„DEKI JE ODRASTAO PORED MENE“: Dejanov košarkaški otac kroz jecaj o svom đaku

– Gotovo da nema dana, kada se nismo čuli. Razgovarali smo i pred njegovu smrt. Ne znam ljudi, šta bih sada rekao – sa bolom u glasu počinje priču Miša Lakić i nastavlja:

– Bojim se, mnogo se bojim… Reći ću nešto pogrešno. Verovao sam u Boga, ali od juče… Ne znam ni sam. Dejan moj…

Miša Lakić zastaje, treba mu trenutaka za vazduh. Jasno nam je da mu je teško, izvinjavamo se što ga zovemo ovim povodom. Objašnjavamo mu da je to zbog čitalaca, ljudi u Srbiji koji su voleli Dejana Milojevića.

– Razumem… Nažalost, znao sam pre svih šta se dešava u Americi. I u kakvom je stanju Dejan. Mislim da smo se čuli u ponedeljak u ponoć… Ili je to bilo u utorak… Pod stresom sam, izvinite, ne znam više ni koji je dan bio.

Nastavlja da jeca Miša Lakić i priča:

– Poslednja osoba sa kojom se Dejan čuo pred smrt bio je njegov kum Šone Jovanović. Rekao mu je da sedam dana nije bio u teretani i da mu je muka. Par sati posle toga mu je pozlilo u restoranu. I onda… Izvinite, molim vas. Ne mogu – plačuči je Miša Lakić završio razgovor.

Posle deset minuta zazvonio je telefon, sa druge strane bio je opet Miša Lakić.

– Izvinite! Sabrao sam se. Srbija i narod treba da znaju kakav je Dejan Milojević bio. Zato sam vas nazvao. U životu je teško kad sahranjuješ mlađe. On je moje dete, kao da je moje iz mog doma. Pazite ja njemu nisam nikada ušao u kuću, kao što nisam ušao nijednom svom igraču. Ali, Deki je odrastao pored mene.

Potom se gospodin Lakić objasnio jednu mnogo važnu stvar i karakternu osobinu Dejana Milojevića.

– Učio sam svoje košarkaše samo jednu stvar – da ne lažu! Mnogi kažu da sam ja napravio Miloja. Nije tačno! Nisam ja njega napravio, već i on mene. To je uzajamna spona, ne pravi samo trener igrača, već i igrač trenera. Tu vezu danas mnogi ne razumeju. Nikada nisam slagao igrača i oni to osete. I tako sam učio moje igrače. Mislim da sam pravio dobre ljude, a Dejan je bio pre svega dobar čovek.

O Dejanovom osmehu i dobroti, Miša kaže:

– Dejan je bio pravi! Čovek koji je sve voleo. A, to je retkost. To je dar… I njega su svi voleli. Uvek se smejao. Nikada nije skidao osmeh. Bora Stanković se smejao na šest, a Dejan Milojević na 22 jezika. Uvek sa osmehom. Došao sam jutros u kafić, čitam komentare navijača Crvene zvezde. Nijedan jedini nije rekao ružnu reč. I to za čoveka koji je fizički rešavao stvari na terenu. Setite se Dekija i Tundžija Avodžobija… E, taj stav govori mnogo o njemu. I verujem, znam da će se navijači Crvene zvezde na pravi način oprostiti od njega.

O tome kakav je kao košarkaš bio Dejan Milojević i kako je došao u Beovuk, zna najbolje Miša Lakić.

– Deki nije bio košarkaški umetnik, ali je bio vrhunski radnik. Sve je postigao svojim radom. Kako je došao u Beovuk? Sasvim slučajno! Pojavio se sa grupom klinaca iz kraja, iz Padinske skele. I odmah se izdvojio radom. Kad ne bi radio Pančevački most, Dejan bi došao peške na trening. Jel treba dalje? E, takav je to čovek bio. Kad nekog vidiš da želi da uspe, onda je to, to. Nije preskakao treninge, radio je kao mazga! Bio sam težak kao trener i mnogo sam ih terao da rade. I on se danas kao trener ne bi složio sa mojim načinom rada tada. Neka, ne bih ni ja… Drugo je vreme bilo. Idu struka i nauka napred, učiš se dok si živ. Bio je Dejan uporan, imao je talenat da radi, a to je dovoljno. Borac. Pravi.

EMOTIVAN OPROŠTAJ LEGENDE OD MILOJEVIĆA: Tragedija i tuga u srcima svih, koji su ga poznavali

Kada je Milojević napuštao Beovuk bilo je jasno da donosi mnogo važnu odluku u životu.

– Odluku o novom klubu nije doneo on, već ja. Prevazišao je sredinu, morao je da ide dalje. Ja sam od onih koji ne zadržava igrača koji preraste sredinu. Morao je da ide na dalje muke. U tom trenutku je FMP bio pravi klub za njega. A, tamo idealna situacija. Trener prvog tima bio je Aco Petrović, koji je potekao u Beovuku. Sve se uklopilo, imao sam poverenja u Acu, ali i FMP kao klub. U to vreme su treneri ostajali dugo u klubu, danas nije tako, treneri su postali krpe.

Dejan Milojević bio je emotivac, ali je znao da se nosi sa neuspesima.

– Imao je on nekoliko bolnih trenutaka u karijeri. Posebno kada je otpadao iz reprezentacije. Trpeo je to i nosio bez problema. Znao je da neko ko mu je uzeo mesto nije bolji od njega, već da se bolje uklapa u ekipu. I to je lako primao i to ga je čeličilo. Imao je probleme i u Valensiji, jer je kako bi sam rekao igrao malo, 20 minuta po meču, a on je hteo više. Nije kapirao da u tim godinama ne treba da igra više. Peglali smo te probleme preko telefona samo tako.

Odnos između Lakića i Milojevića bio je znatno veći od odnosa trener – igrač.

– Dejan i smo se u životu oko svega konsultovali. A, ja igrače učim da donose odluke svojom glavom. I mnogo puta se ne složimo, ali odluka je bila njegova. Ja ću ga dovesti donekle, ali u životu mora sam… Dejan i ja se nismo složili oko mnogo stvari… I to je jačalo nas odnos. Nekad bih pogodio ja, nekada on, malo više on… Ne bih da otkrivam o čemu se radi, ali se tiče izbora kluba kada je za njega to bilo najosetljivije. Konsultovao se samo sa Miškom Ražnatovićem i sa mnom, ne računam njegovu porodicu, koja mu je bila uvek na prvom mestu.

Milojević je imao poseban svet oko svoje supruge Nataše, sina Nikole i ćerke Maše.

– Otkazao je pripreme sa reprezentacijom jedne godine zbog porodice. Zašto? Nije računao da če ga pozvati i prorodici rekao da ih vodi na more. I onda ga je pozvao Duda Ivković. Objasnio mu je sve i što je mnogo važno – nije lagao. Vraćamo se sad na početak priče. Nema laži. Kazao je Dudi da je obećao sinu i ćerki da idu na more i da ne može. Znate šta, sve potiče iz kuće, a Dejan je iz jedne radničke poštene porodice. Navikao je na muku od malih nogu. Njegovi roditelji su sjajni, ne zna se ko je bolji čovek, Deki ili njegov mlađi brat. I on je bio dobar košarkaš, nedostajala mu je samo visina, a jedno vreme bio je najbolji junior u Srbiji. Milojevići su sportska porodica koja je naučila da radi i da se bori.

Dejan Milojević nikada nije zaboravio svoj Beovuk.

– Moj klub ne bi postojao bez njega. Nije jedini koji pomaže, ali je dao daleko najviše. U svakom trenutku je bio tu kad je trebalo. Znam da je mnogima pomagao svojim imenom kao i meni. Posebno Partizanu kad im nije bilo lako, pomogao je Mišku i Megi.

Poslednji put Dejan i Miša videli su se pre dva meseca u Beogradu.

– Znate kako to ide… Ne obilazim svoje igrače, kad se vidimo, vidimo. Uglavnom se čujemo telefonom ili preko poruka. Kad bi Deki došao i kad bismo se videli u nekom kafiću došao bi mali milion ljudi da se pozdravi sa njim. I onda nema ništa od razgovora. Poslednji put smo se videli pre mesec ipo, dva… Bio je kod mene kući. Sat vremena se igrao sa mojim psom koji ima 60 kila. Zamislite vi onda kakav je Deki bio… I posle toga smo se dobro ispričali, prisetili svega, početaka, anegdota, utakmica… Kao da smo obojica znali da je poslednji put. I sad je umro… Sve mi se vraća… Te naše slike. Ne znam, nisam pametan. Izvinite…

Počinje Miša Lakić opet da plače. Nije mu lako.

– Sad je bio pred potpisom za jednu reprezentaciju, veliku, poznatu… Imao je sjajan odnos sa Stivom Kerom u Golden stejtu. Keru ističe ugovor na kraju sezone. Bila je nedoumica da li idu zajedno dalje, ili će Deki ići sam na drugo mesto. Imao je dosta lepih ponuda. Bio je u dilemi, jer mu je bilo dobro u Golden stejtu. Velik je klub, NBA liga, plus mnogo se pitao tamo. Ali, opet sedeo je u drugom redu. I to ga je malo kopkalo… Ali, to je Amerika, oni preko nekih stvari ne preskaču. Ne znam da li bi otišao sa Stivom. Čekao je da on odluči… Gadan je grad San Francisko, najskuplji u Americi, ima mnogo uličara, kriminala, katastrofa… To mu je smetalo. Na kraju bi mislim i otišao odatle… Miloje je stigao u Ameriku da nešto novo nauči, da vidi, da bude blizu uz klinca i ćerku koji su bili tamo… Čekao je da mu sin završi školu, pa da se vrate u Evropu zajedno. Crtao je neke svoje ciljeve… Odbijao je mnogo veće ponude, birao je gde će mu biti najbolje – zaključio je ispovest o Dejanu Milojeviću.