STRADANJE ROMANOVIH: Nikolaj Drugi, poslednji ruski car koji je posebno zadužio Srbe

Dug kojim je Rusija obavezala srpski narod 1914. godine je toliko ogroman, da njega ne mogu vratiti ni vekovi ni pokoljenja. Ruski car Nikolaj Drugi i ruski narod, nepripremljeni stupivši u rat za odbranu Srbije, nisu mogli ne znati da idu u smrt. Smemo li ikada zaboraviti, da je Ruski Car sa decom svojom i milionima braće svoje pošao u smrt za pravdu srpskog naroda? Tako je zborio Sveti Vladika Nikolaj Srpski o žrtvi koju je poslednji ruski car podneo za Srbe i Srbiju.

Na današnji 1918. godine, po direktnom naređenju Lenjina i Sverdlova, u noći 17. jula streljana je Carska Porodica: Nikolaj Drugi Romanov, njegova supruga Aleksandra, carević Aleksej, carevne: Olga, Tatjana, Marija i Anastasija, kao i sluge koje su im ostale verne do smrti. Velika kneginja Anastasija bila je samo ranjena.

Nikolaj Drugi Aleksandrovič se rodio 19. maja 1868. godine, kao sin cara Aleksandra Trećeg i carice Marije Fjodorovne. Vladao je u teške dane revolucija i pobuna. Posle poraza u ratu s Japanom 1904–1905, izbila je revolucija.

Mnogobrojne bande koje su narodu obećavale raj na zemlji nasrnule su na same temelje Rusije, pre svega na ustanovu monarhije. Predsednik vlade Petar Stolipin, sposoban i hrabar čovek, zaveo je red u Carstvu i počeo sa velikom agrarnom reformom – podelom zemlje seljacima – ali je ubijen u kijevskoj operi 1911.

Prvi svetski rat i zaštita Srbije

Za razliku od nekih svojih prethodnika, car Nikolaj Drugi je insistirao na stvaranju velike i ujedinjene srpske države. Zbog toga je bio omražen među austrijskim i nemačkim savremenicima koji su sa Srbima imali drugačije planove. O njegovim srbofilskim stavovima svedoče i reči ministra inostranih poslova Sergeja Sazonova, koji je u proleće 1915. godine preneo našim diplomatama reči ruskog cara:

„Nećete mi zameriti, gospodo, što sam pre svega Rus i što su mi najbliži interesi Rusije, ali vas uveravam da sam odmah posle toga Srbin i da su mi najbliži interesi srpskog naroda… Zasluge Srbije biće stostruko nagrađene. Posle rata ona će biti nekoliko puta veća nego što je danas! Da li je ikad iko sumnjao da Bosna i Hercegovina nije srpska zemlja? Zato se rat ne može svršiti, a da one ne obrazuju celinu sa Srbijom. Crna Gora je oduvek bila jedno s njom, zato će se i ona, kada se rat svrši, sa Srbijom ujediniti u nerazdvojnu celinu. Srbija je tražila izlaz na more, e pa dobiće ga u širokoj pruzi u Dalmaciji, sa starim Splitom.“

Svoje prijateljstvo sa Srbima Nikolaj Drugi je pokazao i nakon 28. juna 1914. godine. Ultimatum Austro-ugarske je već bio na stolu, propaganda protiv naše male kraljevine je u Beču radila punom parom. Rusija se, na lično zalaganje cara, odlučila da uđe u rat protiv Austro-ugarske ako dođe do napada na Srbiju. Nikolaj Drugi je insistirao na odbrani Srbije, iako su ga vojni savetnici opominjali da Rusija nije spremna i da ne može vojno da parira Nemačkoj. Nije se obazirao na njihova brojna upozorenja da to može da rezultira katastrofom, navodi se u knjizi „Golgota Hristove Rusije“ u izdanju „Svetigore“.

Tokom rata, Rusija je slala velike količine municije, sanitetske pomoći, hranu i dobrovoljce, ali je takođe pritiskala saveznike Antante da i oni pomognu srpskoj i crnogorskoj vojsci u njihovoj odbrani. Ruski car je direktno zaslužan za preživljavanje srpske vojske tokom njenog povlačenja preko Albanije. Dok su naši iscrpljeni i promrzli vojnici stizali na jadransku obalu, francuska štampa je pisala kako nema svrhe prevoziti ljude koji su već praktično mrtvi.

U sećanju na ta dešavanja ostalo je čuveno ultimativno pismo koje je ruski car uputio saveznicima. U pismu je zapretio da će Rusija istupiti iz rata i potpisati separatni mir sa Nemačkom ako saveznici, a pre svih Italija i Francuska, ne pošalju svoje brodove i prevezu srpske vojnike na sigurno. Energično i kratko pismo Nikolaja Drugog glasilo je:

Ukoliko se srpska vojska odmah ne izbavi iz Albanije, Rusija raskida savez sa Antantom i sklapa separatni mir sa Nemačkom.

Mada je Car Nikolaj imao izvrsne veze sa austrijskim i nemačkim dvorom, a sa Kajzerom Vilhelmom bio lični prijatelj, smatrao je da je njegova dužnost zaštita male braće, makar po cenu najvećih ličnih gubitaka. Iako su ga mnogi upozoravali na nedovoljnu spremnost ruske vojske za borbu, on je smatrao da će Gospod pomoći pravoslavnima. Čim su sukobi počeli, njegova supruga i kćerke su, kao milosrdne sestre, krenule da neguju ranjenike po bolnicama; pošto su prošle kurs i stekle potrebnu praksu, pomagale su i pri najtežim operacijama. Iako je bila Nemica, carica Aleksandra se svim srcem osećala kao pravoslavna Ruskinja, a njene kćerke su u te dane pokazale veliku požrtvovanost.

Godine 1917, iskoristivši pobunu u Petrogradu, grupa izdajnika – političara i generala – ubedila je Cara Nikolaja Drugog da čitava Rusija traži od njega abdikaciju. Da bi se izbegao građanski rat, car se odrekao prestola – prvo u korist sina Alekseja, a zatim u korist brata Mihaila.

Međutim, tzv. februarskim revolucionarima, na čijem čelu je stajao zapadni plaćenik Aleksandar Kerenski, cilj je bio ukidanje same ustanove monarhije. Car, koji je govorio da je spreman da se odrekne ne samo krune nego i života za dobro svog naroda, uhapšen je s čitavom porodicom i privremeno smešten u Carsko Selo.

Na dan njegovog odricanja od prestola, 17. marta 1917, u selu Kolomenskoje kod Moskve javila se čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Deržavne, koja je u rukama nosila znake carskog dostojanstva – skiptar (žezlo) i deržavu (kuglu koja označava carsku vlast).

U zatočeništvu je načeto stradalništvo poslednjih Romanova. Kerenski je optužio caricu Aleksandru da je nemački špijun. Uprkos pristrasnoj istrazi, dokazano je da je carica potpuno nevina i sasvim odana svojoj novoj Otadžbini. To nije smetalo vojnicima – čuvarima Romanova da se izruguju Caru, pokazujući mu da je sada „običan građanin“, koji ima „ista prava kao i drugi“.

Lenjin je u Rusiju stigao u aprilu 1917. Poslali su ga Nemci, opremivši ga novcem i uputstvima za rušenje ruske države, u oktobru je izvršio prevrat koji je njega i boljševike ustoličio na vlasti. Kerenski je pobegao iz Rusije, ostavivši Romanove u komunističkim rukama. Carska porodica vođena je po zabitima Rusije, samo da ne bi bila oslobođena. U to vreme, „saveznički“ Zapad okrenuo je leđa Nikolaju Drugom.

Kajzer Vilhelm je pokušao da kod boljševika izdejstvuje puštanje Romanova na slobodu, ali kada je carica Aleksandra čula da Vilhelm to nudi zato što je ona Nemica, odlučno je odbila njegovu pomoć, govoreći da bi pre volela da umre nego da pristane na pomoć od neprijatelja Rusije, njene nove Otadžbine.

Posle Tobolska, gde su izvesno vreme bili smešteni, carska porodica je odvedena u Jekatirinburg, navodi se u „Svetigorinom“ izdanju.

Po direktnom naređenju Lenjina i Sverdlova, u noći 17. jula streljana je Carska Porodica: Nikolaj Drugi Romanov, njegova supruga Aleksandra, carević Aleksej, carevne Olga, Tatjana, Marija i Anastasija, kao i sluge koje su im ostale verne: lekar Botkin, sobarica Demidova, lakej Trup i poslužnik Haritonov.

Streljanje su obavili stranci. Jakov Jurovski, Jevrejin, još prethodno je svim Rusima oduzeo oružje ili ih poslao na druge dužnosti. Boljševici su pucali iz revolvera, nemilosrdno. Velika kneginja Anastasija bila je samo ranjena. Nju su zverski dokrajčili bajonetima. Kad se ovaj krvavi pir završio, tela su spaljena i bačena u Ganinsku jamu, a zatim je na njih sipan kreč, da bi se zatrli tragovi zločina. Ubice su novost javile Lenjinu i Sverdlovu. Boljševici su kasnije saopštili da je, zbog „kontrarevolucionarne delatnosti“, ubijen samo Car Nikolaj Drugi, ali istina se brzo pročula.

Kad su trupe belih, koje su se borile protiv boljševičkih hordi, ušle u Jekatarinburg i oslobodile ga, tragovi zločina bili su još sveži. U prizemlju Ipatijevog doma, u sobi u kojoj je ubistvo izvršeno, nađeni su carskom krvlju ispisani crnomagijski simboli koji su ukazivali na činjenicu da je ubistvo imalo ritualni karakter, ocenjuje.

Što se ubica tiče, oni su kaznu doživeli još na zemlji. Sverdlov je otrovan šest meseci posle ubistva Romanova, a Lenjin je umro u mukama sifilističnog ludila.

Zbog velike pobožnosti i čestitosti, kao i zbog hrišćanski podnete žrtve za dobro ruskog naroda, Ruska Zagranična Crkva kanonizovala je Carske Strastoterpce (Mukotrpce) 1981. godine, a 19 godina kasnije, 20. avgusta 2000. godine „zbog shvatanja tog podviga carske porodice“ komisija Moskovske patrijaršije je jednoglasno odobrila kanonizaciju.

SAVET ZLATA VREDAN: Uz ovu tehniku zaspaćete za samo 5 minuta čak i u tropskim noćima

Monahinje krečom krile fresku Svetog Cara od komunista

Nikolaj Drugi je, bez obzira na osvedočenu ljubav i nesebičnu pomoć, u Srbiji bio potpuno zaboravljen.

Na 100-tu godišnjicu Velikog Rata, krajem 2014. u Beogradu, u znak zahvalnosti, podignut je spomenik caru Nikolaju Drugom u centru Beograda u Ulici kralja Milana.

Na Novom groblju u Beogradu nalazi spomenik „Ruskoj slavi“, koji je, između ostalog, posvećen „caru Nikolaju Drugom i dvama milionima ruskih vojnika stradalih u Velikom ratu“, i koji se smatra jednim od prvih, ako ne i prvim spomenikom podignutim caru bilo gde u svetu, piše Nikola Tanasić za „Serbijan tajms“.

U hramu Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu stoje dve table sa posvetama – jednu na kojoj piše „Petru Velikom, Kralju oslobodiocu“, i drugu, na kojoj piše „Nikoli Drugom, Caru mučeniku“.

Možda najzanimljivija priča o tragovima poslednjeg cara u Srbiji jeste neobični slučaj sa carevom freskom u manastiru Žiča. Naime, u ondašnjoj Svetosavskoj crkvi (sagrađena 1935. godine pod pokroviteljstvom vladike Nikolaja), posle zemljotresa u Kraljevu 2010. godine, pao je jedan drveni zid, iza koga je pronađena freska Nikolaja Drugi, koju je naslikao istaknuti ruski ikonopisac iz bele emigracije baron Nikolaj Mejendorf.

Nakon dolaska komunista na vlast, monahinje su prekrile fresku u strahu da bi nove vlasti zbog nje mogle naneti štetu crkvi, i ona je tu ostala skoro zaboravljena sve dok je nije otkrio zemljotres, nakon čega je ubrzo postala mesto hodočašća kao „prva ikona Svetog cara Nikolaja“ i velika atrakcija za Ruse koji posećuju Srbiju, navodi Tanasić