BIVŠI AMERIČKI POTPUKOVNIK VIDMAN PORUČUJE: „SAD i Zapad što pre da daju svo oružje Kijevu, ukoliko se ovako nastavi sledi nam nuklearni rat!“

Ako bi SAD i Zapad pružile Ukrajini što je pre moguće svo oružje i logističku podršku neophodnu za pobedu u ratu protiv ruskih snaga, moguće je da bi Moskva, pod pritiskom kredibilne pretnje, pristala na mirovne pregovore. i zaustavi rat. Ako Zapad nastavi da postepeno povećava vojnu pomoć, rizik od sve veće eskalacije koju bi na kraju bilo nemoguće zaustaviti će se samo povećati.

„NIJE PRVA NEGO DEVETA GODINA RATA“: Džefri Saks iznosi svoj stav o Ukrajini, pa spomenuo i nuklearni rat!

Ovo tvrdi bivši američki potpukovnik Aleksandar Vindman u svom komentaru za časopis Forin afers, u kojem poziva Vašington da ne okleva da Kijevu isporuči sve što mu je potrebno kako bi se rat brzo i odlučno okončao.

Vindman je odlikovani oficir američke vojske koji je, pored Legije zasluga, dobio i Purpurno srce nakon što je ranjen u akciji u Iraku. Kao viši oficir postao je ekspert za političko-vojna pitanja, zadužen za Evroaziju, a od 2018. godine je direktor evropskih poslova Saveta za nacionalnu bezbednost SAD.

Upravo na ovoj poziciji privukao je najveću pažnju javnosti nakon svedočenja pred Kongresom tokom suđenja predsedniku Donaldu Trampu kada je govorio o saznanjima da je Tramp tražio od Volodimira Zelenskog da otvori istragu protiv Hantera Bajdena u zamenu za oslobađanje američke vojske od zabrane za pomoć Kijevu.

Vindman je potom smenjen sa svoje pozicije u Savetu, i ubrzo je napustio vojsku, tvrdeći da je bio podvrgnut „kampanji uznemiravanja, zastrašivanja i odmazde” zbog svog svedočenja.

Vindman u svom komentaru za Forin afers ističe da je u ovom trenutku i dalje moguće da bi Zelenski pristao na sporazum koji bi okončao rat i istovremeno odložio pitanje vlasništva nad poluostrvom Krim za neki budući trenutak, što bi dozvolio Putinu da sačuva obraz. Ali ako se borbe nastave do leta i ako Ukrajina nanese velike gubitke Rusiji oslobađajući značajan deo teritorije, ukrajinskom predsedniku će biti sve teže da pristane na sporazum kojim bi Krim ostavio u rukama Moskve, ma koliko bio privremen.

Vindmanov argument je da Pentagon ne treba da dozvoli da se ovaj scenario desi, već da Kijevu omogući brzu i odlučujuću pobedu na svim okupiranim teritorijama severno od Krima i da može ubedljivo da ugrozi vojnu okupaciju samog poluostrva.

Na ovaj način bi Vladimir Putin bio primoran da sedne za pregovarački sto i započne diplomatske razgovore pre nego što se reši konačni status Krima. To bi mu, smatra Vindman, omogućilo izlazak iz rata koji ne bi automatski značio njegovu političku smrt, a Ukrajinu bi poštedeo izuzetno teške vojne kampanje čiji je uspeh pod znakom pitanja.

Za one koji sumnjaju da bi Ukrajina uopšte uspela da oslobodi Krim, Vindman predstavlja kredibilnu strategiju. Bilo bi neophodno osloboditi ostatak Zaporoške oblasti i proći kroz južni Donjeck do Azovskog mora, čime bi se ruskim snagama presekao kopneni pristup Krimu. Ako bi se Kerčki most srušio, Krim bi ostao odsečen od Rusije i mogao bi se snabdevati samo brodovima, što ne bi bilo dovoljno.

Ukrajina bi tada morala da izvede kampanju bombardovanja ruskih položaja i infrastrukture – logističkih centara, vazdušnih baza, komandnih centara, pomorskih baza i glavnih puteva. Posle toga sledi najteži zadatak – kopneni i amfibijski juriš na poluostrvo da se stvori uporište za ukrajinske snage na samom Krimu.

Najopasniji deo ove operacije bilo bi masovno nagomilavanje severno od Krima potrebno za izvođenje takvog napada, što bi ukrajinske snage učinilo posebno ranjivim na taktičke nuklearne udare kojima bi Putin mogao da pribegne ako se plaši da će izgubiti Krim.

Ukrajina već ima opremu kojom bi mogla da pokuša takvu operaciju, ali da bi uspela bilo bi joj potrebno znatno više tenkova, borbenih vozila, raketa dugog dometa, dronova i borbenih aviona, koje je Zapad do sada izbegavao da isporuči.

Bez ovih sistema naoružanja, uz produžene rokove za isporuku novog naoružanja, Vindman predviđa da će se rat protezati duboko u 2023. godinu, što smatra „receptom za katastrofu” koja bi sigurno dovela do dalje postepene eskalacije.

„Vojni gubitak Krima bi zadao ozbiljan udarac Putinovom kredibilitetu, tako da bi, kako se rat odugovlači, on mogao da pribegne tajnim pokušajima da odvrati NATO od pomoći Ukrajini vršeći napade na kompjuterske mreže i infrastrukturu u Evropi i SAD za koje je može poreći odgovornost“, upozorava Vindman. „Ili bi mogao da izazove industrijske hemijske ili nuklearne nesreće u Ukrajini kako bi pokazao svoju spremnost za eskalaciju. Zapad je do sada pokazao slab apetit za rizikom, tako da bi Putin mogao da misli kako bi mogao da blefira put do sporazuma sa Ukrajinom koji bi ispunio njegove zahteve“.

Vindman smatra da bi to bila pogrešna procena i da neće moći da poljuljaju odlučnost Evrope i SAD, koje će na svaku Putinovu eskalaciju odgovoriti većom vojnom pomoći Ukrajini. Upravo na taj način, i NATO i Rusija će samo nastaviti da se približavaju mogućoj direktnoj konfrontaciji, povećavajući rizik od nesreće ili pogrešne procene koja bi poslužila kao iskra za izbijanje sveopšteg rata.

Putin zaista nema interesa u sukobu sa NATO-om“, naglašava Vindman. „Bar je to stavio do znanja time što nije imao rezerve konvencionalnih vojnih snaga za takvu konfrontaciju. Ali to ne znači da nije voljan da igra opasnu kukavičlu igru sa Zapadom. I što ta igra duže traje, to je veća šansa da će se završiti tragično.“

Umesto da Zapad rizikuje opasan i dug rat, slanje dovoljno oružja, opreme i logistike moglo bi da ga brzo okonča. Vindman ocenjuje da je Kijevu potrebno oružje kojim bi mogao brzo da protera ruske snage iz svih okupiranih oblasti severno od Krima i kojim bi mogao ozbiljno da ugrozi da vojno oslobodi Krim.

„Ako bi to učinili, to bi moglo omogućiti da se o konačnom statusu Krima odluči pregovorima, a ne silom, uštedeći i Ukrajini i Rusiji još godinu dana borbe. Oni bi takođe obezbedili ukrajinsku demokratiju, odvratili autoritarne sile od razmatranja vojne agresije kao opcije u budućnost i smanjiti rizik od nuklearne eskalacije, koja bi mogla da preraste u egzistencijalni sukob“, zaključuje Vindman.