BUDITE PONOSNI RODITELJI: Otkrivamo vam kako da uspešno vaspitate dete!

U razvoju deteta najznačajniji faktor je vaspitni uticaj porodice. Roditelji imaju priliku direktno i indirektno uticati na dete, kroz različite situacije i okolnosti, odnosno vaspitno delovati.

Uticaj roditelja na dete neizmeran je i nezamenjiv, samo ako je pravilno usmeren. Oni su i prve osobe sa kojima dete uspostavlja i gradi odnos, učeći ponašanja koja će mu pomoći da lakše i pravilnije stvori svoj lični identitet.

Podeliti moć je umeće dobrog i mudrog roditelja.

Najčešće je odnos roditelj-dete ugrožen sukobima potrebe za ljubavlju i moći. Razdoblje odrastanja, kada mladi teže samostalnosti i nezavisnosti, često dovede roditelje u iskušenje da pokažu, a i dokažu moć, često na štetu odnosa u kojima bi se svi trebali osećati povezano i blisko. Podeliti moć je umeće dobrog i mudrog roditelja. Ukoliko to znaju, imaju veliku priliku izbeći borbu za (pre)moć, koja često iscrpljuje i na kraju dovede do stanja bespomoćnosti. Dakle, moć mora biti u službi ljubavi i povezanosti. Uvažavanje mora biti umesto omalovažavanja. Veština umesto suparništva. Dijalog umesto monologa. Vođenje umesto vladanja. Inicijativa umesto povlačenja.

Šta pojedinci i parovi mogu učiniti ako se u ulozi roditelja ne osećaju uspešno?

Nezadovoljan i frustriran roditelj nije koristan, nije dobar ni sebi ni drugima. Treba voditi računa o svojim potrebama i time pokazati da je odgovoran prema sebi i drugima. Treba preuzimati samo one odgovornosti koje će moći i odgovorno ispuniti. Mora imati na umu da kad god je neodgovoran prema drugima da je neodgovoran i prema sebi. Najgore je kada se neodgovorno ponaša prema bliskim osobama, prema deci. Uspeh je ako roditelj shvati da je pogrešio, ako to prizna i više ne čini takve ili niti kakve greške koje će biti na štetu deteta. Roditelj ne sme nikada i niti u kojoj prilici izneveriti poverenje svoga deteta. To je veliko razočarenje za dete, a poverenje se veoma teško vraća. Često je neodgovorno ponašanje dece, zapravo znak roditeljske neodgovornosti. Deca puno više uče iz dobrih primera nego iz loših saveta. I zato su roditeljski primeri najbolji put dečjem dobrom ponašanju. Kod zadovoljnih i stabilnih roditelja i deca se tako osećaju, kod nervoznih i svadljivih roditelja i deca će biti nervozna, nestabilna, svadljiva…

Kako odrediti granice deci?

Porodica je prvo mesto učenja društveno prihvatljivog ponašanja, uočavanja i poštovanja granica. Najteži oblik iskazivanja ljubavi prema deci je postavljanje granica. Određena pravila i granice bitna su komponenta vaspitavanja. Deca (mladi) trebaju imati jasna i određena pravila: šta je dopušteno, šta je prihvatljivo, a šta nije. Ako roditelji ne postave jasnu granicu dopuštenog, dete neće znati šta tačno roditelji od njega očekuju. Dete će tada vrdati u svojim traženjima granica i često i grešiti. Pravila i granice daju detetu osećaj sigurnosti i uspešno izvršenog zadatka. Dete oseća i brigu o sebi jer roditelji mu daju mogućnost uspeha u određenim granicama. Dete postaje sigurnije, odvažnije i ljubljenije. Deca bez zadatih granica osećaju se zanemarenima, kao da roditeljima nije stalo do njih, kao da se o njima ne vodi briga, kao da oni nisu važni. A sigurno je detetu vrlo važna spoznaja da je ono važno u porodici.

Jasno da granice koje roditelji postavljaju ne smeju biti krute. Poput – ja sam roditelj i ja tako kažem i tako će biti. Ne smeju biti sa previše zabrana, pogotovo zabrana koje nisu u skladu sa logikom odnosa u porodici, jer odražavaju, često, samo (ne)moć roditelja. U tim prilikama dete postaje nesrećno, nezadovoljno, teskobno, povučeno…

Pravila određivanja granica moraju imati svoj smisao. Deca naročito ne vole pravila u kojima ne vide smisao. Dete mora u svim granicama znati šta se od njega očekuje, kao i šta može očekivati od svojih roditelja. Tako će ono imati i najbolji osećaj sigurnosti.

Sigurno je i to da granice ne smeju biti postavljene tako labavo, preširoko kao da ih i nema. Tada će dete osećati nesigurnost, nezaštićenost, nezrelost, jer ustvari ne zna šta raditi, a da bude na radost roditeljima. Preveliki teg odgovornosti je tada na detetu, a ono ga nije u mogućnosti nositi. Roditelji na ovaj način često bacaju sa sebe odgovornost, a i smanjuju brižnost za decu. Tako se događa da roditelji ne postavljaju deci nikakva pravila i ne određuju granice pa im dopuštaju da rade šta hoće. To je najgore što može biti. Tada deca nikad ne nauče gde su granice u njihovom ponašanju i imaju mnogo problema u odnosima sa drugom decom (jer njima je sve dopušteno), kasnije imaju problema i u školi sa učiteljima i tako redom.

Pri postavljanju granica i pravila ponašanja važno je voditi računa o tome da su granice putokazi i smernice, da im je svrha omogućiti detetu snalaženja i onda kada roditelji nisu uz njega.

Uloga roditelja mora biti osnažiti dete, kasnije mladu osobu, da bude spremna slobodno donositi odluke, snositi posledice svog ponašanja i preuzeti odgovornost za svoje ponašanje.

Dobro postavljene granice će, sigurno, pomoći da se to i dogodi. Deca su pažljivi posmatrači i vaspitavajmo ih svojim primerima. Roditelji, tu je vaša odgovornost. Prihvatite je zbog svoje dece.

Izvor: opusteno.rs
Foto: Arhiva