ANTIĆ: „To je bila klasična vazdušno-kopnena bitka“!

Bitka na Paštriku počela je 26. maja u ranim jutarnjim časovima i trajala je bez prekida do 14. juna, odnosno okončana je pet dana nakon što su Nato i predstavnici SRJ u Kumanovu potpisali Vojno-tehnički sporazum o prekidu neprijateljstava.

Vazdušno-kopnena invazija

Nekadašnji načelnik Škole nacionalne odbrane i sa generalom Nebojšom Pavkovićem koautor knjige “Košare i Paštrik – srpski Termopili”, admiral u penziji Boško Antić ističe da su u vojnom pogledu borbe na Paštriku predstavljale drugi pokušaj kopnene invazije na tadašnju SRJ i da su po svom intenzitetu i korišćenju stategijske avijacije Nato bile teže nego one na Košarama.

“To je bila klasična vazdušno – kopnena bitka. Za nas je to drugi odbrambeni boj na Paštriku. S obzirom da nisu uspeli da ostvare svoj cilj preko Košara, krenuli su drimsko-kosovskim pravcem preko Paštrika odnosno dolinom Belog Drima prema Prizrenu”, kaže admiral Antić za Kosovo onlajn.

Precizira da je napad na Paštrik započeo oko jedan čas iza ponoći 26. maja 1999. artiljerijskom i minobacačkom vatrom iz pravca Albanije.

“Vatra je otvarana iz rejona sela Gocaj i Pojate, po prednjem kraju odbrane Prvog motorizovanog batalјona 549. motorizovane brigade. Najveća koncentracija bila je u rejonu Gorožupskih bačila. Istovremeno sa vatrenim udarima, vršeno je ubacivanje više manjih grupa na vrh planine Paštrik, na teško prohodnim pravcima, gde nije bilo naših jedinica”, navodi Antić.

Vatreni udari na položaje VJ ponovljeni su tog jutra u 4.30 časova, a već oko pet časova je počeo i kopneni napad.

“Glavne snage bile su usmerene kroz međuprostore, između četa prve linije, na pravcu zaseoka Binaj–Ninaj i na položaje osmatračkih i izviđačkih grupa brigade, na južnim padinama Paštrika”, precizira Antić.

Dodaje da je napadu na položaje VJ na Paštriku neprijatelj angažovao četiri brigade OVK jačine 5.000-6.000 pripadnika, operativnu grupu „Jastreb” sa oko 5.000 ljudi koja je u svom sastavu imala 24 borbena helikoptera „Apač”, “Atlantsku brigade” koja je bila sastavljena od albanskih dobrovoljaca iz SAD jačine od 500 do 1.000 pripadnika, kao i delove Druge pešadijske divizije Oružanih snaga Albanije koja je brojala između 300 i 500 pripadnika artiljerije, kao  i specijalne jedinice članica NATO.

“Teške su bile borbe na Košara, često prsa u prsa, međutim ništa lakše nisu bile borbe na Paštriku, ako možda i teže jer je prvi put upotrebljena strategijska avijacija i tepih bombardovanje. Paštrik je goreo”, navodi Antić.

Ističe da je bitku na Paštriku obeležio čitav niz herijskih podviga, ali i naglašava da je tada izgovorena jedna od istorijskih rečenica za srpski narod: “Nema nazad, iza je Srbija”.

“Tu je gomila herojskih podviga. Posebno je do izražaja došao visok moral i odanost pripadnika 549. motorizovane brigade svom komandatu. Poznat je njegov kada je traženo povlačenje za 100 metara kada je izgovorio ‘Nema nazad, iza je Srbija’. Mislim da će te reči biti kroz čitavu našu istoriju motiv za dalju odbranu, kao i reči na Košarama Tibora Cerne ‘Za ovu zemlju vredi poginuti’”, zaključuje admiral Antić.

NISMO NI DEO SRBIJE DALI: Cvetić o bici na Paštriku

Vrednosti Kosovskog zaveta

Penzionisani brigadni general Vojske Srbije Stojan Konjikovac bio je jedan od starešina 549. motorizovane brigade na samoj granici sa Albanijom.

U razgovoru za Kosovo onlajn naglašava da je to bila jedna od najvećih bitaka u odbrani Srbije tokom Nato agresije 1999. godine.

“Bitka na Paštriku je pokazala odlučnost i herojstvo pripadnika brigade. Odlučnost da brane i odbrane svoju otadžbinu. Postoje vrednosti, a to nam govori i Kosovski zavet za koje se čovek, ako dođe do tog momenta, treba i svesno žrtvovati. To je otadžbina i to je sloboda. Mi smo branili svoju kuću, svoju otadžbinu, branili smo svoju slobodu i odbranili”, kaže Konjikovac.

Smatra da je ova bitka bila jedan od ključnih događaja koji su odlučili tok rata 1999. godine.

“Šta bi se desilo da nismo odbranili Srbiju? Bila bi totalna kapitalacija, bezuslovno izvršavanje svih postavljenih ultimatuma i uslova od strane agresora. Ovako, bitka na Paštriku je stvorila preduslove vojnom i političkom rukovodstvu da mogu započeti Kumanovski sporazum i potpisati ga, a što je kasnije u UN pretočeno u Rezoluciju 1244. A koliko je ta rezolucija bitna vidimo iz svakodnevno života, jer je ona jedina kopča u kome se kaže da je Kosovo pod protektoratom UN, ali i dalje u sastavu Republike Srbije. I zato i jesmo izloženi ovolikim pritiscima sa svih strana”, smatra Konjikovac.

Dodaje da je bitka na Paštriku ujedno bila i jedna od najvećih bitaka koje su vođene tokom 1999. godine.

“Sa neprijateljske strane, u koncentrisanoj prostoriji: Kuks – Puka- Tropoja bilo je oko 30.000 neprijateljskih vojnika: što Druga pešadijska divizija OSA, pripadnici OVK, strani plaćenici, Nato instruktori. U okviru Natoa iz Nemačke je prebačena Operativna grupa ‘Jastreb’, sa oko 5.000 pripadnika koja je u svom sastavu imala i 24 helikoptera ‘Apač’. Iz SAD je došla ‘Atlanska brigada’, Albanaca državljana Amerike koja je učestvovala u tim borbenim dejstvima. Sa druge strane je bila samo naša brigada”, naveo je Konjikovac.

Objasnio je da je na taktičkom pravcu preko planine Paštrik napad 26. maja započele snage koje su brojale između 5.000 i 6.000 pripadnika, a da su im se u prvom naletu suprostavilo oko 400 vojnika i starešina 549. motorizovane brigade.

“Uspeli su da zaustave taj prvi nalet, a nakon dolaska starešina na Istureno komandno mesto taj broj smo povećali na 1.000. Do jutarnjih sati, stabilizovali smo stanje na borbenim položajima i do kraja borbe su tu položaji i ostali, na samoj državnoj granici”, objašnjava Konjikovac.

Ističe da su borbe na Paštriku obeležila i 24 strategijska bombardovanja položaja VJ.

Podseća da su prvi put posle Drugog svetskog rata u Evropi i prvi put posle Vijetnamskog rata, SAD upotrebile strategijske bombardere B-52 koji leteći u paru imaju mogućnost da u jednom naletu ispuste ukupno 110 tona bombi.

“Prostor površine 200×800 metara se tokom tog dejstva sravni sa zemljom. Ipak, pravilnim komandovanjem sačuvali smo ljude jer samo dva puta su jednim delom uspeli zakačiti delove naših jedinica”, navodi ovaj general.

Rat na Kosovu obeležila je i parola “Nema povlačenja, iza je Srbija”. General Konjikovac je direktan svedok na koji način je nastala.

Ističe da je ta rečenica sinonim bitke na Paštriku.

“Komandovao sam na Isturenom komandnom mestu na samoj državnoj granici i objedinjavao sve snage u odbrani ovog dela Srbije. Jedan od komandira, vodnik Boševski pozvao me je radio vezom i zatražio da se povuče na rezervni položaj jer je bio izložen jakoj artiljerijskoj i minobacačkoj vatri i unakrsnoj streljačkoj vatri. Ratni komandant herojske, Prizrenske brigade, tada pukovnik Božidar Delić uključio se u vezu i izdao naredbu: ‘Nema nazad Boševski, iza je Srbija. Dobićete vatrenu podršku i ostanite na vašim položajima’. Tako se i desilo. Dobio je podršku, sačuvali smo položaje i nije bilo pomeranje. To je na neki način možda i vizionarska rečenica, jer da smo odobrili jednom komandiru, možda bi i drugi čuo i tražio i ko zna kako bi pod okriljem jednog teškog trenutka ceo tok na samoj granici bio”, objašnjava Konjikovac.

Bitka na Paštriku trajala je od 26. maja do 14. juna 1999. godine.

Ovaj general, koji je kasnije bio i osnivač Udruženja “Herojska 549. motorizovana brigada Car Dušan Silni” – NVO, kaže da ključan zadatak ove NVO da se ne zaboravi iskazano junaštvo, a posebno onih koji su tada poginuli.

“Brigada je bila dorasla istorijskom trenutku u kome se našla. Najveći heroji ove bitke bili su vojnici na odsluženju vojnog roka, a najbolji među nama su oni koji su dali život u odbrani svoje otadžbine i zaslužuju i sada i kada nas ne bude da budu uvaženi i poštovani i daju primer mlađim generacijama kako se u kritičnim trenucima treba braniti svoja otadžbina”, naglašava Konjikovac.

Vazdušni udari bombardera B-52 

Jedan od učesnika bitke na Paštriku, u to vreme vojnik na redovnom odsluženju vojnog roka Vladimir Cvetić kaže da je bitka na Paštroku bila jedna od presudnih bitaka tokom 1999. godine u kojoj su srpski vojnici pokazali jedinstvo i odlučnost da neprijatelju ne prepuste ni pedalj granice sa Albanijom i da je ponosan što je u njoj učestvovao.

“Svi smo se borili jedan za drugog, brat za brata. Svaki čovek je zavisio od onog do sebe i zato smo svi bili kao jedan. Ponosni smo na svaki dan, sat, minut proveden u bitkama na Paštriku protiv Natoa, regularne vojske Albanije i skuplјenih bandi terorista”, kazao je Cvetić za Kosovo onlajn.

Prisećajući se tih događaja kaže da su od 26. maja do 14. juna trajale svakodnevne kopnene borbe.

“Posle napada na Košare napad je usledio na Paštrik. Bio je to jedan od žešćih napada i trebalo je sačuvati granicu da ne prođu redovna albanska vojska, Nato okupatori i sakupljenje šiptarske bande. Nismo žalili bukvalno ni jedan sat, ni sekund. Ne žalimo ništa. Trudili smo se da sačuvamo granicu koliko je to bilo moguće”, rekao je Cvetić.

Pararelno sa borbama koje su se odvijale na samoj granici sa Albanijom, 549. motorizovana brigada bila je suočena sa udarima stategijske avijacije Nato.

Najžešći udar iz vazduha odigrao se 31. maja.

“Bukvalno su goreli – zemlja i nebo. Tresla se cela planina. Dan pre toga smo sišli sa vrha Paštrika, odbili smo jedan napad i spustili se po popunu. Tog dana je naša artiljerija počela da poklapa njihovu stranu. Onda su Nato snage uzvratile bombardovanjem. Bombardovali su bukvalno ceo dan, od osam ujutro do četiri popodne. Toliko su bacilli bombi, tri-četiri tone, da su sravnili kompletno selo, Šeh Mahalu. Selo više ne postoji”, kaže Cvetić.

Za njega najteži trenutak iz borbi na Paštriku bio je upravo onaj kada je posle tog napada iz ruševine kuće u kojoj se nalazilo oko 36 vojnika i starešina počeo da spašava preživele.

Duboko pod zemljom, tražeći po ruševinama žive, nailazio je na svoje mrtve drugove.

“Kada smo došli do te kuće – nije je uopšte bilo, ništa nije ostalo. Samo prašina i gomila kamenja. Videli smo jedan mali otvor kroz koji može da se provuče i gledali smo ko će. Pošto sam bio najmršaviji rekao sam da ću ja da uđem i vidim ko je ostao živ, a ko nije i da krenemo sa izvlačenjem”, priča Cvetić.

Dok se provlačio kroz ruševine oko njega je i dalje sve gorelo.

“Na nekih sedam-osam metara od ulaznih vrata sam video prvo telo. Mislio sam da je bio živ, pokušao sam da ga pomerim, ali na njemu je bila kompletna ploča od plafona. Tu je preminuo, Nebojša Nikolić. Levo od njega je bio vojnik, čuo sam samo njegov glas. Počeo sam da polako pomeram cigle i beton oko njegove glave da bi mogao da diše, jer je bio zatrpan sigurno sedam-osam santimetara. Kada sam ga izvukao on mi je objasnio gde se nalazi drugi. Opet sam se vratio unutra i pokušao i njega da pronađem zato što je bio zatrpan ciglama, pločom od plafona i poginulim momcima oko njega. Njegovo spašavanje je trajalo oko dva sata. Ulazio sam više puta, pokušavali smo da otkopamo i sa spoljne strane i iznutra. Tek kada sam video šta može da se uradi, onda su ušli i drugi i zajedno smo uspeli da pomerimo ploču i izvučemo ga”, priseća se Cvetić.

Ističe da je tokom tih sati spašavanja, duboko ispod ruševina, bio suočen sa pravim ljudskim dramama.

“Jedan od ranjenih je u jednom momentu tražio da ga ubijem. Nije više mogao da izdrži, mislio je da nema spasa i tražio da ga upucam na licu mesta. Ali sam to odbio. Potrajalo je malo duže ali smo ga ipak spasili. I drugog smo spasili. Obojica su preživeli i obojica su danas ratni vojni invalidi”, priča Cvetić.

Ističe na kraju da svi preživeli borci 549. motorizovane brigade nikada neće zaboraviti svoje pale drugove i da će ih se uvek sećati.

“Svaka priča koju mi pričamo danas, sve je posvećeno našoj paloj braći. Braći koju nikada nećemo zaboraviti jer su podneli najveću žrtvu, dali su svoj život. Sve što radimo je posvećeno njima i uvek ćemo ih se sećati”, istakao je Cvetić.