KRIVIO SEBE ZA SMRT BRAĆE: Pretužna sudbina našeg pisca: Imao je tragično detinjstvo, u SAMICI proveo 42 dana

Jedan od najblistavijih umova domaće književnosti Mehmed Meša Selimović preminuo je na današnji dan 1982. godine. Meša je rođen u istaknutoj muslimanskoj porodici 26. aprila 1910. godine u Tuzli, gde je završio osnovnu i srednju školu.

ČIJI SU VELIKANI ANDRIĆ, TESLA, MEŠA SELIMOVIĆ: Region se spori vec godinama!

Njegov otac, Alija Selimović, izjašnjavao se kao Srbin muslimanske vere, nije bio strogo religiozan, samo bi poštovao najveće muslimanske praznike. Izrazito krut, sinu nije pružio toplinu i razumevanje koje mu je bilo potrebno, piše u Mešinim memoarima.

Selimović je imao težak život, prepun ličnih tragedija i nesreća. Otac mu je rano umro, a Meša je Drugi svetski rat dočekao, kako je sam pisao, „izgubljen i deprimiran stvorenim stanjem u Jugoslaviji i svetu“. Zbog saradnje sa NOP-om, Mešu, njegovu sestru i srednjeg brata 1942. godine uhapsile su ustaše.

– Sve troje smo vezani u lance (bili smo vezani 42 dana) i stavljeni u samice policijskog zatvora – pisao je.

Smrt braće

Nakon četiri meseca pušten je iz zatvora zbog nedostatka dokaza. Otišao je u šumu, na Majevicu, u partizansku brigadu i postao član Komunističke partije Jugoslavije. Tada su mu streljali brata Ševkiju, a on je ovaj tragičan događaj iskoristio kao inspiraciju da napiše svoj čuveni roman „Derviš i smrt“.

Ševkija je streljan jer je iz magacina Glavne uprave narodnih dobara uzeo nekoliko komada nameštaja (krevet, ormar, stolicu i još neke sitnice), kojim je hteo da opremi svoju opljačkanu kuću kako bi se u nju iz logora vratila njegova supruga Desanka.

Treći brat u porodici Selimović, Teufik, bio je na visokom položaju u Ozni. On je neposredno pre smrti bratu ostavio kratku poruku preko vozača.

– Pozdravi Mešu, i reci mu da sam nevin.

– Te dramatične noći kad je voljeni brat, strijeljan izdisao negde u okolini Tuzle, u proskozorje jednog jutra na samom kraju rata, sam na svetu, ponižen bez ikakve krivice, nisam mogao da mu vratim makar deo ukazane ljubavi ni da mu pomognem u tom najstrašnijem času njegova života, da mu dodirnem ruku, da mu lakšam samoću pred nepovratan put u nepoznato, nisam ni znao šta se s njim dešava. Taj moj ubijeni brat je moja najveća tuga, i oni koji su ga ubili kao da su dugo smišljali kako će mi naneti najveću bol – opisao je svoju patnju veliki pisac.

Studije

Studirao je srpsko-hrvatski jezik i književnost na Filološkom fakultetu Beogradskog univerziteta. Za vreme studija je dobio nadimak Meša, kojim je nakon nekog vremena počeo da se potpisuje. Nakon studija vratio se u Tuzlu da predaje u tamošnjoj gimnaziji, koja danas nosi njegovo ime, piše 24sedam.

Nakon rata živeo je u Beogradu, Sarajevu (radio je kao profesor u Srednjoj pedagoškoj školi i na Filološkom fakultetu)… Bio je i umetnički direktor filmske kompanije Bosna film, rukovodilac dramskog dela Sarajevskog narodnog pozorišta i glavni urednik izdavačke kuće Svjetlost. Nakon sukova s nekoliko političara i lokalnih intelektualaca, Selimović se 1971. godine seli u Beograd, gde ostaje do svoje smrti 1982. godine.

Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti, kao i Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine. U svom pismu Srpskoj akademiji nauka i umetnosti iz 1976. godine, Selimović navodi da uprkos svojim muslimanskim korenima, sebe smatra Srbinom i srpskim piscem.

– Potičem iz muslimanske porodice iz Bosne, a po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog jezika. Jednako poštujem svoje porijeklo i svoje opredjeljenje, jer sam vezan za sve ono što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom.

Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje srodstvo sa njima nemam potrebe da dokazujem. Nije, zato, slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umjetnosti, sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim autobiografskim podatkom – stoji u pismu.

Svoja dela počeo je da prilično kasno, a najbolje romane napisao je šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Prvu knjigu „Prva četa“ objavio je sa 40 godina. A sledeće delo „Tišine“ objavio je 11 godina kasnije. Ubrzo potom, objavljeni su i romani „Tuđa zemlja“ i „Magla i mjesečina“, za koje Selimović nije dobio naročito međunarodno priznanje.

Veliku pažnju privukao je roman „Derviš i smrt“, objavljen 1966. godine,koji je ubrzo postao pravo remek-delo. Kako smo već pomenuli, inspiracija za roman bila je nepravda koju je doživeo njegov brat, koji je streljan za vreme rata. U njemu prikazao jedva čujnu pobunu protiv društva i atak na sebe zbog ćutanja. Roman „Tvrđava“ objavio je 1970. godine, koji je u drugačijem tonu, odiše verom u ljubav. ova dva dela prevedena su na engleski jezik.

Brak

Bio je oženjen Desom, sa kojom je imao ćerku Slobodanku. Desa je bila lepa žena, po zanimanju profesorka fizičkog u gimnaziji u Tuzli. Vodila je poreklo iz poznate srpske porodice.

Ipak, Selimović je napustio suprugu i malo dete zbog žene u koju se zaljubio. Tada ga Desa prijavljuje za vanbračnu vezu i neveru. Žena u koju se zaljubio zvala se Daroslava Božić, supruga nestalog zarobljenika isključenog iz partije i ćerka divizijskog generala vojske Kraljevine Jugoslavije.

Razveo se od Dese i oženio Daroslavu, koju je neizmerno voleo i sa kojom je dobio dve ćerke Jesenku i Mašu koje žive u Beogradu. Dargoslava je umrla 1999. godine za vreme bombardovanja.

Smrt

Meša Selimović je preminuo 11. jula 1982. godine, nešto posle 22 sata, u 72. godini života. Nepokretan i nem, na televiziji je gledao prenos finalne fudbalske utakmice Svetskog prvenstva sa stadiona Santiago Bernabeu u Madridu, između Italije i Nemačke, kada mu je iznenada pozlilo. Iako je lekar brzo došao, mogao je samo da konstatuje smrt velikana.

Vest o njegovoj smrti bezo se proširila Evropom. Sahranjen je 14. jula u Aleji zaslužnih građana Beograda na Novom groblju, pored Skendera Kulenovića i Miloša Crnjanskog.

– Moj život je prilično ravan, zanimljiv i značajan samo za mene, i sva moja sećanja su samo moja, društveno prilično nevažna: nikada nisam bio u položaju koji bi mogao znatnije i šire da utiče na istoriju, uvek sam bio jedan od mnogih učesnika u istorijskim zbivanjima – pisao je skromno u „Sjećanjima“.