OVA ALBANKA SA SLIKE JE POSLEDNJA ZAKLETA DEVICA: Sa 23 godine je uradila NAJVEĆU BIZARNOST

Za mnoge žene rođene u ranijim decenijama, zamena njihovih seksualnih, reproduktivnih i društvenih identiteta bio je način da uživaju u slobodama koje su bile dostupne samo muškarcima.

Na svetu je ostalo svega desetak virdžina, budući da je ova balkanska tradicija u izumiranju. Njihova priča je drugačija od svih do sada. A budući da je Albanija bila svet muškaraca, jedini način da se preživi bio je da se postane jedan od njih, objasnila je Đustina Grišaj, jedna od poslednjih virdžina.

Kao žena koja je živela u planinama severne Albanije, Grišaj je sa 23 godine donela odluku koja joj je promenila život.

Ona se zarekla na celibat i obećala da će ostatak života proživeti kao muškarac. Njena porodica živi više od veka u selu Lepuše u oblasti Velika Malesija.

Ova dolina ušuškana je među krševitim planinama i jedna je od nekoliko mesta na Balkanu, gde još živi vekovni običaj da se žena zavetuje starešinama sela da će život proživeti kao muškarac.

Ove žene poznate su kao burneše, odnosno virdžine.

– Ima mnogo nevenčanih ljudi na ovom svetu, ali oni nisu burneše. Burneša je posvećena samo svojoj porodici, radu, životu i očuvanju sopstvene čistote, kaže Đustina, koja danas ima 57 godina.

Za mnoge žene rođene u ranijim decenijama, zamena njihovih seksualnih, reproduktivnih i društvenih identiteta bio je način da uživaju u slobodama koje su bile dostupne samo muškarcima.

Kad bi postajale burneše, to bi ženama omogućilo da se oblače kao muškarci, da budu glave porodice, da se kreću slobodno u društvenim situacijama i da se bave poslovima tradicionalno dostupnim samo muškarcima.

Kao sportski nastrojena, aktivna mlada žena, Đustina ili Duni, kako je znaju njeni najbliži – bila je rešena da postane samostalna.

Nikad za sebe nije zamišljala tradicionalni život, sa brakom, kućanskim poslovima, oblačenjem haljina.

Umesto toga, posle smrti oca, odlučila je da postane zakleta devica, kako bi vodila porodicu i mogla da se bavi poslovima koji će je finansijski izdržavati.

– Bili smo izuzetno siromašni… moj otac je umro a moja majka je imala šestoro dece i zato da bih joj olakšala, odlučila sam da postanem burneša i da vredno radim, kaže ona.

Đustina živi u zabitom selu; signal mobilne telefonije je slab u najboljem slučaju, a surove zime znače da je put do Lepuše često zavejan i da nema struje. Ona vodi gostionicu, obrađuje zemlju i stara se o svojim životinjama.

Kao burneša i glava porodice, praktikuje i umeće lečenja lekovitim biljem – spravlja lekovite čajeve i ulja, što je veština koju je nasledila od oca.

– Bilo mu je stalo do lekovitog bilja i preneo je sve što je znao na mene. A ja želim da moja nećaka Valerijana nasledi ovu praksu, iako je ona izabrala drugi put, kaže Duni.

Danas je njihov način života nezamisliv

– Danas niko ne pokušava da bude zakleta devica, kaže Valerijana Grišaj. I dodaje da mlade devojke ni ne razmišljaju o tome da postanu zaklete device.

– Ja sam pravi primer za to.

Odrastajući uz tetku u selu Lepuše, Valerijana je otkrila da su prilike za žene u ovoj oblasti oskudne, sem ukoliko se ne uda mlada.

– Trenutak kog se uvek sećam je kad sam bila u šestom razredu osnovne škole. Moja prijateljica je bila u devetom razredu i verila se. Imala je samo 14 godina. Rekla mi je da joj njen muž neće dozvoliti da nastavi školovanje i da mora da sluša muža, da ostane s njim i da mu se povinuje.

Umesto da se uda mlada ili postane zakleta devica, Valerijana se odselila iz porodičnog doma u 16. godini da bi studirala pozorišnu režiju i fotografiju u glavnom gradu Albanije Tirani.

– U Tirani, devojke i žene imaju više prednosti i emancipovanije su. Dok je na selu, čak i danas, situacija i dalje katastrofalna, kaže ona, prenosi BBC News na srpskom.

Iako ne postoje tačne cifre, procenjuje se da je u severnoj Albaniji i na Kosovu preostalo svega još 12 burneša.

Od pada komunizma devedesetih, Albanija je prošla kroz društvene promene koje su donele veća prava ženama.

Valerijana smatra da je pozitivno što izumire tradicija burneša.

– Danas mi devojke ne moramo da se borimo za to da postanemo muškarci. Mi moramo da se borimo za jednaka prava, ali ne tako što ćemo postati muškarci.

Aktivistkinja za prava žena Rea Nepravišta je 2019. godine protestovala na događajima koji su obeležavali Međunarodni dan žena u Tirani.

Izašla je na ulicu sa velikim transparentom na kom je bila ispisana reč „burneša“, prekrižena velikim crvenim krstom, a reči „jaka žena“ bile su ispisane ispod nje.

– Na albanskom jeziku, kad želimo da opišemo ženu kao jaku, mi koristimo izraz burneša. To je reč koja se sastoji iz dva dela, „bure“ znači muškarac… Ne bismo smeli da se pozivamo na muškarce kad želimo da predstavimo snagu žena.

Rea veruje da je ova zemlja na putu ka otvaranju i da je „napravila mnogo koraka napred u veoma kratkom vremenskom periodu“.

Prema podacima UN žene, učešće žena u albanskom političkom i ekonomskom donošenju odluka nedavno je napredovalo, sa poboljšanjima u izbornim zakonima i procesima, ali oni i dalje ostaju ograničeni, a niko se još nije pozabavio razlikama u platama.

Do 2017. godine, žene su činile 23 odsto članova parlamenta, a 35 odsto lokalnih odbornika. Ali ima još mnogo toga da se postigne u pravima žena.

– Seksizam, rodni stereotipi… rodno zasnovano nasilje su, nažalost, još veoma rasprostranjeni u Albaniji, kaže Rea.

Podaci organizacija UN Žene pokazuju da je skoro 60 odsto Albanki starosti između 15 i 49 godina doživelo porodično nasilje. Baza podataka Ujedinjenih nacija pokazuje da samo osam odsto žena poseduje zemlju i da su one i dalje marginalizovane kad je u pitanju nasledstvo.

Poseban status

Koreni tradicije burneša potiču iz Kanuna, drevnog ustava na Kosovu i u severnoj Albaniji u 15. veku, koji je bio osnova albanskog društva. Prema ovim patrijarhalnim zakonima, žene su se smatrale muževljevim vlasništvom.

– One nisu imale prava da odlučuju o vlastitoj sudbini ili da biraju put za vlastite živote, kaže Aferdita Onuzi, etnografkinja koja je proučavala burneše.

Ona je objasnila da ako je devojka trebalo da se veri – o tome se odlučivalo tako što se ona ništa nije pitala, ni o godinama u kojima treba da se veri, niti za osobu za koju treba da se veri.

Još ima mnogo nesporazuma koji prate ovu tradiciju. Postati zakleta udovica obično nije bila odluka zasnovana na seksualnosti ili rodnom identitetu, već na specijalnom socijalnom statusu koji je to donosilo onima koji se zavetuju.

– Odluka devojke da postane zakleta devica nema nikakve veze sa seksualnošću, to je prosto odluka da se preuzme druga uloga, drugi položaj u porodici, kaže Aferdita.

Ali kad bi postale burneše, to bi bio i način da se pobegne od ugovorenog braka, a da se ne obeščasti mladoženjina porodica.

– Ta odluka je značila da mogu da izbegnu krvnu osvetu između dve porodice, kaže Aferdita.

Pravila u vezi sa krvnom osvetom su odavno zapisana u Kanunu, što je pomoglo da se uvede red u živote plemena u severnoj Albaniji, pogotovo dok je bila sastavni deo Otomanskog carstva.

Prema zakonu Kanuna, krvne osvete bile su društvene obaveze za očuvanje obraza.

One bi mogle da počnu nekim banalnim činom, kao što je pretnja ili uvreda, ali je nekad mogla da eskalira u ubistvo, nakon čega se od porodice žrtve očekivalo da i sama zatraži pravdu ubijanjem ubice ili nekog drugog muškarca iz porodice krivca.

Za mnoge mlade žene iz te ere, zavetovanje na celibat izuzimao ih je iz krvne osvete.

– Bio je to način za njih da pobegnu, kaže Aferdita.

Tradicija se vremenom razvijala, pretvorivši se od prisilnih odluka u aktivne izbore.

– Veoma je važno istaći razliku između klasične burneše, u etnografskom smislu, i današnje burneše… Danas je to potpuno lična odluka, kaže Aferdita, navodi BBC News na srpskom.

Đustina nije bila prisiljena da postane burneša – ona je sama izabrala taj život za sebe. Dok je odrastala u komunističkoj Albaniji, osećala je da su muškarci u to vreme imali mnogo veće slobode.

– Bilo je mnogih aspekata u kojima ste se smatrali neravnopravnim. Žene su bile veoma izolovane, bile su ograničene na kućne poslove i nisu imale prava da se oglase, istakla je.

Njena porodica, naročito njena majka, nije odobravala njen izbor, zabrinuta da je žrtvovala priliku da i sama postane majka i zasnuje vlastitu porodicu.

Za Đustinu, ta žrtva je bila nagrađena.

– Kad sam odlučila da postanem burneša, stekla sam više poštovanja, kaže ona.

Osećaj ne pripadanja ženskom rodu

Međutim, neke druge žene odabrale su da postanu burneše zato što su se osećale više kao muškarci.

– Nikad se nisam identifikovao sa ženama, uvek sa muškarcima. U kafanama, dok puše…, kaže Drande, burneša koja živi u obalskom gradu Šenđinu (Medova) i o sebi govori u muškom rodu. Oduvek sam se osećao kao muškarac.

Za Drande, pribegavanje ovoj praksi bio je način da uživa u slobodama muškaraca kao što je pušenje i pijenje alkohola, što su elementi koji su ukorenjeni u tradiciju burneša.

To je uključivalo pijenje tradicionalne albanske rakije, koja je istorijski bila rezervisana za muškarce. Danas Drande ne samo da je pije, već je sam i peče.

Drande kaže da mu je njegova odluka da postane burneša donela prihvatanje u društvu.

– Gde god da sam išao, uživao sam posebno poštovanje i osećaj je bio dobar. Poštovali su me kao muškarca, a ne kao ženu… Osećao sam se slobodnije tako, kaže on.

Iako je Drande ponosan na žrtve koje je podneo kao burneša, on priznaje i da se oseća usamljeno i kaže da su ga ponekad izjedale sumnje.

– Pomislio sam na jedan trenutak kako bi to bilo imati dete koje bi povuklo na mene…Jako sam se razboleo i nisam imao nikoga da se stara o meni. Ali, bilo je to samo ne trenutak, u deliću sekunde.

U ono vreme, suočavajući se sa ograničenim opcijama za žene, oni koji su postali burneše doživljavali su svoj izbor kao osnaživanje.

Bila je to „neka vrsta protesta pretvorenog u žrtvu“, kaže Aferdita.

Međutim, odabravši da budu muškarci, one su nesvesno pojačale rodne norme prihvativši ulogu žene kao inferiornije. Čak i u glavnom gradu, život za mlade žene danas ume da bude težak.

Valerijana je aktivna na društvenim mrežama kako bi pomogla u borbi za prava žena. Ali slanje pozitivnih poruka privuklo je negativnu pažnju.

– Dobila sam mnoge poruke od muškaraca, čak i pretnje smrću… osporavali su moje pravo da govorim o pravima žen“, kaže ona.

Ona fotografiše tetku i druge burneše, kao način da dokumentuje tradiciju koja izumire.

– Nadam se da će buduće generacije biti zainteresovane za ovu temu, zato što je ona deo naše istorije i tradicije. Danas ne morate da budete burneša da biste uživali u slobodama. Kao savremena žena ne morate da se zavetujete.

Đustina se ne usredsređuje na stranu koju je platila za poštovanje i žrtvovanje svog ženskog identiteta, već na slobodu koju joj je omogućila njena odluka.

– Neće više biti burneša, ja ću biti poslednja, kaže ona.

Ona priznaje da, iako možda ne bi donela tu odluku danas, kad bi se vratila u prošlost, učinila bi sve ponovo isto tako.

Ponosna sam na to što sam burneša. Ni za čim ne žalim, zaključila je ona.