PET NAJOMRŽENIJIH ŽENA SVETA One su svima meta – od islamista do liberala

Kad se govori o najugroženijim manjinama na svetu, više je kandidata za tu nesrećnu poziciju. Prema Ujedinjenim nacijama i drugim organizacijama, to su Rohindže, muslimanska manjina u Mjanmaru koja je bila izložena brutalnoj kampanji etničkog čišćenja, po nekim procenama i genocida, uz više od 10.000 ubijenih.

Prema nezavisnoj britanskoj istrazi koju je ove godine naručio tadašnji ministar spoljnih poslova Džeremi Hant, a predvodio biskup Filip Monstefan, hrišćani su najprogonjenija verska grupa, a njihov progon takođe se "približava međunarodnoj definiciji genocida". U opasnosti su da "budu izbrisani" u nekim delovima sveta, pogotovo na Bliskom istoku. U Iraku se, na primer, njihov broj smanjio s 1,5 miliona 2003. na stotinak hiljada danas.

Širom Zapada antisemitski incidenti i napadi takođe su u porastu. Jevrejska groblja redovno se skrnave simbolom pod kojim je izvršen Holokaust. Više od 40% Jevreja u Francuskoj i Nemačkoj je, prema anketi, razmišljalo o emigriranju jer se više ne osećaju sigurno. A u SAD-u su desničarski teroristički napadi na dve sinagoge u kojima je ubijeno 13 ljudi pokazali da ni tamo Jevreji nisu sigurni.

No, jedna se manjina – ili preciznije rečeno, manjina unutar manjine – gotovo nikad ne spominje u ovom kontekstu. To su bivši muslimani, ljudi koji su odlučili napustiti veru, odnosno oni koji su je izgubili. U manje-više svim ostalim religijama danas apostaza ili odbacivanje vere u najgorem slučaju rezultira osudom porodice i šire zajednice kao i društvenim osudama. Zakon se u takva pitanja ne upliće.

Za muslimana koji napusti svoju veru ili se preobrati na neku drugu u nekim je hadisima (svetim spisima u kojima su zabeležene reči i postupci proroka Muhameda, a na kojima se temelji islamski zakon zvan šerijat), ali ne i u samom Kuranu, predviđena najteža moguća kazna, smrtna. Nasuprot tome, stručnjak za islamsko pravo Val Halak, među ostalima, tvrdi da zakon o napuštanju islama uopšte ne proizlazi iz Kurana, koji predviđa kaznu za taj greh samo nakon smrti.

Ipak, smrtna kazna je predviđena ne samo verskim propisima već i državnim zakonom u osam većinski muslimanskih zemalja: Avganistanu, Brunejima, Mauritaniji, Kataru, Saudijskoj Arabiji, Sudanu, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Jemenu. U drugim zemljama, poput Sirije, Iraka i Jordana, napuštanje vere je takođe ilegalno, ali uz manju kaznu. U zemljama poput Irana, Pakistana i Egipta bivše muslimane takođe je moguće osuditi, čak i na smrt, širokom interpretacijom zakona o bogohuljenju i pozivanjem na šerijat i fetve (pravne odluke islamskih muftija).

No, nasilje ili pretnje smrću prema bivšim muslimanima, baš kao i prema muslimankama koje "oskvrnu čast" porodice i zajednice nepoštovanjem verskih propisa, uglavnom ne vrši sama država, već pojedinci koji na sebe preuzimaju vršenje Alahovih odredbi – kako u muslimanskim zemljama tako i u manjinskim muslimanskim zajednicama na Zapadu.

Uprkos tome, poslednjih godina stvorio se pravi mali pokret bivših muslimana, a posebno muslimanki koje o svom napuštanju islama, razlozima za to i posledicama s kojima su se morale suočiti zbog toga progovaraju javno. Njihov glavni zahtev je naprosto sledeći: da se njihova sloboda od religije poštuje baš kao i prava i slobode svih drugih manjina.

Taj zahtev je daleko kontroverzniji nego što bi trebao biti. S jedne strane, očekivano, napadaju ih i prete im smrću muslimanski fundamentalisti. S druge strane, zapadni levičari, liberali i feministi, koji prema islamu i muslimanima u pravilu gaje ono što se često naziva "blagi šovinizam niskih očekivanja", žestoko ih kritikuju i dočekuju njihove poruke s prezirom jer se ova manjina unutar manjine ne uklapa u redukovani narativ o ugnjetavanoj muslimanskoj manjini i islamofobnoj belačkoj većini. Boreći se protiv demonizacije muslimana, sami upadaju u zamku demonizacije bivših muslimana.

Rodonačelnica i najpoznatija pripadnica ove zajednice ili pokreta zasigurno je AJAN HIRSI ALI. Ova aktivistkinja i bivša političarka rođena je u Somaliji 1969. Otac joj je bio jedan od vođa otpora u Somalskom građanskom ratu, zbog čega ga je režim Saida Barea zatvorio. S pet godina je, kao i milioni devojčica i devojaka iz subsaharske Afrike, Egipta, Jemena i Indonezije, bila žrtva ženskog genitalnog sakaćenja koje se vrši kako bi im se smanjio seksualni užitak i na taj način ih se održalo "čednima".

S devet godina se sa porodicom odselila prvo u Saudijsku Arabiju, pa u Etiopiju i na kraju u Keniju. Pod utecajem saudijske verske škole (madrase) koju je pohađala počela je prihvatati radikalno Islamsko bratstvo. Na kraju je, kako bi izbegla dogovoreni brak koji nije htela, pobegla u Holandiju 1992. i tamo zatražila i dobila azil. Njeno razočaranje islamom kulminiralo je napadom Alkaide na Ameriku 11. septembra 2001. a 2002. je odbacila islam, postala nevernica i počela javno kritikovati islam i islamsku kulturu.

U 2003. je postala poslanica u parlamentu, a 2004. je zajedno s holandskim rediteljem Tom van Gogom napisala scenario za kratki film "Podčinjavanje" o tretmanu ženu u islamskim društvima. Da stvar bude još kontroverznija, u filmu su prizori zlostavljanja muslimanskih žena popraćeni odlomcima iz Kurana koje opravdavaju obespravljivanje žena i dominaciju muškaraca nad njima.

Samo dva meseca nakon što je film prikazan, islamist marokanskog porekla ubio je Van Goga nasred ulice u Amsterdamu i nožem za njegovo telo pričvrstio pismo u kojem je zapretio da Hirsi Ali čeka isto. Tako je počelo novo poglavlje njenog života, u kojem je morala biti pod stalnom policijskom zaštitom.

Nakon kontroverze oko njene prijave za azil i dobijanja holandskog državljanstva, preselila se u SAD. U međuvremenu je objavila niz bestselera: "Devica u kavezu" (2004.), "Nevernica" (2006.), "Nomatkinja: Od islama do Amerike – osobno putovanje kroz sukob civilizacija" (2010.) i "Heretkinja: Zašto je islamu smesta potrebna reforma".

Vrlo sličnu životnu priču ima i Jasmine Mohammed, kanadska sekularna i feministička aktivistkinja i autorka egipatsko-palestinskog porekla. Njeni roditelji su doselili u SAD, a potom preselili u Vankouver u Kanadi sedamdesetih, gde se ona rodila. Nakon što su se njeni roditelji, koji su sami odrasli u vrlo sekularnom duhu, razveli, njena majka je u lokalnoj džamiji upoznala konzervativnog muslimana koji je ponudio uzeti za svoju drugu ženu – iako je poligamija u Kanadi ilegalna.