VESNU ZMIJANAC JE VOLEO MOĆAN MUŠKARAC: Ceo svet ga zna po prezimenu!

Najzanimljiviji delovi „pokušaja autobiografije“ Vesne Zmijanac, koja nosi naziv velikog hita „Kad zamirišu jorgovani“, nesumnjivo su oni koji se tiču njenih veza sa moćnim muškarcima.

Među velikim ljubavima folk zvezde bio je i sin vlasnika kompanije „Simens“, sa kojim se zabavljala dok je živela u Beču, pre nego što je počela da peva. Mnogi ne znaju za tu epizodu iz njenog uzbudljivog života.

Kada je dobila sva potrebna dokumenta i dozvole, upisala je školu koju kod nas zovu Pravno-birotehnička ili Srednja upravna, u okviru „Simens“ sistema, koja je školovala kadrove potrebne firmi. Obavezna praksa nije se odrađivala u pogonima, već u biroima, kancelarijama uprave, otkriva u knjizi.

– Tako se, voljom Svevišnjeg, dogodilo da se u vreme moje prakse u Upravnoj zgradi „Simensa“ u njoj pojavi i sin vlasnika Rudolfa, Peter Simens. Bilo je, dakle, zacrtano da se ja nađem tu, a da se on pojavi. Ljubav na prvi pogled – ako nešto takvo postoji (a kažu da postoji). Sećam se, naravno, samo onoga što sam ja pomislila kada sam ugledala Petera, ali mi je nešto slično o tome i on naknadno ispričao.

‒ Zadržavao se u toj velikoj kancelariji duže nego što je bilo potrebno i uobičajeno, i sve se nekako vrteo tu, oko mene. Ne mala panika zavladala je među mojim kolegama, jer retko je gazdin sin (a sam gazda – nikada) baš toliko vremena provodio među svojim radnicima. Ubrzo smo počeli da se viđamo i van posla, da izlazimo, a kada je nešto kasnije počeo da me sačekuje posle prakse (ne dolazeći više u radno vreme), svi su shvatili o čemu je reč.

Kada je priča postala ozbiljna, počeli su da žive zajedno. Njemu nije bilo lako, čak se zbog ljubavi prema Vesni odvojio od porodice.

‒ Peter je, kada sam ja bila u pitanju, već tada bio spreman na sve, a kasnije, tokom našeg dvogodišnjeg zajedničkog života, došao je dotle da mu ni firma, ni statusni simboli i položaj u društvu, ni novac, čak ni stari Rudolf (inače, neprikosnoveni autoritet za njega) ne znače ništa. To je i pokazivao, iako je imao ne malih problema zbog veze sa mnom. Mislim, pre svega, na stav koji je njegova porodica imala prema meni, i zbog čega smo morali da iznajmimo stan. Naravno, veliki i skup, u centru. Tu počinje moj drugi život. Ili, tačnije, novo poglavlje onog starog.

‒ Postala sam, da se tako izrazim, neka vrsta gazdarice. Mlada gazdarica, neformalna, jer nisam bila zvanično udata za Petera, i neželjena – celokupna Peterova rodbina prestala je da komunicira sa njim, ali – gazdarica. Većina poslova „Simensa“ već je bila preneta na Petera, i stari Rudolf je više bio protokolarni vlasnik, neko ko ima prvenstvo časti, ali su faktičke poluge moći i odlučivanja bile u Peterovim rukama. Kao i novac, za šta su, inače, svi mislili da sam ja najviše zainteresovana i da je moja veza sa Peterom prouzrokovana i motivisana jedino time. Nije im bilo logično da sam u Peteru pronašla i nešto drugo, nešto ljudsko i toplo, što mi je daleko više značilo od novca.

Materijalno bogatstvo nije mnogo značilo ni njoj, ni njemu. Ljubav je bila dovoljna. Dao joj je i nadimak.

‒ Sećam se, na početku naše veze tepao mi je Miškica, to je bila jedna od prvih srpskih reči koju sam ga naučila i objasnila mu šta ona znači. Šta sve zaista znači i može da znači. Već kad smo počeli da živimo zajedno, moj nadimak, ta lična šifra među ljubavnicima – bio je Mali Tito. Jer, ne samo da sam mu naređivala i prigovarala u kući, već sam to činila i u firmi, gde me je postavio na mesto nekakvog nadzornog organa, čiji delokrug rada, doduše, nije bio svima najjasniji.

Ipak, na pomen braka prevrtala bi očima. Ta ideja joj se nije dopadala iako je mogla da živi kao kraljica. Ljubav je, na kraju, menjala za pesmu i slobodu.

‒ Peter je uporno insistirao da se udam za njega, da se skrasim i prestanem da ludujem (kako je on to govorio). Da počnem da vodim život kakav bi priličio supruzi jednog poznatog, uspešnog i bogatog poslovnog čoveka. Da imam sve, da mogu i smem mnogo, ali i da budem njegova na način koji je on to želeo. Ja sam, naprotiv, želela i morala pre svega da budem svoja. Slobodna. Slobodna voljom i slobodna mišlju. Pa, slobodna i delom. Slobodna za pesmu, slobodna za život kakav sam ja želela, pa makar bio i lošiji od onog koji mi se, kroz privid samostalnosti, uz Petera i od njega nudio.

Nisu uspeli da pronađu kompromis i kraj je bio neminovan. Peter je nije lako preboleo. Ako ju je ikad preboleo.

‒ Pamtim naš razlaz, ako smo se on i ja uopšte razišli. Naime, poslednji put kad smo se videli, početkom devedesetih, on se još nije bio oženio i još me je čekao. Negde s proleća 1975. godine, odlazeći iz Beča za Beograd, gde je trebalo da pokušam da snimim svoju prvu ploču, rekla sam mu da ću se vratiti. Da ću se brzo vratiti. Petnaestak godina kasnije sedeli smo u jednom bečkom elitnom restoranu, a Peter me je pitao: „Jesi li se sada konačno vratila?!“ Posle svega što mi se do tada u životu dogodilo, prijalo mi je to pitanje, iz koga je izbijalo mnogo toga: vernost, želja, nada, oproštaj i, pre svega, ljubav. Neke moje ljubavi su, eto, i posle mene ostajale sa mnom. Ne znam da li zbog toga da budem srećna ili tužna. Možda i jedno i drugo.