OSRAMOTILA SAM RODITELJE, HTELA SAM DA SE UBIJEM! Jeziva ispovest naše glumice, nikada o ovome nije pričala, prošla kroz pakao

Glumica Aleksandra Janković ogolila je dušu u jednoj emisiji i otkrila detalje iz života o kojima do sada nije pričala.

Ona je otkrila da je Split prinudno napustila u jeku rata, i priznala da taj period pamti kao grozan.

– Nije mi bilo jasno šta se dogodilo. Za mene sa tih 19 godina je to bilo preko noći da se desilo. Posle saznaš da ništa nije preko noći. Preko noći pukne stvar, ali se puni… Apropo škole i što sam rekla da sam pala razred, jedino istoriju nisam volela, i to mi je baš teško bilo da učim, sem antike i toga, što je opet bila kao neka bajka. I onda su mi davali te ukor pred isključenje, sve sam to imala, morali su kada me nije bilo, ja to potpuno razumem i onda sam razumela, nije tu bilo nikakve drame, mi smo se sve užasno lepo i lako dogovorili. I onda sam rekla, kao desi se to, i sad tebi kao neko 19 godina da izbriše gumicom. Kao to sve više ne postoji. Sad si ti ili jedno ili drugo, ili si ovde ili onde. Kako misliš ne postoji, gde su moje suze što sam pala godinu, gde je moja želja da skratim sebi život, da okajem svoje grehe i skinem ljagu sa roditeljskog imena. Gde su one jedinice, one petice, oni ukori pred isključenje. Kako mislite to ne postoji? To postoji pod mojom kožom i dalje jako je živo, ne može da ne postoji – rekla je ona i dodala:

                                                          Foto: Printscreen/instagram

– Sad je neko odlučio i puj pike ne važi se, e ma važi se. I onda sam ja odlučila da, vratila sam se iz Zagreba u Split. Bila sam tog leta dva, tri meseca. To je sve bilo drugačije. Mi smo se ponašali kao da je sve u redu, tu više ništa nije bilo u redu. U atmosferi, krenuli su policijski sati, međutim, to je to moje biće, ja sam se opirala uvek nekom pritisku, tako da sam ja svako veče izlazila napolje. Mi smo imali svoje prohibicije. Drugari su dolazili po mene, tu smo bile nas tri prijateljice i dva frenda. U svakom slučaju ja ni jedno veče nisam propustila, izlazila sam oko sedam, osam, tako čim je mrak padao, onda bi se ujutru vraćala. Mama je imala puno poverenja u mene, nisam ja ništa radila ja samo nisam mogla ostati, morao si i roletne spustiti, ja neću u tome da živim. To nije moj život. To je možda nečiji, moj nije. I izdržala sam, kada je to krenulo 5-6 dana, i ja sam samo majci rekla da ujutru idem, kaže: „“Gde češ?“, kažem: „Nemam pojma čoveče, ali ja ovde neću biti“ – ispričala je Aleksandra.

Napustila Hrvatsku i krenula u Ljubljanu.

– Krenula sam za Ljubljanu, tamo imam familiju i neki su me ljudi zvali da u Beč dođem. Prijatelj moj od rođenja mi se pridružio. Nije hteo da ide u vojsku bilo čiju, bilo kakvu, dokopali smo se nakon nekoliko dana te Ljubljane, a to su poslednji dani, kao da sam osetila, posle toga niko nije prošao unutra, niti izašao iz Dalmacije. Ona je geografski zeznuta. S jedne strane je bio JNA s mora, s druge strane je bila hrvatska vojska, ti ne možeš nikud. Pogotovo mladi momci nisu mogli nikud. U Šibeniku smo se zaustavili jednu noć, jer su pale bombe, autobus nije hteo da vozi. Sutradan je krenuo za Zadar, tamo smo dve noći ostali, rekli su da nigde ne možemo jer pogođen je paški most nemaš kako preći. Do Paga možeš, sve ostalo je zabarakadirano. Jedino se onda do Paga, paškim mostom, pa trajektom, brodom, brodicom nekom do kopna, pa gore prema Rijeci. Ja sam samo rekla, da čekam da mi padnu bombe, neću. To je 1991. To je 20 godina. Ja čoveče idem na taj most, stvarno mi se ovaj život ne živi. Baš me briga – prisetila se Aleksandra teškog perioda.