OVAKO JE ZAISTA UMRO MEŠA SELIMOVIĆ: Velika sramota ga je pratila do GROBA, od njegovog tela ONA nije mogla da se odvoji

Meša Selimović svojim perom ostavio je neizbrisiv trag u domaćoj književnosti, ali njegova dela i danas oduševljavaju ljude i van granica naših prostora. Univerzitetski profesor, scenarista, pisac i akademik zbog talenta koji je posedovao puno je ispaštao, a tek njegova ljubavna priča retko se može pročitati i u romanima.

– Bosna je teška, teretna zemlja u kojoj nije lako živjeti ako si centimetar viši od ostalih. A meni je sudbina dodelila taj centimetar i osudila na vječno ispaštanje – priznao je Meša svojevremno.

Prema Selimoviću otac Alija je bio od malih nogu strog, nije mu pružao puno ljubavi i pažnje, postojala je granica koju nije prelazio.

Zbog oca celog života mrzim pse, jer mi se činilo da su nam oteli očevu ljubav. Jednom smo se razboleli ja i jedna očeva kuja, najbolji lovački pas. Otac je, sav izvan sebe od žalosti i brige, doveo konzilium veterinara da pregledaju kuju, i uznemiren, nije se odmicao od bolesnika; mene nije ni pogledao, niti je upitao za mene; to je moj prvi veliki bol zbog dubokog osećanja nepravde – napisao je Meša o ocu u delu „Sećanja“.

U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1930. upisao se na studijsku grupu srpskohrvatski jezik i jugoslovenska književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde je i diplomirao četiri godine kasnije.

Prve dve godine rata živeo je u Tuzli, gde je bio uhapšen zbog saradnje sa Narodnooslobodilačkim pokretom, a u maju 1943. godine prešao je na oslobođenu teritoriju. Tada je postao član Komunističke partije Jugoslavije, potom je bio politički komesar Tuzlanskog partizanskog odreda.

Od 1944. u Beogradu je obavljao značajne političke i kulturne funkcije. U Sarajevo prelazi 1947. i tamo je radio kao: profesor Više pedagoške škole, docent Filozofskog fakulteta, umetnički direktor „Bosna-filma“, direktor drame Narodnog pozorišta, glavni urednik IP „Svjetlost“ i predsednik Saveza književnika Jugoslavije.

Mnogo se spekulisalo i o njegovom poreklu. U vezi sa svojim nacionalnim opredeljenjem — srpstvom, Selimović je jednom prilikom rekao: „Srbin je slavno biti, ali i skupo!“ U testamentalnom pismu Selimović je konačno sve razjasnio.

– Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog književnog jezika. Jednako poštujem svoje poreklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebu da dokazujem. Znali su to, uostalom, i članovi uređivačkog odbora edicije ‘Srpska književnost u sto knjiga’, koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti. Nije zato slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti sa izričitim zahtevom da se ono smatra punovažnim biografskim podatkom – istakao je Meša, a njegove reči objavio je Dobrica Ćosić u svojoj knjizi „Prijatelji“.

Meša je imao dva brata, Teufika i Šefkiju.

Šefkija Selimović je bio šef komande tuzlanskog kraja kome su ustaše poharale i popalile kuću i okućnicu. Negde pred kraj 1944. saznao je da mu je, pukom srećom, žena preživela koncentracioni logor i da treba da se vrati u Tuzlu. Na brzinu popravljene prazne sobe trebalo je pretvoriti u dom, pa Šefkija uzima iz Glavnog magacina krevet, orman, sto, stolicu i par neohodnih sitnica. To je bio neoprostiv greh, upravo zbog činjenice da je partizan i da potiče iz porodice gde su dva brata komunisti i borci.

Streljan je u zoru, nevin, žrtvovan slepoj ideologiji koja nije imala razumevanja za radost čoveka kome se vraća žena iz ustaškog pakla i kojoj želi da stvori kakav-takav dom.

Najstrašnije od svega je držanje trećeg brata – Tevfika, partizanskog komandanta i moćne figure u vojnoj hijerarhiji tuzlanskog kraja, koji nije hteo da se uključi i interveniše za brata.

Meša nikada nije oprostio Partiji ubistvo Šefkije, ali ni bratu ravnodušnost i nezauzimanje za očigledno nevinog čoveka. Nikada nije prestao ni da traga za njegovim grobom, ostalo je nepoznato gde je sahranjen, što je bila kazna predviđena za najveće zlikovce.

Mnogo kasnije, iz ove tuge i pobune protiv najcrnjeg jednoumlja, nastalo je njegovo remek-delo, “Derviš i smrt”. Omaž i izvinjenje bratu koji je svoje poslednje reči zapisao na cedulji koja je Meši tajno doturena: “Brate, nisam kriv”.

Neoprostiva ljubav

Njegova prva žena bila je Desa Đorđić, profesorka fiskulture u tuzlanskoj Gimnaziji. Oni koji su je poznavali kažu da je bila visoka, vitka, okretna, žustra, ali i razmažena žena naviknuta da sve dobije. Sa Mešom je dobila ćerku Slobodnaku.

Međutim, kada je Meša u Beogradu sreo Daroslavu Božić, ćerku oficira kraljeve vojske, bespovratno se zaljubio u nju. Osetio je da je ona za njega – dar od Boga.

Sa druge strane, Desa je toliko zamrzela Darku da ju je žigosala kao preljubnicu, brakolomku, razaračicu doma, nemoralnu ženu. Njena ljubomora je bila toliko jaka da je Meša morao da izađe pred sud svoje partije da se opravda i objasni.

„Zašto si ostavio ženu i ćerku?“, bilo je pitanje koje su mu postavljali na svakom koraku.

Predloženo je da se kazni strogim ukorom, ali ga je Komitet saveznih ministarstava kaznio isključenjem, zbog neiskrenosti prema partiji i kršenja partijskog morala. Naime, neko ko je iz partizanske porodice, prikladno oženjen ženom takođe partizanskog opredeljenja, nije smeo da pomisli da, kao neki nemoralni buržuj, ima ljubavnicu, i to ćerku kraljevog oficira!

Ovo je bio veoma bolan momenat za Mešu, kome je partija surovo i nepravedno oduzela rođenog brata. Tako se njegova partija, kojoj se iz ideala o ravnopravnosti i istinskom vrednovanju čoveka davno pridružio, ponovo ogrešila i pokušala da mu istrgne i drugu ljubav, onu prema ženi.

Nije se dao Meša slomiti ni izdajom dojučerašnjih saboraca, ni nedostojnim bežanjem nekadašnjih prijatelja, ni bedom, surovom bedom koju su on i Darka upoznali braneći jedno drugo.

Par je dobio dve ćerke i narednih 20 godina proveo u borbi za svoju ljubav. Svi su ih ignorisali, odbacili i prezreli. Meši je najteže palo odbacivanje kolega:

– Malo je trebalo pa da počnu prolaziti kroz mene kao kroz vazduh, ili gaziti po meni kao po vodi. Osjetio sam strah. Kako su me to ubili? Nisam ranjen? Nisam zaklan? Nisam mrtav, ali me nema. Zaboga, ljudi, zar me ne vidite? – opisao je svoje stanje u “Tvrđavi”.

Umoran od napadanja i nerazumevanja, od optužbi za nacionalizam, oportunizam, proglašavan disidentom i neprijateljem, sit iskošenih pogleda i licemerstva, zauvek napušta Sarajevo i dolazi u Beograd. Po sopstvenom priznanju, tih devet godina života u sredini koja ga je prihvatila, volela, proznavala, u kojoj on i Darka nisu nosili pečat koji u Bosni nikada nije bio skinut, bile su najbolje godine njihovog života.

Biran je za predsednika Saveza književnika Jugoslavije, bio je počasni doktor Sarajevskog univerziteta (1971), redovni član ANUBiH i SANU. Dobitnik je brojnih nagrada od kojih su najznačajnije NIN-ova nagrada (1967), GORANOVA nagrada (1967), Njegoševa nagrada (1967), potom Dvadesetsedmojulska SRBiH, nagrada AVNOJ-a, itd.

Mirna smrt

U beogradskoj Jovanovoj ulici 11. jula 1982. godine preminuo je Mehmed Meša Selimović. Imao je je 72 godine kada je mirno usnuo dok je na televiziji gledao prenos finalne fudbalske utakmice Svetskog prvenstva.

Bilo je tačno 22h, a dugo nakon što je otišao pored njegovog nepokretnog tela sedela je njegova Darka – žena zbog koje je vredelo rizikovati sve, što je Meša i uradio.

Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana, a zvaničn organi SR Bosne i Hercegovine su nakon njegove smrti tražili da se Mešini ostaci prebace u Sarajevo i da tamo budu pokopani, ali do toga nikad nije došlo.