CEO ŽIVOT SAM BIO NEZADOVOLJAN: Evo kako je Toma Zdravković govorio pred smrt, ovo je njegova poslednja ispovest

Juče je bio rođendan legendarnom muzičaru Tomi Zdravkoviću.

Pevač se punih 17 godina borio sa rakom, a imao je i veoma buran život. Dve godine pred smrt dao je intervju u kojem je bez zadrške govorio o bolesti, penziji, ali i o porodici. Tokom ovog intervjua Tomi su se pridružili njegov sin i žena.

Porodica Zdravković, Toma, Gordana i Aleksandar, su tada već godinu i po živeli u novom stanu u naselju na Banovom brdu, koji je još u izgradnji. Stari stan na Julinom brdu dali su za novi i doplatili razliku u kvadraturi. Nisu hteli da napuste ovaj deo grada, navikli su na to, sviđao im se zbog svežeg vazduha, blizine šume, sportskog centra, bazena.

S druge strane, ni njihov strogi centar nije tako daleko. Tih dana u posetu tročlanoj porodici došla je Tomina rođaka Mira iz Negotina, kojaje kod njih provela godišnji odmor. Ona je novinarima otvorila vrata, a onda se začuo pospani glas voditelja: „Mora da su opet novinari!“

Bio je čest sagovornik u intervjuima

Istog dana Toma je već dao nekoliko intervjua. Ukućane je, osim što su dočekali i ispratili goste, zabrinula i poplava koja je bila u zgradi. Pukla je vodovodna cev, tako da su stanovi pojedinih komšija promenili izgled.

Zdravkovići su imali sreće – u njihovom stanu nije bilo „visoke vlage”, ali je zato podrum podsećao na uličnu česmu. Supruga Gordana rođena je u Velikom Crniću kod Lazarevca. Sa šesnaest godina odlazi u Kanadu, gde završava frizerski zanat.

Otvorila je salon u Torontu koji je radio nekoliko godina. Krajem 1974. Toma je stigao i u Toronto. Upoznali su se u baru. A Goca je bila Tomin navijač pre odlaska iz Jugoslavije. Ljubav na prvi pogled ubrzo je krunisana brakom. U to vreme Toma se teško razboleo.

Lekari su mu rekli da ima rak i da će mu ostati samo nekoliko meseci života. Na sreću, pogrešili su! Tomova bolest se ne može izlečiti uzimanjem lekova jer je u pitanju neka vrsta tumora (na bešici) koji se pojavljuje i nestaje, pa često mora da ide u bolnicu na preglede.

– Osećam se tako i nikako. Pred Novu godinu mi je pozlilo, morao sam da legnem. Pa treba neko vreme da me „zategne“. Veoma dosadna bolest!

„Ne razmišljam ni o penziji“

Tom je otac i muž u kući. Želje su mu na prvom mestu jer Goca i Saša imaju razumevanja za estradni posao. Gocin posao domaćice nije težak, iako očekuje da uskoro otvori frizerski salon u centru Beograda.

Samo da sredim papire. Ne svira nijedan instrument, ne peva, ali voli da sluša dobru muziku. Ona samo ne voli pankere. Ne voli publicitet ili slikanje za novine. Međutim, on shvata da je i to deo Tomovog posla. Kaže da nije ljubomorna, iako se u Tomovim pesmama često pominju ženska imena. A kako Toma ocenjuje žene?

– To su babaroge! Samo, one su uvek aktuelne i predstavljaju večnu i nepresušnu temu. Na novoj ploči, začudo, nema nijednog ženskog imena. Mislim da mi se to prvi put desilo. Verovatno su i one u krizi?!

Posljednju i ovu ploču Toma je snimio u Sarajevu. Odlazi tamo da bi se odvojio od svega i svakoga i napravio sebi dobru radnu atmosferu. Glas peva (kada ne snima) kod svog druga Kića, koji vodi pansion „8”.

– Imam trideset i kusur godina staža, ali ne razmišljam o penziji. Samo čekam da me zamene – u šali kaže Toma sa širokim osmehom na licu. – Dok mogu – pevaću!

Toma se uozbiljio, bar tako kaže

Često prekidamo razgovor sa Tomom. Domaćin želi da čuje najnovije vesti iz zemlje i sveta. Mnogo je događaja i on ih rado komentariše.

– Sve što se ovde dešava, za običnog čoveka je nada da će biti bolje. Iskreno verujem u to. Morate da sednete i dobro razmislite o svemu, pretrpite šta je potrebno. Ceo život sam bio nezadovoljan. Sada sam se i ja uozbiljio. To nešto znači! Situacija me je naterala da to uradim. Neka ovo bude savet drugima da je dosta šale, mora se raditi ozbiljno. Mislim da su radnici prvo shvatili šta je u njihovoj moći. Smjenjuju se, bore se, pokušavaju… Koliko se Toma uozbiljio, nije na nama da sudimo, ali u stanu primećujemo da su slike koje je kupio na nedavnoj aukciji u Malom pozorištu „Duško Radović” kada je prikupljen prihod za podizanje spomenika Branislavu. Nušića, još nisu obešeni. Mala kućna galerija još nije otvorena, ali su radovi naših vrhunskih umetnika u domu Zdravkovića.

– Ali, kakva ljubav prema slikarstvu od ranije? Nisam imao pojma o tome! Pozvan sam na aukciju kao gost da otpevam nekoliko pesama. Bio sam prvi put na aukciji i jako mi se dopalo. Prvo sam hteo da kupim jednu sliku, ali… Bilo mi je super, iako sam imao utisak da će me neko prevariti i uzeti ono za šta sam se prijavio. Konsultovao sam se sa stručnjacima, nisam baš kupio ono što mi se dopalo na prvi pogled.

A kako je Goca reagovala?

– Čula sam da je kupio slike, ali samo dve – objašnjava naša domaćica. – Kad se pojavio na vratima, a nosio je deset slika. To, bre! Gde ćemo da okačimo slike, pomislio sam. Inače, kad smo se uselili, kupili smo slike koje ne vrede pet dolara. Neki momak je pozvonio, ponudio nam ga, a mi smo ga kupili da nam zidovi ne budu prazni. Možda se jednog dana taj nepoznati mladić proslavi kao Konjević ili Popović, pa će Zdravkovići imati vredniju kolekciju. – Pa to bi bilo super! – zaključuje Toma.

Sve dok Saša ne „rokuje“ rok

Dok gledamo slike, u stan ulazi najmlađi Zdravković – vratio se Saša iz škole. Osnivač, a zatim istaknuti, peticijan – mamin i tatin ponos i radost. Takođe ide u muzičku školu, svira violinu.

– To se samo od sebe nametnulo, nije bila ničija posebna želja – kaže Toma.

Pošto su sada u novom i većem stanu, možda je vreme da Saša nabavi klavir? – Moj organ je u radnoj sobi i dovoljan nam je. U školi je klavir, pa ako hoće može i tamo da svira. Saša više liči na svoju majku. U početku je malo stidljiv, ali od ranije znamo da voli da se slika. Otac mu skreće pažnju da odgovori potpuno i iskreno jer mu je ovo prvi zvanični intervju.

– Više volim da idem u muzičku školu – kaže Saša – za to je potrebno manje vremena. Volim da igram od svega pomalo. Vreme će pokazati da li će i on krenuti očevim stopama. Možda će ga naslediti, a možda će mu biti konkurent.

– Pre neki dan je „skinuo“ prvi deo pesme „Je li moguće“ – ponosno je rekao otac.

– Bio sam prijatno iznenađen. Ima kliker za muziku, pa ako je ozbiljan… Nadam se da neće uhvatiti neke rokere i „rok“ deset godina, u redu.

– Kad poraste, poverio mi se, biće nindža – kaže Goca. – On će trenirati kung-fu, a mi već imamo odgovarajuće odelo.

– Moj omiljeni predmet u školi je fizičko vaspitanje – podržava Saša priču svoje majke. – Bićeš dobar Indijac – zaključuje tata Toma.

Toma o bratu Novici

U Tominom razgovoru sa sinom to znači običan čovek, pomalo neuglađen, iracionalan, ali pošten, iskren, takav – veliki prijatelj.

Naš domaćin prati fudbal, navija za Crvenu zvezdu, voli kada ga ukućani češu, voli da pogleda dobar film. Njegov nedosanjani san je gluma. Pojavio se u TV serijama „Doktorka na selu” i „Balkan ekspres” (i na filmu), a u mladosti je glumio u predstavi „Zona Zamfirova”.

Uskoro ćemo ga videti u filmu, omnibusu tri mlada reditelja debitanta („Kako je pao rokenrol“), gde ima epizodnu ulogu.

Tomin mlađi brat Novica takođe peva i komponuje. Omiljen je među posetiocima beogradskih splavova, gde je redovan gost.

– Nole i ja smo razgovarali o tome da možda snimimo zajednički album; pola ja, pola on – kaže Toma. – Nije loša ideja, ali je još nećemo sprovoditi. Bolje da nađe nešto svoje da se na kraju ne vuče sa mnom.

Inače, već sam pevao neke njegove pesme. On to dobro zna da radi, nema potrebe da ga savetujem.

Gocu smo za kraj pitali o novim frizurama koje će biti u modi. On je rekao da se vraćaju one bez lokna, ravna kosa srednje dužine, dok će kratka kosa, čak i zalizana, i dalje biti modni poklič za muškarce.

Da li to znači da Toma neće ponoviti frizuru od pre nekoliko godina kada se uvijao?

– Jednom i dosta je – odmahuje glavom Toma.

– Ja je farbam, iako je jedva primetna – objašnjava Goca. – Dosta je sed, pa ga malo kamufliram. Pošto niste primetili, znači da sam posao uradio uspešno. Toma je i siv i ofarban, ali sve lepo izgleda.