35 GODINA OD SMRTI VELIKANA: Pavlu Vuisiću se divio i čuveni Orson Vels

Velikan srpskog glumišta, Pavle Vuisić, preminuo je na današnji dan pre 35 godina, 1. oktobra 1988. Imao je 62 godine. Osobena ličnost, takav je bio i kao glumac. Njegova posebna umetnička pojava malo koga je ostavljala ravnodušnim. Čak i onda kada je igrao sporedne uloge ostavljao je neizbrisiv trag.

LEGENDARNI SRBIN I VELIKI ŠMEKER : Malo ko zna da je on bio otac Vuka Kostića od koga je nasledio i izgled i talenat

Pavle Vuisić je rođen 10. jula 1926. u Cetinju. Otac mu je bio viši državni službenik Kraljevine Jugoslavije, a uoči okupacije radio je u policiji pri Zetskoj banovini. Porodica je pripadala krugu onih koji su proterani iz Crne Gore pošto je Jugoslavija okupirana i rasparčana, aprila 1941. godine. Istovetnu sudbinu imala je porodica književnika Borislava Pekića.

U Beogradu je studirao pravo i književnost, pokušavajući da uđe u svet novinarstva. Bio je i saradnik Radio Beograda. Pošto nije uspelo da upiše glumu na tadašnjoj Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu, igrao je u pozorištu u Pančevu.

Prvu filmsku ulogu je ostvario 1950. u „Čudotvornom maču“ Vojislava Nanovića, a pažnju na svoj ogroman talenat skrenuo je u takođe Nanovićevom filmu „Šolaja“ 1955. godine.

U dugoj i plodnoj karijeri ostvario je niz uloga koje se i danas pamte, u filmovima: „Subotom uveče“, „Tri koraka u prazno“, „Neprijatelj“, „Buđenje pacova“, „Zaseda“, „Bitka na Neretvi“, „Šešir profesora Koste Vujića“, „Majstor i Margarita“, „Seljačka buna“, „Salaš u Malom Ritu“, „Poseban tretman“, „Petrijin venac“, „Majstori, majstori“, „Ko to tamo peva“, „Sećaš li se Doli Bel“, „Maratonci trče počasni krug“, „Otac na službenom putu“, kao i u TV serijama: „Servisna stanica“, „Više od igre“, „Kamiondžije“.

Ostvario je više od stotinu filmskih uloga, prema nekim podacima čak 177. Kao retko ko, uvek je, čak i u epizodnim rolama, ostavljao izuzetno upečatljiv utisak. Zato ne čudi što je Udruženje filmskih glumaca Srbije odlučilo da upravo njegovo ime novi nagrada za životno delo, koja se drugim filmskim glumcima dodeljuje na Festivalu glumačkih ostvarenja „Filmski susreti“ u Nišu. Time je, Paja, i zvanično od svojih kolega dobio potvrdu da je najbolji filmski glumac ovih prostora.

Vuisić je za sebe govorio da zapravo „ne glumi nego se ponaša“. Iako je delovao neobavezno čak i nezainteresovano, kako se nosio i u privatnom životu, svako njegovo pojavljivanje na velikom platnu ili TV ekranu bilo je posebno.

Razbarušen, delovao je poput boema, a glumu, kako je govorio, nije voleo, i to nije krio. Omiljeno mesto bila mu je beogradska Ada, priobalje Save, i obožavao je boravak pored uopšte. Pravio je čamce i razna rečna plovila – splavove i uživao je u ribolovu.

Opredeljeni protivnik ondašnjeg režima, čemu je nesumnjivo doprinela porodična tragedija, držao se po strani koliko god je mogao, od javnih nastupa preko intervjua do priznanja. Pritom se, direktno, politikom uopšte nije bavio. Nagradu AVNOJ-a odbio je da primi, uz pismeno obrazloženje. Tadašnja vlast, uključujući i samog Josipa Broza Tita, neskriveno su uvažavali njegov rad, iako svesni stavova koje je imao. Vrednosni sistem koji je negovao vidan je i iz testamentarne želje. Kako je zapisao pre smrti, bio je izričit da mu na sahrani ne govori nikakvo zvanično lice, da vest o njegovom odlasku bude objavljena tri dana posle smrti i da bude sahranjen u običnom grobnom mestu.

U njegovoj oporuci, između ostalog, piše: „Testament Pavla Vuisića, rođenog od majke Radmile i oca Miša, koji dana prvog novembra 1982. godine, pri čistoj svesti i zdravoga uma sastavlja ovu poruku. Mirjani, ženi mi, sve što imam za slučaj da odapnem, ostavljam, s tim da razumno rasproda ili otuđi imovinu moju, odnosno svoju, a ako ne bude u stanju da imovinom raspolaže, da to samo sud može uraditi. Mirjana, ako posle mene ostane, ima da me sahrani sa svim adetima i čestima crkve pravoslavne, sa šest popova da se pred mojim telom vide i čuju. Sahraniti me ima u grobnicu našu, govor posmrtni ili slično da se čuo nije. Ovih šest popova, koje za inat hoću, da se ono što se oko groba radi, rade i ćute. Neka u sebi pevaju. Pošto mislim mreti, što bih i onako sve ovo pisao, još da vas zamolim da mi niko nikakav govor ne drži“, navodi se u testamentu Pavla Vuisića, koji se, kao i njegovo prvo ljubavno pismo supruzi čuvaju se u Muzeju srpske književnosti u okviru udruženja „Adligat“.

Bio je u izvesnoj meri neprilagođen, trpeo je okolnosti u kojima se nalazio. Nije podnosio mimikriju, govorio je ono što je mislio, ostavljao neretko utisak mrguda, namćora.

Opšte uvažavan i slavljen, u poslednjoj fazi karijere sve ponude, ubeđivanja i molbe da glumi, odlučno je odbijao.

Bio je sklon pisanju, literarnom uopšte. Beležio je zapažanja, misli, sentence, poeziju. Ali nije to nikom pokazivao i najčešće bi napisano uništio. Njegova supruga je ponešto uspela da sačuva. Ima tu mudrih opaski, duhovitih misli, vrednih zapažanja jer je bio načitan i obrazovan čovek.I uloge je dopisivao, neretko se nije držao napisanog teksta što je nerviralo i scenariste i reditelje, iako je zapravo, poznato je, u profesionalnom smislu bio vrlo odgovoran – nije trpeo kašnjenja ni neodgovornost uopšte.

Njegov profesionalni dijapazon bio je takoreći neograničen, nije tu bilo posebnog glumačkog faha: u bilo kojoj ulozi uvek je ostavljao sasvim izuzetan utisak, iako je zapravo glavne uloge dobijao retko.

Čuveni Orson Vels za Vuisića je svojevremeno rekao da je Pavle bio „vulkan glume“.