola hleba, 100, 200 grama sitnog sira, jedna papričica i pivo. Kako kaže, „Bog da te vidi“.

Najbitniji broj telefona

„Drugi decembar 2018. moji drugari i ja sa česme smo pili celu noć. Ja sam bio u takvom stanju da bi ogledalo pobeglo od mene. Pijan i higijenski zapušten. U jednom trenutku je auto stao ispred česme i devojka je krenula ka nama. Sećam se dolaska i ona je mene prepoznala i rekla ‘Aleksandre, šta radiš tu?!’ Prepoznao sam glas, ćutao sam. Baš onaj najgori beskućnik iz tramvaja, pa puta 10 to sam bio. Pružila mi je ruku, svi su ćutali, video sam da se dešava nešto realno“, priča Gvozdenović i dodaje:

„Sklonio sam se sa strane i video sam da imam papirić sa brojem telefona i pište ‘Javi mi se sutra u 18h, Jelena’. I novac. Mi smo bili zajedno pre 20 godina. Nekoliko godina smo bili zajedno. Putevi su nam se razdvojili. Imao sam milion scenarija u glavi. Otišao sam jedna klupa kod Dunav stanice, tu sam imao svoj karton, svoj neki štek. Spavam, budim se, vidim papir i prepoznam rukopis. Odem do česme da proverim šta je bilo. Shvatim da je to istina. Cupkao sam i čekao 18h da se javim. I javio sam se. Videli smo se ponovo. Narednih sedam dana sam bio na ulici. Glava mi je bila u haosu. Onaj novac koji mi je svakodnevno donosila ja sam pretvarao u novi veš, sapune, šišanja. Prozivala me ‘donesi divilje mirise’. Danas smo u braku“, kaže Aleksandar Gvozdenović.

Do konačnog susreta sa majkom došlo je na njegov rođendan.

„Sustret sa majkom, tu nema pripreme i scenarija. Dolazi treći februar. Moj rođendan, bio sam u Drajzerovoj na lečenju, nastavio sam sa grupnom terapijom, ali na poziv majke dolazimo Jelena i ja. I sada u stanu ima moja soba koja se nagledala svega i svačega… Prvo smo se zagrlili. Kada sam video tortu… Moja majka, Jelena… Valjao je svaki ondaj dan na ulici zbog ovoga“, kaže Aleksandar Gvozdenović.