OVAJ ČOVEK JE BIO PRVI ČETVROSTRUKI ŠPIJUN I SRBIN: Ko je bio ČOVEK čijim obaveštenjima nisu verovali

Uposlepodnevnim satima 1. aprila 1941. u berlinskom poslanstvu Kraljevine Jugoslavije zazvonio je telefon. Čovek koji se predstavio kao veliki prijatelj Jugoslavije tražio je vojnog atašea pukovnika Vladimira Vauhnika. Kako on u tom trenutku nije bio u poslanstvu, taj čovek je Vauhnikovom zameniku grozničavo rekao: „Javite mu da će Jugoslavija biti napadnuta 6. aprila u rano jutro. Upadu će prethoditi teško bombardovanje i pre svega će Beograd biti pretvoren u ruševine i pepeo!“

Potpunu potvrdu za ovu informaciju Vauhnik će dobiti iste večeri. Nakon telefonskog poziva u dva noću, on odlazi na ranije ugovoreno mesto blizu garaže u kojoj je bio parkiran njegov službeni automobil. Tamo će ga u zidnoj pukotini sačekati cedulja sa šifrovanim tekstom.

U poruci je pisalo: „Konferencija ovog trenutka završena, napad na Jugoslaviju utvrđen za 6. april. Obuhvatni napad sa istoka iz Bugarske i sa severa iz Mađarske. Božji blagoslov i moje najiskrenije želje neka vas prate u ovom teškom iskušenju…“

Vauhnik nikada neće otkriti ko mu je bio informator. U svojim memoarima je zapisao: „Ime pošiljaoca, naravno, ide sa mnom u grob.“

Sutradan ujutru, 2. aprila, Vauhnik Glavnom generalštabu vojske Kraljevine Jugoslavije šalje šifrovanu depešu sa upozorenjem o napadu. Odgovora nema. Svestan dramatičnosti trenutka, Vauhnik šalje još nekoliko depeša u toku dana. Ne vredi. Odgovora opet nema.

Zato već sledećeg dana, 3. aprila, Vauhnik avionom šalje svog pomoćnika u Beograd kako bi jugoslovenskoj vojnoj komandi preneo informaciju o predstojećem napadu.

Uveren da su sve vojne i političke predostrožnosti učinjene kako bi se ublažila predstojeća tragedija, Vauhnik u Berlinu nastavlja da traga za podacima o Hitlerovom planu napada. U noći 4. aprila jugoslovenskoj vojnoj komandi šalje plan sa rasporedom nacističkih divizija i pokrajina koje će Nemci prvo napasti. Plan se pokazao kao potpuno tačan.

Za to vreme u Beogradu se gotovo ništa ne čini. Zapravo, Vauhnikovim informacijama se ne pridaje baš nikakav značaj. Dušan Simović ih odbacuje kao besmislice, čak i onda kada dobije potvrdu od strane Engleza da su one tačne. Neki izvori navode da je Simović namerno sklanjao dostave, uzdajući se da će ga Velika Britanija i Sovjetski Savez u poslednjem trenutku spasti od nemačke invazije. Suočenje sa pravim stanjem stvari, kako govore ovi izvori, Simović je izbegavao kako ne bi došlo do defetizma u zemlji.

Kolika je zapravo bila njegova neozbiljnost i neodgovornost govori i činjenica da venčanje njegove ćerke, planirano za 6. april, nije otkazao. Na odbrani Beograda, sem što je on proglašen za otvoreni grad, ništa nije učinjeno.

Kako je Vauhnik i najavio, 6. aprila 1941. Hitler napada Jugoslaviju i Grčku. Njegova naredba za početak napada, napisana 28. marta, nedavno je otkupljena od strane Muzeja žrtava genocida i pohranjena u Srbiji.

U svojim memoarima Vauhnik će rezignirano napisati: „Trnoviti put Jugoslovena potrajaće pune četiri godine. Preko dva miliona žrtava može da se pripiše dvojici ljudi: jednom glupom generalu iz Beograda i jednom koleričnom fireru iz Berlina.“

Prvo srpsko izdanje Vauhnikovih memoara „Među špijunima, izdajnicima i junacima“, koje je upravo objavljeno u izdanju Akademske knjige, prilika je da se setimo života ovog neobičnog i zagonetnog čoveka.

Mladi vojnik

Vladimir Vauhnik je rođen 24. juna 1896. godine u slovenačkom selu Svetinje kod Ormoža, gde je njegov otac Mihael obavljao službu višeg učitelja (nadučitelja, kako se tada govorilo). Pored Vladimira, Mihael je sa suprugom Marijom dobio još troje dece.

Nedugo po Vladimirovom rođenju, porodica odlazi u selo Spodnji Jakobski Dol u neposrednoj blizini Maribora, u kome je još krajem 19. veka podignuta porodična kuća Vauhnika. U Spodnjem Jakobskom Dolu Vladimir Vauhnik provodi rano detinjstvo i završava osnovno školovanje.

Iako je živeo u dominantno nemačkom okruženju, njegov otac Mihael je bio veliki zastupnik ideje o slovenačkoj samosvojnosti, ali i o budućem mestu Slovenije u južnoslovenskoj državi. Tome svedoče i imena koja je dao svojoj deci – Viktor, Miloš, Božidar i Vladimir – koja u tom trenutku nisu bila toliko uobičajena u Sloveniji. Tako će Vladimir Vauhnik od rane mladosti biti vaspitavan kao protivnik germanske hegemonije.

Kao mladić pokazuje veliki talenat za matematiku, o čemu svedoči zlatna medalja Koruškog vojvodstva koja mu je dodeljena nakon jednog matematičkog takmičenja, ali i podatak da je uspeo da prevremeno završi gimnazijsko školovanje. Krijući od porodice, priprema se za upis na Pešadijsku kadetsku školu u Mariboru. Iako godinu dana mlađi od svih kolega, uspeće da kadetsku školu završi kao prvi u klasi i sa posebnim pohvalama, i to u leto 1914. godine.

U tim mesecima prvi put će se, ovoga puta posredno, ukrstiti putevi Vladimira Vauhnika i Ive Andrića. Nakon hapšenja od strane austrougarske vlasti i boravka u splitskom zatvoru, Ivo Andrić je avgusta 1914. prebačen u mariborsku kaznionicu. Dramatične okolnosti ovog prebacivanja, ali i nimalo prijatan doček u Mariboru, Andrić će opisati u knjizi „Ex Ponto“, posebno apostrofirajući jednu mariborsku „plavu gospođu“: „Od vas sam saznao kako je vezanu, nemoćnu robu kad mu pljuju u lice.“

Andrić će narednih nekoliko meseci provesti u mariborskoj kaznionici u čijoj se blizini nalazi Kadetnica, sedište Pešadijske kadetske škole, u kojoj se u tom trenutku nalazi Vladimir Vauhnik. Dok Andriću predstoje zatvorski dani, Vauhnik se sprema za odlazak na front.

Regrutovan je u avgustu 1914. i poslat na Istočni front. Boriće se u 17. pešadijskom puku, sastavljenom od Slovaka i Slovenaca. Biće ranjavan nekoliko puta. Na kraju rata je prebačen na front u Italiji. Tu već kreću mistifikacije njegove biografije, pa se u pojedinim izvorima navodi da je komandovao pukom. Čak i u ratnim vremenima, teško bi jednim pukom komandovao dvadesetogodišnjak. Takve su i herojske priče da je uspeo da se izbori sa znatno jačim italijanskim vojnim odredima na samom kraju rata. Istina je da se Vauhnik namerno predaje Italijanima, verovatno sa svešću da je vreme Austrougarske nepovratno prošlo.

Jugoslovenski oficir

U novembru 1918, odmah po završetku rata, Vauhnik se vraća u Maribor. Rasulo na današnjoj štajerskoj teritoriji koja pripada Sloveniji je potpuno. Dok Slovenci – koji čine većinu u naseljima oko Maribora, posebno u Ptuju i Celju – žele da ovi krajevi pripadnu budućoj jugoslovenskoj državi, Nemci – koji čine većinu u samom gradu Mariboru – žele da ovi krajevi pripadnu Austriji.

Situaciju uzima u svoje ruke bivši austrougarski oficir Rudolf Majster. On stvara dobrovoljačke odrede, sastavljene najvećim delom od slovenačkih i srpskih vojnika, koji zauzimaju štajerske i koruške predele. U tim odredima su se nalazili i Vladimir Vauhnik i njegov brat Miloš. Borba za Maribor i njegovu okolinu će biti uspešna, ali pitanje Koruške neće biti rešeno vojnim sredstvima, iako su Majsterovi vojnici stigli do Klagenfurta.

Po svedočenju savremenika, Vauhnik se u borbama oko Klagenfurta posebno ističe. Na suprotnoj, austrijskoj strani bori se Odilo Globočnik, budući nacista i tvorac logora smrti. Bio je to prvi krvavi susret Globočnika i Vauhnika.

Nakon Koruškog plebiscita 1921, sporni predeli će pripasti Austriji. To će izazvati veliku Majsterovu ozlojeđenost, pa će on naredne godine provesti u svojevrsnom egzilu, iako će od nove države, Kraljevine SHS, dobiti generalski čin. Danas se Majster u Sloveniji smatra za jednog od znamenitih Slovenaca. Miloš i Vladimir će sa Majsterom i njegovom porodicom održati veoma bliske veze.

Vauhnikov brat Miloš će docnije završiti studije prava i postati mariborski advokat. Bio je blizak prijatelj sa mariborskim advokatom Henrikom Hasom, ocem Herte Has, koja je bila emotivna partnerka Josipa Broza Tita. U pojedinim izvorima, za koje ne postoje materijalni dokazi, govori se da su Miloš i Vladimir Herti Has savetovali da se okane komunizma.

Vladimir Vauhnik 1919. godine biva primljen u vojsku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U septembru će dobiti čin kapetana, nakon čega odlazi na Vojnu akademiju u Beograd na nastavak školovanja. Primetivši njegov talenat, nadređeni ga šalju na usavršavanje  u čuvenu francusku Specijalnu vojnu školu u Sen-Siru. U brojnim izvorima se može pročitati da je studirao sa Dragoljubom Mihailovićem i De Golom, što predstavlja notornu neistinu. Dok De Gol studije završava 1912, Vauhnik se u Sen-Siru nalazi početkom dvadesetih, a Dragoljub Mihailović se usavršava u ovoj školi početkom tridesetih.

Nakon povratka iz Francuske, otpočinje Vauhnikov uspon u vojnoj karijeri. Ubrzano napreduje u vojnoj hijerarhiji da bi sredinom tridesetih, kao jedan od najmlađih jugoslovenskih oficira, u 39. godini života postao pukovnik. Neki izvori čak govore da je Vauhnik bio najmlađi oficir ikada koji je dobio ovaj čin u predratnoj jugoslovenskoj vojsci.

Njegovo poznavanje čak šest jezika (slovenački, nemački, srpskohrvatski, italijanski, engleski i francuski), ali i matematički talenat koji je iskazivao tokom planiranja vojnih manevara, biće krunisani brojnim vojnoteorijskim radovima, ali i profesurom. Vauhnik počinje da predaje vojnu strategiju, da bi 1937. postao šef odseka u nastavnom odeljenju Glavnog generalštaba Kraljevine Jugoslavije. U tom periodu obavljao je i dužnost načelnika štaba Drinske divizije.

Vojni ataše u Berlinu

Novo unapređenje sledi. U novembru 1938. Vauhnik odlazi u Berlin kao čovek od poverenja kneza Pavla. U tom trenutku Berlin je sasvim sigurno najznačajnija evropska prestonica, pogotovo u svetlu uspona nacizma.

Vauhnik će kao vojni ataše u Berlinu obavljati niz poverljivih poslova, od nabavke oružja do ispitivanja raspoloženja u nacističkoj Nemačkoj. Tako će u poslednjim mesecima vladavine Milana Stojadinovića, početkom 1939, s njim učestvovati u pregovorima sa Geringom u Berlinu o kupovini nemačkog oružja.

Dvanaestog aprila u Berlin stiže Ivo Andrić, postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije, a 19. aprila predaje akreditive vođi Trećeg Rajha.

Početkom juna 1939. u posetu Berlinu dolazi knez Pavle Karađorđević. Koliko su nacisti pridali pažnje ovom susretu govori i činjenica da je za njegovo organizovanje potrošeno 30 miliona rajhsmarki.

U znak pažnje, sa jugoslovenske strane podeljen je veliki broj ordena nemačkim zvaničnicima, sam Vauhnik je podelio preko pedeset. Hajnrihu Himleru, zloglasnom šefu Gestapoa, Vauhnik će lično uručiti orden.

Drugog dana posete, 1. juna, održana je velika vojna parada koja je trajala dva i po sata. Ona je trebalo da pokaže jačinu nemačke vojne snage i ubedi Jugoslaviju kom carstvu da se privoli.

Hitler je jugoslovenske goste te večeri odveo u Državnu operu na izvođenje Vagnerove opere Majstori pevači iz Nirnberga. Te večeri je u Državnoj operi prvi put dirigovao Herbert fon Karajan.

Trećeg dana posete jugoslovenski gosti su posetili nacističke glavešine, među kojima Gebelsa i Ribentropa. Četvrtog dana je upriličen sastanak kneza Pavla i Hitlera, koji je potrajao puna tri sata. Vauhnik ovako opisuje Hitlerovo ponašanje nakon sastanka: „Hitler pri napuštanju odaje nije pokušao da sakrije svoje nezadovoljstvo rezultatom razgovora. Njegov mrki pogled i nervozno micanje usana je to dokazivalo.“Knez Pavle, kneginja Olga i Adolf Hitler

Vauhnik je tokom posete kneza Pavla bio deo zvanične delegacije, susrevši se sa kompletnom nacističkom vrhuškom, a nekoliko puta je duže razgovarao nasamo i sa knezom Pavlom. U svojim memoarima, on ovako prenosi savet kneza Pavla: „Trudite se da mi sačuvate prijateljstvo Nemačke; za prijateljstvo ostalih velikih sila ja ću se sam potruditi!“

Taj pokušaj „čuvanja prijateljstva“ nije bio nimalo lak. Usled nemačkog napada na Poljsku koji je počeo nakon nepuna tri meseca, i zbog nezavidnog položaja u kome se našla Kraljevina Jugoslavija, Vauhnik kreće da prikuplja podatke o borbenom stanju i prilikama u nacističkoj Nemačkoj, praveći obaveštajnu mrežu na teritoriji čitavog Trećeg rajha. Koliko je podatke dobijao iz visokih vojnih i političkih nemačkih krugova, ništa manje je to činio posredstvom brojnih operativaca i poverenika, najčešće jugoslovenskih radnika.

U lavirintu špijunaže

Iako Vauhnik u svojim memoarima ne otkriva potpune identitete doušnika, on ipak potanko opisuje načine na koje je dobijao informacije. Identitete Vauhnikovih „saradnika“ možemo saznati iz memoarskih zapisa njegovog brata Miloša, ali i iz niza arhivskih dokumenata.

Važne podatke Vauhnik zapravo dobija od admirala Vilhelma Kanarisa, šefa Abvera, vojne obaveštajne službe Trećeg rajha i antihitlerovskog zaverenika koji je uspeo skoro deset godina da ostane neotkriven, sve do 1944. Znajući da će Vauhnik te podatke dati i drugoj strani – pre svega Britancima – on mu ih prosleđuje preko svojih opunomoćenika, među kojima je bio i nacistički oficir i trgovac oružjem Ernst Pabst, čovek koji je 1919. predvodio jedinicu koja je uhapsila i likvidirala Rozu Luksemburg.

Vauhnik će se i docnije „koristiti“ protivhitlerovskim zaverenicima. O njima u memoarima piše:

„Ovi ljudi su već odavno bili složni u tome da je Hitler Nemačku pred celim svetom osramotio, i to ne samo svojim ratničkim akcijama, već pre svega svojom ideologijom koja je na varvarski način progonila druge rase, vere i narode. Idealisti, koji su, doduše, činili usamljenu manjinu, već davno su bili rešeni da Nemačku treba osloboditi hitlerovskog zla po svaku cenu. U ovom naporu su tražili vezu sa Zapadom, što im je i prilično uspelo uprkos velikoj opasnosti. Ali su morali uzeti na znanje, i to sa velikim razočaranjem, da Zapad za njihove namere nije pokazivao ni najmanje interesa, a kamoli da bi hteo da im potpomogne ili barem ulije malo odlučnosti.“

Pomoglo je tome svakako i Vauhnikovo obaveštajno delovanje na teritoriji nacističke Nemačke. Sravnjujući podatke o transportima ka određenim teritorijama sa podacima o prevezenom oružju i opremi, Vauhnik je dolazio do tačnih podataka o budućem pravcu nemačkih ofanziva, pogađajući neretko i broj divizija koje će Hitler upotrebiti.

Tako će Vauhnik doći i do Hitlerovog plana napada na Sovjetski Savez. O njegovoj sadržini će upoznati ne samo jugoslovensku vladu, već i druge diplomatske predstavnike. Među njima je bio i Nikolaj Skornjakov, poznatiji po konspirativnom imenu Meteor, Staljinov obaveštajac u nacističkoj Nemačkoj. Kako ruski istoričari govore, Skornjakov je podatke o napadu lično preneo Staljinu. Da li je on preneo samo podatke koje je dobio od Vauhnika ili je imao još izvora, ostaje otvoreno pitanje.

U pojedinim izvorima, pre svega u memoarima visokorangiranog nacističkog obaveštajca Valtera Šelenberga naslovljenim „U lavirintu špijunaže“, činjenica da je Vauhnik dobijao sve ove podatke pripisana je njegovim satirskim „veštinama“. Kako Šelenberg tvrdi, Vauhnik je imao ljubavne i seksualne veze sa nekoliko žena iz visokih nemačkih krugova koje su mu tajne informacije dostavljale. Ipak, Vauhnikov brat Miloš to pobija. Istražujući sudbine žena koje pominje, ispostaviće se da ih je Šelenberg potpuno izmislio. Pretpostavka je da on to uradio zato što zapravo nije saznao ko su pravi Vauhnikovi informatori, a još više zato što je zbog dobre prodaje memoara morao da ubaci elemente neophodne za špijunski „žanr“. Kasnije su ove Šelenbergove „masne“ priče koristili brojni, najčešće tabloidni novinari.

Ipak, Šelenberg je odao veliko priznanje Vauhniku. U svojim memoarima on navodi: „Od naročitog interesa bili su izveštaji koje je V., jugoslovenski vojni ataše u Berlinu, poslao svom generalštabu. Stil im je bio besprekorno čist, kako u jeziku tako i u konstrukciji, a njegovo poznavanje političkih i vojnih planova nemačkog vođstva bilo je iznenađujuće opsežno i tačno.“ Šelenberg daje i sliku Hitlerovog besnog dernjanja na račun „tog jugoslovenskog pukovnika“ koji mu je razotkrio vojne planove.

Sa Ivom Andrićem

Krajem 1940. Vauhnik i Andrić bivaju upleteni u političke igre nacističke Nemačke i dela jugoslovenskih političara. General Milan Nedić, tada ministar vojni, na svoju ruku pokušava da izdejstvuje da Jugoslavija za sebe dobije Solun, pogotovo u svetlu Musolinijevog napada na Grčku. Zauzvrat bi Jugoslavija ušla u Trojni pakt.

Kako Vauhnik u memoarima navodi, i on i Ivo Andrić su ovaj Nedićev plan posmatrali sa gnušanjem. Vauhnik, kao vojni ataše, biva izabran za posrednika u pregovorima, ali ta epizoda odlazi pod led smenom Nedića.

U pripremi prilaska Jugoslavije Trojnom paktu Vauhnik i Andrić ne učestvuju. Za taj posao su najvećim delom zaduženi specijalni izaslanici kod Nemaca, prvenstveno novinar Danilo Gregorić, osvedočeni germanofil i docniji kolaboracionista. Iako Vauhnik načelno nije protiv sukoba sa Nemačkom, on u tom trenutku smatra da je Jugoslaviji najbolje da sačeka povoljan trenutak.

Dobivši podatke o Hitlerovom napadu na Sovjetski Savez, planiranom za letnje mesece 1941, on jugoslovenskoj vladi savetuje maksimalnu „savitljivost“ prema nacističkoj Nemačkoj u narednih nekoliko meseci. Dobro procenjujući Hitlerovu pretpostavku da će Sovjetski Savez brzo osvojiti, o čemu Vauhnik opširno piše u svojim memoarima, on spas Jugoslavije vidi u svojevrsnom čuvanju zemlje sve dok Hitlerove snage ne budu zaglavljene na istočnom frontu. U tom trenutku nacistička Nemačka ne samo da neće imati snage da napadne Jugoslaviju, nego će Jugoslavija u savezu sa zapadnim zemljama moći da odigra ključnu ulogu u Hitlerovom slomu .

To upozorenje pučisti neće ozbiljno shvatiti. Kao što neće shvatiti ni Vauhnikovo upozorenje na predstojeći napad na zemlju. Tokom četiri dana – od 2. aprila, kada Vauhnik šalje prvu depešu o napadu, pa sve do samog napada 6. aprila – pučisti gotovo ništa nisu učinili da spreče ili barem ublaže predstojeću katastrofu.

U zatvoru Gestapoa i u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj

Sedmog aprila članovi jugoslovenskog Poslanstva u Berlinu, na čelu sa ambasadorom Ivom Andrićem, sprovedeni su na berlinsku železničku stanicu i specijalnim vozom otpravljeni prvobitno u Konstanc, docnije u Bad Šahen u blizini granice sa Švajcarskom. Sa diplomatskim osobljem bio je Vladimir Vauhnik. O tim danima snimljen je film „Proleće na poslednjem jezeru“ po scenariju Vuleta Žurića.

Vauhnik navodi da su ga u Bad Šahenu posećivali službenici Abvera tražeći da im oda kako je došao do informacija. Nemačka tajna služba je imala svoje doušnike u Beogradu, pre svega u Ministarstvu spoljnih poslova i u Generalštabu, pa su znali za Vauhnikove dojave. Kako Vauhnik u memoarima navodi, te podatke im je uskratio, pozivajući se na diplomatski imunitet.

Diplomate su 1. juna 1941. prebačene u Beograd. Već na beogradskoj železničkoj stanici dvanaest njih je odmah sprovedeno u zatvor Vojnog suda. Među njima je bio i Vauhnik. Posle dva dana boravka u zatvoru, Vauhnik je prevezen u Grac, a zatim u Gestapovo sedište u Berlinu. Četvoro jugoslovenskih diplomata koji su službovali u Nemačkoj docnije je izgubilo živote u nacističkim logorima.

Dvomesečni boravak u Gestapovom berlinskom sedištu Vauhnik iscrpno opisuje u svojim memoarima, govoreći o nadmudrivanja sa gestapovskom vrhuškom, među kojima je bio i Šelenberg.

Iz zatvora izlazi sredinom avgusta, ali sa zadatkom da ode u Zagreb i učestvuje u organizovanju vojske Nezavisne Države Hrvatske. On nesumnjivo u tom trenutku počinje da radi za Nemce, kupujući ne samo slobodu, nego i sam život.

Po dolasku u Zagreb, Vauhnik se suočava sa slikom potpunog raspada. Krajnje haotične prilike u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, oličene najviše u dijaboličnom rukovodstvu satelitske države, pre svega Anti Paveliću i Slavku Kvaterniku, u Vauhniku izazivaju potpuno gađenje. Ono postaje još veće kada sazna razmere nasilja nad Srbima i Jevrejima. U isto vreme, on je od strane Nemaca određen da organizuje vojsku baš te zemlje.

Opisujući svoja duševna previranja i stanje koje je u prvim danima zatekao u NDH, Vauhnik u svojim memoarima daje jedno od najdragocenijih svedočanstva o počecima ove „države“. Iz nje će pobeći nakon nepuna dva meseca.

Vođa špijunske organizacije

U Zagrebu se Vauhnik sreo sa Antom Anićem, čovekom koji će mu obeležiti docniji život. Major Anić je pre rata bio načelnik pograničnog policijskog komesarijata u Mariboru, ali i visokorangirani pripadnik britanske Uprave za specijalne operacije (Special Operations Executive, SOE), koja je vršila obaveštajnu delatnost u okupiranim delovima Evrope.

Potvrda ove informacije nalazi se u britanskim arhivama, gde se Anić označava kao ključni čovek britanske obaveštajne službe na teritoriji Jugoslavije. Ratni zadatak koji je pred njim stajao bio je organizovanje obaveštajne organizacije u okupiranoj Jugoslaviji koja bi za britansku tajnu službu prikupljala podatke o nemačkoj vojnoj snazi i operacijama, ali i o političkim i ekonomskim prilikama.

Pošto mu je za takvu vrstu delatnosti bio potreban stručni saradnik, lice koje bi ove podatke moglo da obradi u uslovima okupacije, izbor je pao na Vladimira Vauhnika, već prilično poznatog obaveštajca. Anić dolazi u Zagreb i u septembru 1941. sklapa saradnju sa Vauhnikom. Nekoliko dana potom, Vauhnik pomoću lažnih dokumenata beži iz Zagreba u Ljubljanu, gde će naredne dve i po godine provesti u potpunoj ilegali.

Anić i Vauhnik će voditi tajnu obaveštajnu organizaciju koja će u okupiranoj Jugoslaviji aktivno delovati sve do juna 1944. Ona je direktno radila za britansku tajnu službu, tako da Vauhnika gotovo nedvosmisleno možemo označiti kao njihovog agenta. Da li je on to bio i pre izbijanja rata ostaje otvoreno pitanje, iako postoje velike indicije da je to bio slučaj.

Potpuna potvrda za to se dobija u posleratnim izveštajima američke obaveštajne službe CIA, u kojima se Vauhnik označava kao britanski agent.

Tajnu organizaciju koju pravi sa Anićem Vauhnik označava kao BBZ, po nazivu nemačkog lista „Berlinske berzanske novine“ (Berliner Behindertenzeitung), ali i po inicijalima svog imena i prezimena ispisanim ćirilicom i Zagrebom kao glavnim izvorom podataka. Sedište organizacije je bilo u Ljubljani, u podrumu planski napravljenom za tu svrhu još pre rata, verovatno od strane Britanaca.

U naredne dve i po godine Ante Anić i Vladimir Vauhnik će sa nekoliko desetina saradnika, delom od predratnih britanskih i jugoslovenskih obaveštajaca, delom od novoregrutovanih saradnika, napraviti jednu od najvećih obaveštajnih mreža u ovom delu sveta.

Saradnici su bili raspoređeni u centralama u Ljubljani, Trstu, Zagrebu, Beogradu i Splitu, a izveštaji i dostave su dobijani iz gotovo cele Evrope. Iako Vauhnik ovu organizaciju označava kao BBZ, ona se pre može posmatrati kao deo britanske obaveštajne službe u okupiranoj Jugoslaviji kojom su Anić i Vauhnik upravljali.

U memoarima će, pored detaljnih opisa obaveštajne delatnosti i njenih praktičnih implikacija tokom ratnog perioda, Vauhnik dati i konačni bilans svojih aktivnosti. Britancima je dostavljeno preko 1200 izveštaja, od kojih su više od 70 bile opširne elaboracije vojnih i političkih pitanja, a preko 900 predmeta se odnosilo na nemačke tajne podatke, naročito industrijske. Vauhnik Britancima dostavlja podatke o nemačkim industrijskim pogonima, pre svega fabrikama oružja, koje će saveznici uništiti u bombardovanjima. S druge strane, tu su i logistički podaci o nemačkim železničkim transportima, jačini vojnih snaga na Balkanu, opremi i političkim prilikama.

U tom radu nastradaće brojni Vauhnikovi i Anićevi ljudi. Kako sam Vauhnik u memoarima navodi, rat nije preživela ni šestina saradnika. U aprilu 1944. pala je i zagrebačka grupa kojoj je na čelu bila Vauhnikova rođaka Melita, a osmoro saradnika je ubijeno od strane ustaša.

Slična stvar se ponovila u oktobru 1944. godine, kada je Vauhnikova tršćanska grupa provaljena od strane nacista. U tom trenutku je Trst deo Operativne zone Jadransko primorje kojom upravljaju Fridrih Rajner i Odilo Globočnik. Najveći deo Vauhnikovih saradnika će biti ubijen u tršćanskom logoru Riziera di san Saba kojim upravlja Globočnik. Među njima je i franjevački sveštenik Nikolo Korteze (po zaređenju je nosio ime Plačido), koji je spasavao Jevreje i britanske i jugoslovenske vojne zarobljenike.Franjevački sveštenik Nikolo Korteze

On će bestijalno biti likvidan u Rizieri di san Sabi: Globočnikovi dželati će ga živog sahraniti. Pre dve godine je od strane pape Franje Nikolo Korteze proglašen za prepodobnog, a uskoro se očekuje njegovo proglašenje za svetitelja. U današnjoj Italiji se posmatra kao uzor moralnosti i otpora zlu.

Sa tršćanskog grupom je sarađivao i Zoran Mušič, jedan od najznačajnijih slovenačkih slikara dvadesetog veka. Nakon hapšenja je prebačen u koncentracioni logor Dahau. Preživeće rat, a njegove slike koje evociraju stradanja iz logora se u međunarodnim okvirima posmatraju kao jedna od najsnažnijih umetničkih predstava nacističkog zla.

U tim mesecima u Beogradu je uhapšen i Nenad Jovanović, nekadašnji ataše za štampu u jugoslovenskoj ambasadi, muž Milice Babić, docnije supruge Ive Andrića. Kako Vauhnik u memoarima navodi, Nenad Jovanović je u jednom trenutku bio veza između Anića i njega.

Da li je Jovanović docnije radio za Anićevu i Vauhnikovu mrežu ostaje misterija, ali svakako je zanimljiva činjenica da je Nenad Jovanović uhapšen u mesecima kada je Vauhnikova obaveštajna organizacija provaljena od strane Nemaca.

Život nakon rata

Nakon pada zagrebačke grupe, Vauhnik beži u Italiju, kasnije u Švajcarsku. U Bernu će se naseliti u junu 1944. Krajem godine, nakon gašenja tršćanske centrale, obaveštajna organizacija prestaje sa radom.

Kako sam navodi u prepisci sa švajcarskom vladom, koja se može pronaći u arhivama, njegov boravak u Švajcarskoj je finansirala jedna „britanska organizacija“. (Arolsen Archives, Registrierungen und Akten von Displaced Persons, Kindern und Vermissten, Signatur 1718000 061.384, DocID: 81222675)

U jednom od svojih izveštaja i CIA ga označava kao britanskog agenta: „Vauhnik, bivši jugoslovenski vojni ataše u Berlinu i uspešni pisac izveštaja, dobijao je informacije od grupa u Italiji, Trstu i Austriji, kao i od izbeglica u koruškim raseljeničkim kampovima sa kojima je imao direktan kontakt i koje je obrađivao za britanske obaveštajce u Bernu.“ U istom izveštaju se navodi da je Vauhnik i deo političke emigrantske grupe koja blisko sarađuje sa predratnim jugoslovenskim političarem Vladkom Mačekom.Skica Vauhnikove obaveštajne mreže koju je napravila CIA

Nakon rata, Vauhnik se odlučuje za život u egzilu. Nemajući dobro mišljenje o komunizmu, pogotovo staljinizmu, on budućnost Jugoslavije vidi u potpuno negativnom svetlu. Bilo bi zanimljivo znati kako je Vauhnik gledao na raskid Staljina i Tita, ali o tome ne postoje podaci.

Četnička veza

Za Vauhnika se vezuje i jedna kontroverza nastala u relativno skorijem periodu. U brojnim novinskim tekstovima, čak i u radovima istoričara, Vauhnik je predstavljen kao komandant slovenačkih četnika, a navodno je od strane Dragoljuba Mihailovića unapređen u čin generala. Izvori za ovu tvrdnju se ne navode. Informacija o navodnom „unapređenju“ Vauhnika ali i njegovom vođenju slovenačkih četnika ne postoji ni u jednom arhivskom dokumentu i istorijskom izvoru, svejedno da li je reč o ratnim ili posleratnim izvorima u zemlji i emigraciji. Imenovanje za generala, o kom je sigurno Mihailović morao obavestiti emigrantsku vladu, čiji je ministar bio sve do 1944, vest je koja bi barem negde morala biti zabeležena.

Vauhnik ni u posleratnom vremenu, kada je to mogao da učini bez problema, nikada svoje „unapređenje“ nije pomenuo. Uz to, činjenica je da u posleratnom periodu u socijalističkoj Jugoslaviji ne samo da nije poveden nikakav sudski postupak protiv Vauhnika, što je po pravilu bio slučaj sa svim visokorangiranim pripadnicima četničkog pokreta, već su i Vauhnikovi memoari bjavljeni u Jugoslaviji 1972. na slovenačkom jeziku, doduše u znatno redukovanom obliku.

Naposletku, na nadgrobnom spomeniku Vladimira Vauhnika u Spodnjem Jakobskom Dolu urezan je čin generalštabnog pukovnika, a ne generala. Ipak, podatak o Vauhniku kao četničkom generalu je pronašao svoje mesto u brojnim novinskim tekstovima, čak i u njegovoj biografiji na Vikipediji.

Što se tiče odnosa između Vauhnika i četnika, oni su svakako postojali. S četničkim pokretom Vauhnik sarađuje i na zahtev „inostranstva“, kako u jednom delu memoara navodi, ali ostavljajući sebi slobodu, što takođe piše, da ga neretko kritikuje.

Prvobitni komandant slovenačkih četnika Karl Novak bio je sa Vauhnikom u neprijateljstvu, toliko da je savezničkoj komandi pisao denuncijacije protiv njega predstavljajući ga kao nesposobnog čoveka. Takva situacija se menja 1943. nakon što je partizanski general Jaka Avšič porazio Novakove snage. Na čelo slovenačkih četnika tada dolazi Ivan Prezelj, Vauhnikov predratni prijatelj. Kako sam Vauhnik u memoarima navodi, s njim će sarađivati, a Prezelj mu pruža ključnu logističku podršku tokom bega 1944. iz Ljubljane.

Nakon rata, Vauhnik ostaje u inostranstvu. Krajem 1947. se seli u Argentinu. Zanimljivo je da odlazi u zemlju u kojoj u tom trenutku borave brojni prebegli nacisti, ustaše na čelu sa Pavelićem i drugi kolaboracionisti. Da li je u Argentini nastavio sa obaveštajnom delatnošću ostaje otvoreno pitanje.

Po slovenačkim emigrantskim izvorima, izdržavao se kao administrativni radnik i službenik u slovenačkom useljeničkom društvu. Živeo je povučeno, tako da gotovo ne postoje nikakvi podaci o njegovom životu u Argentini.

Početkom pedesetih oboleo je od teškog oblika Parkinsonove bolesti. Krajem marta 1955. prebačen je u bolnicu u Buenos Ajresu, gde je hitno operisan. Preminuo je na operacionom stolu 30. marta 1955.

Sahranjen je na groblju Ćakarita u Buenos Ajresu. Početkom osamdesetih njegovi posmrtni ostaci su prebačeni u Sloveniju i sahranjeni u porodičnoj grobnici u Spodnjem Jakobskom Dolu.

Memoari i zaostavština

Vauhnik nije ostao nepoznat istoričarima na ovim prostorima, dobrim delom i široj javnosti. Koliko je pominjan kao vojni ataše u vreme ambasadorskog mandata Ive Andrića u Berlinu, Vauhnik je još više poznat kao čovek koji je otkrio Hitlerove planove za napad na Sovjetski Savez i Jugoslaviju.

O njemu su se u bulevarskoj štampi ispredale najfantastičnije priče, začinjene seksualnim aferama, hazardnim avanturama i raskošnim zabavama, onako kako to i priliči špijunskim pripovestima. U isto vreme, njegovi memoari su ostali gotovo potpuno nepoznati na ovim prostorima.

Vauhnik je svoja sećanja pisao u Švajcarskoj od kraja 1945, kao dve zasebne knjige, naslovljene „U potrazi za Hitlerovim vojnim planovima. Tri godine vojni ataše u Berlinu“ i „Među izdajnicima, špijunima i junacima. Priča o tajnoj obaveštajnoj organizaciji (1941–1944)“.

Vauhnikovi memoari postoje u tri jezičke varijante – slovenačkoj, nemačkoj i srpskohrvatskoj. Sve tri verzije memoara objavljene su nakon njegove smrti, a prvo emigrantsko slovenačko izdanje je doživelo umetanje delova koje Vauhnik nije napisao.

Upravo prvo slovenačko emigrantsko izdanje iz 1965. je nekako pronašlo put do Ive Andrića. U beogradskom Spomen-muzeju Ive Andrića, u kom se čuva lična Andrićeva biblioteka, sačuvan je primerak Vauhnikovih memoara. Andrić ih je pročitao, o čemu svedoče obeleženi delovi teksta.

Prvo celovito srpsko izdanje knjige Vladimira Vauhnika „Među špijunima, izdajnicima i junacima“ upravo je izašlo u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada. U njemu se donosi kompletan tekst memoara, uključujući i delove koji nisu bili objavljeni u emigrantskom srpskohrvatskom i prvom slovenačkom emigrantskom izdanju, a knjigu prati opsežan pogovor o životu i obaveštajnom radu Vladimira Vauhnika sa mnoštvom arhivskih fotografija.

Ova knjiga nas upoznaje sa čovekom koji je prešao put od austrougarskog oficira do jugoslovenskog pukovnika, profesora vojne strategije, vojnog atašea, prisilnog nemačkog i uverenog britanskog agenta, vođe jedne od najvećih obaveštajnih organizacija u okupiranoj Jugoslaviji i, naposletku, političkog emigranta.

Taj put je vodio Vauhnika iz malenog Spodnjeg Jakobskog Dola preko Beograda, Berlina, Zagreba, Ljubljane i Berna do Buenos Ajresa. Na tom putu se sreo sa najvećim zločincem dvadesetog veka, jednim nobelovcem, mnoštvom generala, premijera, ministara, obaveštajaca, ali i sa jednim budućim svetiteljem.

Istovremeno, njegova životna priča je pripovest o skrivenoj istoriji prošlog veka, ali i o sudbinama ljudi koje najčešće ostaju u potpunoj senci. Najbolje to sam Vauhnik obrazlaže u svojim memoarima: „Lako je slaviti velike junake i vojskovođe jer borcima obaveštajne službe priliči da ostanu u pozadini bez obzira na njihove žrtve. Oni ne treba da reaguju na pohvale. Ali, isto tako, moraju i da strpljivo podnose ukoliko se na njih baca blato.“