OVO NISTE ZNALI: Indonezija namerava da izmesti glavni grad, ali nije jedina zemlja kojoj je to palo na pamet u novijoj istoriji!

Indonezija izmešta svoj glavni grad – predsednik Indonezije Džoko Vidodo otkrio je lokaciju. Nova prestonica biće izgrađena u šumskom području u pokrajini Istočni Kalimantan blizu grada Balikpapana, rekao je Vidodo.

Indonezija namerava da izmesti glavni grad iz zagađene i saobraćajem zagušene Džakarte na ostrvo Borneo, i nije jedina zemlja kojoj je to palo na pamet u novijoj istoriji.

Razloge za ovu odluku uopšte nije teško naći. Džakarta svake godine potone prosečno od jedan do 15 centimetara, u zavisnosti od dela grada. Skoro pola grada trenutno je ispod nivoa mora.

Glavni indonezijski grad počiva na močvarnom tlu, zapljuskuje ga Javansko more, a čak 13 reka protiče kroz njega. Džakarta je jedan od svetskih gradova koji najbrže tone, i ako se tome ne stane na put, stručnjaci upozoravaju da bi delovi ovog megalopolisa mogli potpuno nestati sa lica Zemlje do 2050. godine.

Zbog tolikog broja reka koje protiču kroz grad, on je često plavljen, a situacija se iz godine u godinu pogoršava. Još jedan veliki problem su i saobraćajne gužve, koje su u Džakarti ogromne. Jedno istraživanje iz 2016. pokazalo je da glavni grad Indonezije ima najgora saobraćajna zakrčenja na svetu. Vladine ministre mora policija da sprovodi kroz grad da bi na vreme stigli na zakazane sastanke.

U široj gradskoj zoni živi 30 miliona ljudi. Samo između dva i četiri odsto otpadnih voda se prečišćava. To su sve problemi sa kojim gradske vlasti i država ne umeju da se uhvate u koštac, te su odlučili da počnu iz početka. Novi glavni grad biće u Kalimantanu, indonezijskom delu Bornea.

Akcija premeštanja prestonice koštaće oko 33 milijarde dolara i zahtevaće prostor između 30.000 i 40.000 hektara za kuće u kojima će se naseliti između 900.000 i 1,5 miliona ljudi.

Ali Indonezija svakako nije prva zemlja kojoj je palo na pamet da promeni glavni grad.

Kazahstanski predsednik Nursultan Nazarbajev je 1997. godine odlučio da premesti glavni grad iz Almatija u prašnjav, provincijski gradić oko 1.200 kilometara severnije.

Prva stvar koju je uradio je da je promenio ime tog grada iz Akmola, što je značilo "bela grobnica", u Astana.

Potom je doveo arhitekte iz celog sveta da mu podignu prestonicu iz temelja.

Jedan od najupečatljivijih simbola Astane je Han Šatir, najveći šator na svetu, koji je dizajnirao Norman Foster. Unutar njega se nalazi tržni centar i zabavni park. Tu su još i Kula Bajtarek, vidikovac koji simbolizuje drvo na čijem vrhu je jaje, predsednička palata, belo zdanje sa plavom kupolom, dok je pored Centralna koncertna dvorana, tirkizna građevina koja podseća na svemirski brod. Neko bi rekao da grad pomalo izgleda "kičerajski" sa svim tim grandioznim građevinama, ali novi imidž je svakako bolji od onog iz sovjetske ere.

Tada je bio poznat kao naseobina najbliža zloglasnom gulagu Akmola, najvećem ženskom logoru u Sovjetskom savezu, koji je bio namenjen suprugama izdajnika otadžbine.

No, svakako, današnja prestonica Kazahstana je moderan grad, a pomenuti građevinski bum omogućen je procvatom naftnog sektora u toj zemlji, u kojoj je u 2018. ekonomija porasla za 4,8 odsto. Još jedna zanimljivost je da je glavni kazahstanski grad doživeo u martu ove godine novo preimenovanje, ovog puta u Nur-Sultan.

Pošto je Nazarbajev podneo ostavku na predsedničko mesto, nakon 29 godina na vlasti i velikih protesta širom zemlje, parlament je izglasao da drugu najhladniju prestonicu na svetu, posle mongolskog Ulan Batora, nazove njemu u čast.

I Mjanmar (ranije Burma) je jedna od zemalja koja je izmestila glavni grad, ali i promenila ime države.

Grad Nejpjido prostire se na najmanje četiri teritorije Londona, ali sa mnogo manje stanovnika. Njegova istorija je kratka: postoji tek od 2005. godine, a tadašnja vojna hunta koja je vladala zemljom podigla ga je u ravničarskom delu države. Ime mu znači "sedište kralja", a razlog zašto je u njega, iz najvećeg mjanmarskog grada Janguna, premešten glavni grad, nekih 370 kilometara u unutrašnjost, nikada zapravo nije jasno saopšten.

Ministar informisanja Mjanmara rekao je u vreme kad je premešten glavni grad, da je izabrana "strateškija lokacija".

Analitičari baš i nisu poverovali u ovo objašnjenje, navodeći da se vojska verovatno uplašila strane invazije, ili je želela da uspostavi jaču kontrolu nad nacionalnim manjinama u pograničnim regionima. Mnogi drugi su smatrali da su poslovično tajanstveni vojni lideri prosto oponašali navike burmanskih kraljeva iz pretkolonijalnog doba, koji su gradili nove gradove i palate po savetu proroka. Grad ima sva obeležja planski građene prestonice: put koji vodi od parlamenta do predsedničke palate širok je 20 traka, ali na njemu jedva da ima saobraćaja.

Blistavi tržni centri i prazni luksuzni hoteli oivičavaju bulevare. U njemu postoji i safari park, zoološki vrt, i najmanje tri stadiona. Za razliku od drugih delova Mjanmara, ima non-stop struju.

Zanimljiva priča vezana je i za Boliviju, koja ima dva glavna grada: La Paz i Sukre.

Sukre je bio jedina prestonica sve do 1899, kada je izgubio u kratkom građanskom ratu sa La Pazom. Nakon toga su parlament i javna uprava premešteni u najveći bolivijski grad La Paz, dok su pravosudni organi ostali u Sukru.

Sukre, u središnjem delu zemlje, nalazi se na prostoru na kojem je Bolivija osnovana 1825. U njemu živi oko 250.000 ljudi, naspram La Paza koji ima populaciju od 1,7 miliona stanovnika.

Predlog iz 2007. da se parlament i vlada vrate u Sukre, naišao je na ogromne proteste u La Pazu. Ideja je proistekla iz regionalnog rivaliteta između pristalica predsednika Eva Moralesa u bolivijskim siromašnim zapadnim planinama i njegovih protivnika na razvijenijem istoku zemlje.

Naposletku, predlog je odbijen i Bolivija i danas ima dva glavna grada.

I afrička država Nigerija odlučila je da 1991. promeni glavni grad, premestivši ga iz Lagosa u Abudžu, u centralnom delu zemlje, daleko od obale. Pre toga, na primer, bila su potrebna dva dana da se prevali put od 1.600 km od Majdugurija na severoistoku zemlje do Lagosa na suprotnom kraju, dok je Abudža znatno bliža.

Lagos je bio prenaseljen (to je najmnogoljudniji grad u supsaharskoj Africi), i to je bio još jedan od razloga zbog čega je prestonica premeštena u Abudžu, koja ima i tu prednost što je politički i nacionalno neutralnija sredina od pomenutih gradova.

Lagosom dominira etnička grupa Joruba, većinom hrišćani, uz nešto muslimana i animista, dok su na jugoistoku u većini Igbosi, hrišćani, a na severozapadu Hausa-Fulani, uglavnom muslimani. To nije nevažna stvar, jer je između 1967. i 1970. Nigerija bila uvučena u rat u Bijafri, kada su se Igbosi otcepili od Nigerije. Takođe, islamistička, teroristička organizacija Boko haram, i dalje hara severoistokom zemlje, iako u prilično manjem obimu nego ranijih godina.

Dok se Lagos prirodno razvijao, Abudža je planski napravljen grad, prvi te vrste u Nigeriji. Saobraćajne gužve i zakrčenja su u Lagosu najprirodnija stvar, dok su putevi u Abudži od početka napravljeni da budu dovoljno široki. U njoj su sedišta nacionalnih kulturnih institucija, kao i Vrhovni sud, Nacionalna skupština i predsednička palata. Međutim, mnoge federalne agencije i dalje nezvanično svoja sedišta imaju u Lagosu.

Naposletku, dođosmo i do Evrope i Portugala, na njenom jugozapadu. Glavni grad ove evropske zemlje čitavih 13 godina u XIX veku nije bio Lisabon, već, verovali ili ne, Rio de Žaneiro. Razlog – Napoleon.

Tokom španskog rata za nezavisnost (1807-14), koji se vodio između Napoleonove vojske i burbonske Španije, na čijoj strani su bile i Britanija i Portugal, Francuska je najmanje tri puta izvršila invaziju na Portugal.

Nekoliko dana pred invaziju u decembru 1807, kraljevska porodica Bragansa i dvor pobegli su u Brazil, tada portugalsku koloniju. U Rio su stigli u martu 1808. Rio je početkom XIX veka bio grad u usponu: bilo je zlata, dijamanata i šećera na pretek. Bilo je i robova, oko milion njih, ili trećina populacije. Dom Žoao VI, princ-regent, stvorio je Ujedinjeno kraljevstvo Portugala, Brazila i Algarvea.

To je uzdiglo Brazil od puke kolonije na praktično isti nivo sa Portugalom. Brazil je, takođe, dobio veću administrativnu autonomiju. Kada je kraljica umrla 1816, Dom Žoao je postao kralj.

Portugalski dvor se 1821. vratio u Lisabon, gde je ostao do kraja monarhije 1910. godine. Njihov boravak u Riju ostavio je, međutim, trajan trag na Brazil, ojačavši njegovu ekonomiju i ubrzavši dobijanje nezavisnosti te najveće latinoameričke države, a Lisabon je ponovo postao glavni grad, što je ostao do dana danšnjeg.

Izvor: B92
Foto: Wikipedia/Printscreen