„POJEDITE MI MAMU I SESTRU AKO OSTANETE BEZ HRANE“: Preživeo je stravičan pad AVIONA, preživljavanje ledi krv u žilama (VIDEO)

U decembru 1972. širom sveta je odjeknula vest da je 72 dana nakon što se urugvajski avion srušio u Andima, 16 putnika pronađeno živo.

Iako je priča nazvana „Čudo Anda„, ubrzo je postalo jasno da su preživeli bili primorani da pribegnu očajničkim merama da bi ostali živi.

Novi film o njihovom iskušenju, Society Of The Snow, već je dobio nominaciju za Zlatni globus i, kako se bliži njegovo objavljivanje na Netflix-u, Džonatan Mejo priča potresnu priču o odlučnosti, hrabrosti i „rupi u stomaku“ da bi opstali.

Četvrtak, 12. oktobar 1972.

Na aerodromu Karasko u Urugvaju, 45 putnika se okuplja za let za Santjago u Čileu. Avion je urugvajski Air Force Fairchild F-227 koji je iznajmio amaterski ragbi tim Old Christians, svi bivši učenici katoličkih škola u Urugvaju starosti između 18 i 26 godina, da odvede njih i prijatelje i porodicu na egzibicioni meč u Čileu.

Pošto su vazdušne struje iznad Anda posle podne podmukle, avion poleće rano ujutru.

Sat vremena od početka leta, kopilot potpukovnik Dante Lagurara saopštava da je vreme previše opasno i da će sleteti u Mendosu, u Argentini. Sportisti su razočarani zbog izgubljenog dana u Čileu.

Petak, 13. oktobar

U kafiću u Mendozi jedan član ragbi tima, student medicine Roberto Kanesa, pita pilota pukovnika Hulija Cezara Feradasa kada će krenuti.

On odgovara da ne zna i Roberto kaže: ‘Jeste li vi kukavice ili šta?’

Pilot ljutito uzvraća: ‘Hoćeš da tvoji roditelji pročitaju u novinama da je 45 Urugvajaca izgubljeno u planinama?’

Kada avion konačno poleti u 14 časova, čuju se klinci, ali i šale o „mudrosti letenja na petak 13-ti“.

U 15.30 kopilot Lagurara kaže putnicima da vežu pojaseve dok idu u turbulenciju.

Dečaci gase cigarete i prestaju da bacaju ragbi loptu po kabini dok avion strmoglavo kreće nadole. Mnogi počinju da se mole. Iznenada, desno krilo udara u vrh planine i odvaja se, odsecajući repni deo.

Pet ljudi je ispalo iz zadnjeg dela aviona. Roberto tako čvrsto drži svoje sedište da cepa tkaninu.

Ono što je ostalo od aviona kliza niz snežnu planinu, sve dok se naglo ne zaustavi, lepeći sva sedišta ka kokpitu.

Moli mladiće da mu daju revolver kako bi mogao da se ubije, ali oni odbijaju i umesto toga pokušavaju da koriste radio da pozovu pomoć, ali je pokvaren. Lagurara umire ubrzo nakon toga.

Preživeli kupe zalihe koje imaju – flaše vina, viskija i rakije od višanja, orahe, urme, čokoladu i tegle džema i počinju da ih racionalno troše. U tom trenutku ne znaju da su na visini od 3.500 metara, na oko 100 kilometara od najbližeg grada.

Tela mrtvih, već ukočena, izvlače iz trupa, drugi uzimaju kofere i formiraju džinovski krst u snegu kako bi neko mogao da ih uoči iz vazduha.

Unutar olupine grade zid od preostalog prtljaga da ih zaštiti od oštrog vetra, uprkos razređenom vazduhu koji otežava svaki napor. Statua Device Marije koja svetli u mraku donosi utehu nekima.

Nedelja, 15. oktobar

Preživeli dele dužnosti – jedna grupa održava olupinu pogodnom za stanovanje; drugi obezbeđuju vodu. Jedenje snega samo iritira njihove desni i izaziva oticanje jezika i grla, pa prave vodu tako što stavljaju led na aluminijum skinut sa sedišta i ostavljaju ga na suncu.

Treća grupa, uključujući Roberta, čuvaju ranjenike koristeći majice kao zavoje i parfem kao dezinfekciono sredstvo.

Dolazi Robertov prijatelj i saigrač Nando Parrado, koji je tri dana bio bez svesti i ostavljen da umre. Roberto mu saopštava da mu je majka poginula u nesreći i da je njegova sestra Suzi teško povređena.

Nando je kasnije rekao: „Dopuzao sam do mesta gde je bila moja sestra i zagrlio je. Nije mogla da se pomeri. Nije mogla da priča. Mogla je samo da pomera oči“. Kada protrlja njena promrzla stopala, koža joj se skida.

Čini se da krst napravljen od prtljaga ne služi svrsi, pa neki dečaci koriste lak za nokte i ruž za usne da napišu SOS na trupu aviona. Čileanska vazdušna spasilačka služba traga za letelicom, ali na pogrešnom mestu.

Utorak, 17. oktobar

Pre nego što je umro, kopilot im je rekao da su se srušili na zapadnom obodu Anda, tako da bi Čile i civilizacija trebalo da budu udaljeni samo nekoliko dana hoda. Roberto i još trojica kreću na zapad uz planinu da bi dobili pomoć, koristeći suvozačka sedišta vezana za noge kao improvizovane krplje za sneg, ali nakon što su hodali samo sat vremena, slabi zbog nedostatka hrane, vraćaju se nazad.

Dok šetaju razgovaraju o Nandovom komentaru prethodnog dana da bi, ako treba, bio spreman da pojede jednog od mrtvih pilota.

„Na kraju krajeva, oni su nas uvukli u ovu zbrku“, govore.

Subota, 21. oktobar

Nandou sestra umire na rukama. Kasnije je ispričao: „Saznao sam da u tim trenucima moj mozak nije reagovao ni na šta što je izvan preživljavanja. Nisam mogao da plačem. Nisam osećao tugu“.

Susi je zakopana u snegu. Dok se vraćao do olupine, Nando je uveren da će i on umreti.

U međuvremenu, u Santjagu čileanska vazdušna spasilačka služba saopštava da se potraga obustavlja „zbog negativnih rezultata“. Porodice putnika su uznemirene.

Utorak, 24. oktobar

Jedan od mladića, Roj Harli, uspeo je da pokrene tranzistor i čuje vest da je obustavljena akcija spasvanja.

U tom trenutku ima i dalje više od 25 preživelih. Kako umiru od gladi održavaju sastanak kako bi razgovarali o onome što bi, samo nekoliko dana ranije, bilo nezamislivo: da li treba da jedu mrtve.

„Nisam imao sumnje. Moj zaključak, moje misli su bile veoma jasne. Ovo je jedini izlaz. Kada ne znate kada ćete ponovo jesti je najgori strah ljudskog bića. Primarni strah“, rekao je kasnije Nando.

Većina odlučuje da će jesti ljudsko meso, ali Lilijana Metol (35), koja je postala majčinska figura preživelima govori da, dokle god ima izgleda da ih spasu, to neće učiniti. Isto je rekao i njen suprug Havijer.

Roberto i još trojica izlaze napolje i koriste žilete i krhotine stakla da odseku odeću sa tela koje viri kroz sneg „čije lice nismo mogli da izdržimo da gledamo”. Polažu male trake mesa da se osuše na krov aviona. U svojoj knjizi „Morao sam da preživim“, Roberto je to nazvao ‘konačnim zbogom nevinosti’.

29. oktobar

Preživeli su sada na planini već 17 dana i zbijeni su u olupini kako bi se sakrili od nemilosrdnog vetra. Lilijana, koja je toliko oslabila da je odlučila da pojede meso, razgovara sa Nandom o tome „zašto je Bog dozvolio da ih ova katastrofa zadesi“.

Toliko su blizu da Nando može da oseti Lilijanin topli dah na svom obrazu, što smatra utešnim.

Avion iznenada zavibrira i Roj skoči nekoliko trenutaka pre nego što lavina pokrije avion i ispuni olupinu tonama snega. Kako je on bio jedina osoba koja je stajala, Roju je glava ostala iznad snega.

On uspeva da iskopa još trojicu i oni onda mahnito pokušavaju da spasu one čije ruke vide kako se protežu iznad snega. Havijer Metol doziva: ‘Lilijana! Izdrži – uhvatiću te!’ Ali njegova žena je jedna od osmoro koji se guše.

30. oktobar

Posle jednog dana zarobljeni pod lavinom, preostali mladići probijaju put kroz avion prema kokpitu koristeći komade metala i polomljene komade plastike. Roj staje na mrtvog pilota i izbija šoferšajbnu.

Pomera sloj snega napolju koji pokriva kokpit i oni konačno osete vazduh. Ali mećava besni tako da nemaju drugog izbora osim da ostanu na mestu i iskoriste vreme da isplaniraju bekstvo sa planine.

Istraživačke ture, koje su trajale jedva nekoliko sati, do sada su se pokazale neuspešnim. Izgleda da nema ništa na zapadu, pa je odlučeno da mala grupa krene na istok kada se vreme popravi.

Na njihovo iznenađenje, oko kilometar od olupine, nailaze na rep aviona koji leži uspravno u snegu i pokazalo se da je to riznica.

Pronalaze džempere, čarape i pantalone, a Roberto čak vraća i svoj prtljag, koji još miriše na njegov dom.

„Bilo je kao da sam naišao na osobu kakva sam bio“, rekao je jednom.

Drugi vredni pronalasci uključuju čokoladu, rum i velike baterije za napajanje radija u kokpitu. Nalože vatru od stripova i provode noć u repnom delu u dubokom snu.

21. novembar

Posle četiri noći u repnom delu aviona, Nando, Roberto i Tintin odlučuju da se vrate do ostatka grupe jer su zaključili da nema bezbednog puta na istok i da njihova vreća za spavanje nije dovoljno topla da bi im omogućila da spavaju na otvorenom.

Roberto ostavlja poruku ispisanu lakom za nokte na ogledalu za sve spasioce: „Idi gore. Osamnaest ljudi još uvek živi“.

Baterije su preteške za nošenje, ali mogu doneti odeću za sve, kao i 30 kutija cigareta. Kada su stigli do trupa, otkrivaju da je još jedan putnik umro, on je drugi koji je preminuo od gangrene tog meseca.

Roberto ostale ohrabruje govoreći da, ako uspeju da izvuku pilotski radio iz kokpita i odnesu ga do baterija u repnom delu, možda će moći da pozovu pomoć.

29. novembar

Već tri dana Roj, Tintin, Nando i Roberto rade u repnom delu pokušavajući da povežu baterije sa radiom iz kokpita, koji su pažljivo uklonili sa instrument table koja je bila nabijena u grudi pilota.

Sneg se otopio oko repa aviona, ostavljajući ga na postolju od leda, čineći ga veoma nestabilnim, ali to je jasan znak da se vreme sada menja na bolje.

Roj je doneo svoj tranzistor i kada ga poveže sa improvizovanom antenom, u repnom delu se čuje muzika.

Na vestima čuju da urugvajsko vazduhoplovstvo šalje avion da nastavi potragu. Roberto slaže kofere u obliku velikog krsta tako da se repni deo vidi iz vazduha.

U međuvremenu, nazad u trupu, ostalima ponestaje hrane, pa su odlučili da jedu delove tela koje su do sada ostavili netaknutima, uključujući creva i mozak.

30. novembar

Roj, Tintin, Nando i Roberto se vraćaju u trup. Roberto gleda u leševe i lobanje koje leže u snegu i smatra da treba da urede kamp pre nego što budu spaseni.

Sa sobom su doneli spasonosno otkriće – izolacionu tkaninu iz sistema grejanja repnog dela, koja će vreću za spavanje učiniti mnogo efikasnijom.

Tin smatra da će im ovo omogućiti da provedu noć napolju, što znači da grupa ekspedicije sada može da putuje danima, sigurno dovoljno vremena da pronađu pomoć.Verujući tvrdnjama kopilota da je civilizacija udaljena samo nekoliko dana hoda, počinju da prave planove za poslednje bekstvo na zapad u Čile.

Nando, koji još uvek očajnički želi da ode i nije ubeđen da će ih avion primetiti, napisao je u svojoj knjizi, „Čudo u Andima“, da je znao da se, čim je izašao iz trupa, neće vratiti.

„Ovo je kamikaza ekspedicija“, napisao je.

12. decembar

Do sada su proveli 61 dan u Andima. Grupa za „bekstvo“ u kojoj su Roberto, Tintin and Nando pozdravljaju se sa 13 putnika koje ostavljaju. Numa, koji je bio član prve misije, preminuo je dan ranije.

Nando ga zamišlja kako zauzima mesto pored duhova 29 putnika koji su umrli. Rekao je saigraču Karlitosu Rodrigezu: „Ako ostaneš bez hrane, želim da iskoristiš moju majku i Suzi“.

Karlitos ćuti i onda kaže: „Samo u krajnjem slučaju“.

14. decembar

Njih trojica polako ali sigurno napreduju kroz planine. Svake noći se skupljaju u vreći za spavanje koja ih održava toplim i suvim.

Sa sobom imaju i ‘meso’ umotano u čarape, kompas i 600 dolara kao mito za svakoga koga sretnu, a ko bi mogao biti neprijateljski nastrojen.

Svaki muškarac ima više slojeva odeće da se zagreje; Nando nosi Lilijanine vunene pantalone, koje je lako navukao pošto je toliko smršao.

Kada stignu na vrh planine, na visinu od 17.000 stopa, vide još desetine vrhova oko sebe i na svoj užas shvataju da je kopilot užasno pogrešio. Roberto misli: ‘Mrtvi smo.’

Nando vidi ono što misli da bi mogao biti prolaz kroz teren, ali Tintin je previše iscrpljen da bi dalje pešačio i odlučuje da se vrati. Koristeći sanke sa koferima da putuje nizbrdo, Tintin se vraća u kamp za sat vremena.

20. decembar

Devetog dana traganja, a 69 od pada aviona, Nando i Roberto se bude prekriveni ujedima stenica. Roberto kaže da je to dobar znak jer pokazuje da moraju biti blizu civilizacije.

Obojica su iscrpljeni nakon što su prešli skoro 40 milja za samo deset dana, a Roberto, koji jedva hoda, blizu je odustajanja. Njegova koža ima zelenu nijansu i veruje da je samo pitanje vremena kada će organi početi da mu se gase.

Kasnije tog popodneva prolaze kroz stado krava i Roberto primećuje figuru na drugoj strani reke.

‘Nando! Vidim čoveka! Čovek na konju!’, govori Roberto.

Na nekoliko minuta gube stranca iz vida, ali onda čuju viku preko huka reke.

Nando oponaša kretanje aviona i obojica očajnički viču: ‘Pomozite nam!’

Čovek, pastir po imenu Serđo Katalan, uzvraća, ali jedina reč koju uhvate je: ‘Sutra!’

21. decembar

Pre zore, Nando i Roberto mogu da vide da je Serđo zapalio veliku logorsku vatru sa druge strane reke, oko koje sede tri čoveka.

Jedan od muškaraca napiše belešku na komadu papira, veže je sa olovkom za kamen i baci je preko reke prema Nandu. Piše: ‘Poslao sam čoveka do tebe. Kaži mi šta želiš.’

Nando napiše na drugoj strani da su preživeli avionsku nesreću i da hodaju deset dana.

„Nemamo hrane, slabi smo. Kada dolaze po nas? Molim te, ne možemo ni hodati. Gde smo mi?“, napisao je.

Na poleđini, koristeći majčin ruž, dodaje: ‘Kada ćete doći?’ Nando baci kamen nazad i čovek čita belešku, pokazuje da razume, a zatim izvlači hleb iz džepa i baci ga Nandu.

Vraća se do Roberta i pokazuje mu hleb. Roberto jednostavno kaže: „Spaseni smo“.

Kraj agonije

Sledećeg dana helikopteri koje je navodio Nando stigli su do 14 preživelih u olupini. Svet je ubrzo otkrio da su ostali živi tako što su jeli svoje saputnike.

Katolička crkva je saopštila da nisu počinili nikakav greh i na olakšanje preživelih, mnoge porodice poginulih su izrazile javnu podršku onome što su bili primorani da urade.

Ubrzo nakon spasavanja, na tom mestu je izgrađena grobnica, a trup je poliven benzinom i zapaljen.

Svake godine, 22. decembra, preživeli se sastaju kako bi obeležili godišnjicu njihovog spasavanja. Nando kaže: „Svaki put kad udahnem, to je kao čudo. Ne bih trebalo da budem ovde“.