Jeziva posledica korone koju će iskusiti „običan“ narod nakon pandemije: Pomozite sebi

Vreme u kom živimo obojeno je strahom. Strahom od gubitka posla, strahom od zaraze korona virusom, strahom od crnih vesti kojima smo bombardovani iz minuta u minut… U ovakvim vremenima ljudi lako „pucaju“, pogotovo oni koji su osetljivi i krhke duše, vec naceti životnim nedacama.

Kako se sacuvati?

Kako ostati normalan?

Ova pitanja muce vecinu ljudi ne samo kod nas, vec i na celoj planeti.

Na posebnom udaru su oni koji vec imaju „istoriju“ anksioznih poremecaja.

Pritisak kom smo izloženi ponekad je teško izdržati. Na pocetku pandemije mnogi su bili u stanju šoka, a potom su bodrili sami sebe da ce „sve ovo jednom biti juce“ i da „ništa ne traje vecno“. Davali su sve od sebe da budu dobro. Ubedivali su sebe da im je dobro.

A onda – pljas! Survavanje optimizma u njegovu suprotnost desilo se neocekivano. Psiholozi kažu da to nije proces koji se dešava odjednom, iznenada; on dugo tinja, sve do trenutka dok ne eksplodira.

Kroz takav rolerkoster prošla je i socijalna radnica iz Amerike Oušn Kapvel. Njenu pricu objavljenu na Hafingtonpostu prenosimo u celosti.

„Naše greške se ne praštaju“

– Mi, zdravstveni radnici, bili smo razapeti do krajnjih granica cak i u najboljim vremenima, a onda se dogodio kovid 19. Sada postoje stotine hiljada ljudi koje cekaju našu pomoc; ako im ne pomognemo, oni ce umreti.

Mnogi od nas prolaze kroz onaj grozni osecaj budenja usred noci (ili dana, ako radite nocu). Preznojavanje, preispitivanje i strah jer ne možemo da se setimo da li smo sve što je bilo potrebno uradili na najbolji nacin ili ne. Naše greške se ne praštaju. Sve je pitanje života i smrti. Jer, ako krene po zlu, moramo da živimo s tim. Nekako.

Iako je na moj posao uticao kovid 19, ne radim u hitnoj medicinskoj pomoci ili u bolnici. Nikada nisam nikoga držala za ruku dok je umirao. Ja sam socijalni radnik.

Ali u prošlosti sam iskusila PTSP povezan sa poslom koji mi je potpuno promenio tok života, a od dogadaja u proteklih nekoliko meseci srce mi se ledilo. Kad je pocela pandemija, imali smo 20.000 smrtnih slucajeva, a sada 240.000.

Sada se tih 20.000 cini kao mali broj, ali kada sam prvi put napisala tu cifru, bilo je užasno.

Ljudi su svakodnevno plakali, bodrili zdravstvene radnike i razmišljali: „Gore od ovoga biti ne može“, a sada smo u situaciji da ljudi napadaju zaposlene u zdravstvu i socijalnoj zaštiti koji imaju minimalnu platu samo zato što traže od njih da nose maske.

Ljudi svake nedelje protestuju u državi u kojoj živim; policija je ogorcena što antivakseri i oni koji su ubedeni da je korona virus izmišljen imaju veca prva od Breon Tejlor, medicinske sestre koja je radila u dve smene tokom kovida 19 i preminula.

„Nisam znala da kažem ’ne’“

Iako su ovo vremena u kojima ne znamo šta nas sutra ceka, mnogo me podsecaju na period kad sam imala napade posttraumatskog stresnog poremecaja (PTSP).

Radila sam do iznemoglosti.

Radila sam dokle god nisam bila potpuno slomljena.

Neko od korisnika ima problem; sve kolege su otišle kuci, a neko je morao da ostane na poslu, pa sam to bila ja. Onda je neki drugi korisnik imao problem, i plašila sam se šta ce biti sa njim, pa sam opet ostala i radila prekovremeno. Osecala sam da ce se sve raspasti ako ne ostanem.

Ponovo sam pocela da pušim posle 10 godina apstinencije.

Više se nisam radovala.

Gde god da sam pogledala, videla sam potencijalne zamke, opasnosti, bazene plime i oseke prepune ljudske bede, tuge, nevolje i nesrece.

Trauma koja ne prestaje

Secam se da sam prvi put saznala o složenom PTSP-u ili C-PTSP-u: razlika je u tome što ne postoji pauza. Sa C-PTSP imate traumaticnu stresnu reakciju koja ne prestaje. Nije povezana ili izazvana izolovanim incidentom poput saobracajne nesrece ili napada. Samo traje. Neprekidno. Ne ume da se zaustavi i ne postoji garancija da ce se ikada i zaustaviti.

Imate osecaj: „Možda ako ne jedem, ako ne pravim pauze, ako radim duplu smenu mogu da sacuvam roditelje, supruga, decu, komšije, prijatelje, poznanike, nevoljnike koji su bez igde ikoga…“

Mnogi ljudi se tako prevare. Možete da radite svoj posao savršeno ili gotovo savršeno, a da to niko ne primeti, da vam niko ne kaže „hvala“. Možete da držite pacijenta za ruku, da mu pevate, da organizujete video-pozive sa njihovim rodacima – to uopšte nije važno, oni i dalje umiru.

Nemate kontrolu nad takvim ponašanjem.

Vaša požrtvovanost se podrazumeva.

Trudite se sve više i više, i odjednom postanete neko ko se sve vreme trudi da drugima poboljša život, dok se vaš vlastiti život urušava. Ali, vi to ne primecujete. Samo radite, radite, radite, trošite se bezuslovno…

Najteži poklon

Sedeti s nekim u trenutku njegove smrti ili u jednom od najgorih trenutaka njegovog života – zadržati bol, a ne skretati pogled – to je sveto delo. To je poklon – onaj koji ce vas debelo koštati, poklon koji u bilo kojoj sekundi može da vam rastrgne ruke, probuši venu i otvori arteriju.

To je jedno od onih mladunaca tigra koji su oduševili vecinu Amerikanaca pre nekoliko meseci, a dan pošto je prestalo da bude slatko pocelo je da predstavlja pretnju – onda kad su mu zubi porasli dovoljno da vam otkine prst.

To je poklon koji je izuzetno težak; onaj koji bi mogao da vam postane teret ako ga predugo nosite.

„Neko se udavi na dva metra dubine, neko na šest“

Sada je jedno od nacela moje terapijske prakse da ne dozvolim svojim klijentima da ih bude stid zbog traume.

Kada neko pocne da govori o svojoj traumi i kaže: „Pa, nije tako strašno, ima mnogo gorih sudbina od moje“, prekinem ga i kažem da nije važno šta se dogada drugima. Važno je da shvate da im njihova trauma nanosi veliki bol koji ne umeju da nose na svojim plecima.

Da parafraziram nešto što sam jednom procitala na Tviteru:“ Neko ko se utopi na dubini od dva metra vode jednako je mrtav kao i neko ko se utopi na dubini od šest metara.“

Niko ne bira nevolju

Znam da kolicina patnje o kojoj svakodnevno slušam na poslu nije ništa u poredenju sa onim sa cim se suocavaju zdravstveni radnici koji rade u kovid bolnicama.

Takode znam koliko sam duboko patila tokom meseci i godina tokom i nakon sopstvene traume zbog posla koja se dogodila u „dalekim galaksijama“ 2014. i 2016. godine; koliko sam morala da se pomucim da bih ponovo bila dobro, kako i dalje nisam sasvim dobro i kako verovatno nikada necu biti onakva kakva sam bila pre tih trauma.

Ako ste trenutno u takvoj situaciji – ako ovo citate „s pola mozga“ jer ste predugo bili budni, ako ste napokon legli u krevet posle napornog dana koji se ne može objasniti recima, dana koji je iskrvario u noc, ako gledate nešto na internetu pre nego što tableta za spavanje koju ste popili pocne da deluje – ovde sam da vas podsetim da to ne smete da radite sebi.

Ne dozvolite da haos ovlada vama

Ako ste živi i svesni 2020. godine, važno je zapamtiti da cinite apsolutno najbolje što možete u ovoj potpuno neuracunljivoj i nepredvidivoj situaciji.

Cak i ako ste pogrešili.

Cak i ako ste ponekad bili preumorni.

Cak i ako ste se predali ocaju.

Cak i ako vaše metode suocavanja izgledaju konfuzno.

Nadam se da cete sve ovo preživeti i, kada se završi, kad god to bilo, možete da integrišete secanja, možete da vratite ovu energiju Zemlji koja je dovoljno jaka da je zadrži, da biste još jednom mogli da osetite mirnocu.

Plešite, radite jogu, naucite da svesno dišete da biste taj ustajali bol izbacili iz tela i ponovo osetili sigurnost. Nadam se da za vas bezbednost nije iluzija.

Nadam se da cete moci da zaspite mirno i lako, i da ustanete iz kreveta kako biste otišli na posao – da pomognete ljudima da koracaju kroz život sa manje bola.

Happy BSC je spremio za vas najmoderniju mobilnu aplikaciju da biste nas lakše pratili i bili u toku sa svim vestima. Našu aplikaciju možete preuzeti za ANDROID i iPHONE