RUSI OKRENULI NUKLEARKE KA AMERICI! „Izginućemo, ali će oni platiti!“ ori se Vašingtonom, jedan čovek odlučiuje i treba da kaže – PUCAJ (VIDEO)

Kuba je decenijama bila zabavni park za bogate, ali i za Amerikance sa kriminalnom prošlošću koji su na ostrvu gradili hotele, vile i kockarsku industriju kada je tamo vladao Fulhensio Batista, koji je 1940. napustio vojsku i bio izabran za lidera tzv. Socijalističke narodne koalicije. On je 10. marta 1952. vojnim udarom suspendovao ustav i raspustio sve političke partije u zemlji.

Mladi advokat iz Havane Fidel Kastro, sa bratom Raulom i sto drugova, jula 1953. godine bezuspešno napada kasarnu Monkada u pokušaju da sruši Batistu. Za dlaku izbegava smrt i biva uhapšen i osuđen na 15 godina robije. Amnestiran je posle dve godine, beži u Meksiko, gde osniva Pokret „26. jul“, upoznaje lekara levičara iz Argentine Ernesta Gevaru zvanog Če, Drugar. Na čuvenoj jahti „Granma“ vraćaju se na Kubu, bore se tri godine… Nakon što je Če ušao u Santa Klaru 29. decembra 1958. godine, u noći između 31. decembra 1958. i 1. januara 1959. godine Batista je potpisao dekret kojim podnosi ostavku i beži sa Kube, a Kastro dolazi na vlast.

Happy BSC je spremio za vas najmoderniju mobilnu aplikaciju da biste nas lakše pratili i bili u toku sa svim vestima. Našu aplikaciju možete preuzeti za ANDROID i iPHONE

SSSR je relativno rano priznao novu Kastrovu vlast, već 10. januara 1959, samo deset dana nakon što je Batista napustio zemlju. U mladosti antiimperijalistički kubanski nacionalista, Fidel je 18. aprila 1961. godine prvi put svoju revoluciju okarakterisao kao socijalističku. Onda je potpisao trgovinski ugovor sa SSSR.

U svojim memoarima onovremeni generalni sekretar KP SSSR Nikita Hruščov piše da je ideja o razmeštanju raketa na Kubu došla do njega 1962. i to zbog Turske. Tokom posete Bugarskoj jedan od njegovih saradnika pokazao je na Crno more i kazao da se na suprotnoj obali u Turskoj nalaze rakete sposobne da u roku od petnaest minuta nanesu udar glavnim privrednim centrima SSSR. Amerikanci su 1959. u blizini Izmira u Turskoj razmestili 15 raketa srednjeg dometa „Jupiter“ i „Tor“ s radijusom dejstva 2.400 km, koje su ugrožavale evropski deo Sovjetskog Saveza, uključujući i Moskvu i smanjivale vreme za sovjetski odgovor. Slične rakete postavljene su i u Italiji.

„Ovo je kao kad bi Sovjeti instalirali svoje rakete u Meksiku ili na Kubi“, izjavio je tadašnji američki predsednik Dvajt Ajzenhauer 1959. povodom njihovog instaliranja.

Tajna SSSR operacija „Anadir“

Neposredno posle povratka iz Bugarske Hruščov je u Kremlju o tome da na Kubi treba razmestiti sovjetsko nuklearno oružje poveo razgovor sa sovjetskim ministrom inostranih poslova Andrejom Gromikom, potpredsednikom vlade Anastasom Mikojanom i ministrom odbrane Rodjonom Malinovskim, nekadašnjim komandantom u Staljingradskoj bici. Već 21. maja 1962. na zasedanju sovjetskog Saveta odbrane postavio je to pitanje na dnevni red, a 28. maja iz Moskve u Havanu je odletela sovjetska delegacija u kojoj je bio glavnokomandujući strateških raketnih jedinica maršal Sergej Birjuzov. Oni su se 29. maja sreli sa Raulom i Fidelom Kastrom i izložili im predlog CK KPSS. Kastro je brzo dao pozitivan odgovor sovjetskim delegatima.

U maju 1962. SSSR počinje operaciju pod kodnim imenom operacija „Anadir“. Tako se nazivaju reka koja se uliva u Beringovo more i glavni grad Čukotske oblasti i bombarderska baza na sovjetskom dalekom istoku. Staljin je navodno u toj oblasti planirao da smesti milion vojnika u slučaju nuklearne konfrontacije sa SAD. Tokom operacije „Anadir“ 85 sovjetskih brodova obavilo je 185 putovanja: SSSR tajno iz Ukrajine na Kubu premešta 40 raketa s nuklearnim bojevim glavama od jedne megatone, od toga 24 rakete srednjeg radijusa dejstva R-12 (i 16 raketa R-14 NATO oznake SS-4 i SS-5) čime dva puta uvećavaju broj raketa koje mogu da dosegnu teritoriju SAD.

Sovjeti na Kubu šalju eskadrile migova 21, zatim 42 laka bombardera Il-28, dve jedinice taktičkih „krilatih raketa“ s nuklearnim bojevim glavama od 12 kilotona s radijusom dejstva 160 km koje lete ispod radara, nekoliko protivavionskih baterija, helikopterski puk Mi-4, dva bataljona tenkova T-55, poljsku pekaru hleba, tri bolnice (sa 600 kreveta). Tamo se upućuju i krstarice „Mihail Kutuzov“ i „Sverdlov“, torpedni čamci, 11 podmornica (od toga 7 s raketama s atomskim bojevim glavama)… Bilo je planirano da se na Kubu pošalju 50.874 vojnika.

Prvi sovjetski brodovi stigli su na Kubu u avgustu 1962, a u Havanu je 8. septembra noću stigao sovjetski teretni brod „Omsk“ s raketama srednjeg dometa. Druga pošiljka raketa je stigla 16. septembra. Štab je smešten u Havani, a divizioni balističkih raketa odvezeni su na zapad ostrva, blizu seoceta San Kristobal i na centralnu Kubu u luku Kasilda. Maršal Sergej Birjuzov, komandant sovjetskih raketnih jedinica, posle inspekcije objašnjavao je Hruščovu da će rakete biti kamuflirane palminim lišćem. Rusi to zovu „maskirovka“.

Dok je tog leta trajao transport oružja na Kubu, Hruščov je putovao na sve strane da bi odvratio pažnju: bio je u Petrozavodsku, u Murmansku, iz Murmanska odleteo u Arhangelsk, pa u Tulsku i Orlovsku, pa u Kursku oblast, pa u svoju rodnu Kalinovku, pa u Turkmeniju, Tadžikistan, u Uzbekistan… U toj seriji trebalo je da ne upada u oči njegov susret s Če Gevarom i Aragonesom.

Sredinom avgusta 1962. SAD su od Nemaca, Engleza, agenta prebega Penkovskog i od svojih aero-izviđača dobila signale o neuobičajenoj aktivnosti ruske trgovinske flote, o dostavama naoružanja i, možda, balističkih raketa. U avgustu 1962. direktor CIA upozorava predsednika Kenedija o mogućnosti da na Kubu stižu rakete, ali dokaza nije bilo.

„Crveni pas kopa u dvorištu!“

Amerikanci su konačno dobili evidenciju o sovjetskim raketama kada je pilot U-2 major Ričard Hejser 14. oktobra 1962. napravio 928 fotografija nečega što se ispostavilo da je gradilište lansirnih rampi za rakete SS-4 u ribarskom selu San Kristobal u zapadnom delu Kube. U Nacionalnom centru za interpretaciju fotografija pri CIA 15. oktobra pregledali su fotografije napravljene iz U-2 i identifikovali 16 do 32 rakete (tipa SS-4 i SS-5) i bombardere Iljušin IL-28.

Sekretar za odbranu Robert Maknamara je brifovan u ponoć. Sledećeg jutra savetnik Kenediju pokazuje fotografije i brifuje ga o analizi CIA. U 6.30 popodne Kenedi saziva sastanak devet članova Saveta za nacionalnu bezbednost i pet svojih specijalnih savetnika, grupu koja je nazvana Izvršni komitet Nacionalnog saveta za bezbednost (EXCOMM). Vrh vojske jednoglasno je za totalni napad i invaziju Kube kao jedino rešenje. General američkih vazdušnih snaga Kurtis Lemej insistira na napadu: „Crveni pas kopa u zadnjem dvorištu SAD, i za to mora biti kažnjen“. Za oštriji kurs bila je većina, a između ostalih i potpredsednik SAD Lindon Džonson.

Kenedi se uprkos vojnim pritiscima odlučio na pomorsku blokadu, kao snažnu, ali limitiranu vojnu akciju. Sam termin „blokada“ je bio problematičan, jer po međunarodnom pravu blokada je ratni akt. Zato je korišćen izraz „karantin“, a pravna osnova je tražena u ugovoru iz Rija Organizacije američkih država (OAS) o odbrani zapadne hemisfere od uticaja evropskih kolonijalnih sila. To se povezuje s Monroovom doktrinom „Amerika Amerikancima“. OAS je tih dana zasedao i glasao protiv Kube. U blokadu su uvrštena i američkom komandantu u Trinidadu potčinjena dva argentinska razarača, jedna argentinska podmornica, dva venecuelanska razarača i jedna podmornica. Državica Trinidad i Tobago nudi pomorsku bazu, Dominikanska Republika jedan ratni brod…

U utorak 23. oktobra Hruščov objavljuje da ne prihvata blokadu i preti da će, u slučaju pokušaja američke invazije na Kubu, SSSR uzvratiti nuklearnim raketama. Povišen je stepen pripravnosti Crvene armije koja u tim trenucima ubrzanim tempom nastavlja gradnju baza sa lansirnim rampama. Ka Kubi kreće 25 sovjetskih brodova.

U deset časova ujutru 24. oktobra sovjetski brodovi „Gagarin“ i „Komiles“, praćeni podmornicama, primiču se američkom nosaču aviona „Eseks“ sa pratećim ratnim brodovima. Maknamara primećuje da Sovjeti nisu bili obavešteni o liniji blokade. U 10.32 u Vašington je stigao izveštaj da je 20 sovjetskih brodova stalo, ili promenilo kurs. Rusi su ostali mirni.

Šta je bilo sa akterima Kubanske krize

Američki predsednik Džon F. Kenedi i njegov brat Robert su ubijeni u atentatima, za koje nije dokazano da nisu povezani s kubanskom krizom. Hruščov je smenjen, navodno zbog popustljivosti tokom Kubanske krize. Maršal Birjuzov, oslobodilac Beograda, poginuo je na Avali 1964. kada je avion kojim je leteo na proslavu godišnjice oslobođenja udario u Avalu. Mikojan je umro prirodnom smrću 1978.

Robert Maknamara je otišao u Svetsku banku. S njim je snimljen Oskarom nagrađen film Fog of war, Magla rata. Umro je jula 2009.

Če Gevara je streljan 1967. godine u Boliviji nakon neuspešnog pokušaja da izvede revoluciju. Egzekutoru je rekao: „Smiri se, kukavice, treba da streljaš čoveka!“ Specijalni agent CIA je poslat da ga identifikuje. Čeova crno-bela slika postaje ikona antiipmerijalističkih šezdesetosmaša.

A Kastro? Fidel Alehandro Kastro Ruz, el Komandante, pošto je, kako kažu, preživeo 600 neuspešnih atentata CIA i čikaške mafije, teret vlasti i dejstvo kubanskih cigara, a vlast je pod stare dane ustupio svom bratu Raulu. Umro je u 91. godini 2016.

*Gledajte „Happy“ kablovske kanale i to: „Moje happy društvo“, „Moj happy život“, „Moja happy zemlja“ i „Moja happy muzika“.
Program se emituje kod kablovskih operatera „IrisTV“ i „Supernova“, a možete ih pronaći na sledećim kanalima:
„Moje happy društvo“ – IrisTV / 171 ; Supernova / 71
„Moj happy život“ – IrisTV / 172 ; Supernova / 72
„Moja happy zemlja“ – IrisTV / 173 ; Supernova / 73
„Moja happy muzika“ – IrisTV / 174 ; Supernova / 74