PREDSEDNIK U VAŠINGTONU: Miloš u Stambol

Aleksandar Vučić je bio spreman da u Vašingtonu pristane da bude izložen poniženju ako bi to donelo korist njegovoj zemlji

Miloš Obrenović je odgovarajući tadašnjoj čaršiji, koja ga je optuživala za blizak odnos s beogradskim vezirom Ali-pašom, rekao: „Išao bih na kolenima do Porte ako će to spasiti jedan srpski život.“ Nije došlo dotle da kleči pred sultanom, ali niko ne sumnja da bi Miloš čak i to uradio da je morao. I niko mu danas ne bi zamerio. Uostalom, sa istim Ali-pašom sklopio je usmeni dogovor o tursko-srpskoj upravi, a zahvaljujući velikoj diplomatskoj veštini doneo je Srbiji status autonomne kneževine, preteču kasnije države.

Naslednici jednog od očeva-osnivača moderne Srbije trebalo je, dakle, da nauče od njega da u poslu državnika ne postoji „poniženje“, ako je u pitanju makar i jedan srpski život, a kamoli cela država. Ovi loši đaci pravi su naslednici Miloševe čaršije s početka 19. veka, jedino ih razlikuje to što protiv svog lidera više ne gunđaju po krčmama podno Beogradske tvrđave, nego na društvenim mrežama. Ni jednima ni drugima ne pamtimo imena, prvima zato što su se krili u mračnim i zadimljenim birtijama, a drugima zato što se na Tviteru i Fejsbuku predstavljaju nadimcima i brojevima. Pamtimo ih po tome što ni tada, a ni sada, nisu ostavili ništa iza sebe, a zbog svoje zlobe i inferiornosti nisu u stanju da prepoznaju važan, istorijski korak svoje države. A Miloša, naravno, pamtimo, makar i tako što se najotmeniji beogradski bulevar zove njegovim imenom.

I Aleksandar Vučić je bio spreman da u Vašingtonu pristane da bude izložen poniženju ako bi to donelo korist njegovoj zemlji. Nije bilo potrebe, niti se bilo šta slično tome dogodilo. Ali uzalud. Čaršija je „presudila“ da je ponizio i sebe i državu čiji je predsednik, jer je sedeo na stolici naspram američkog predsednika, koji je sedeo za stolom. Trebalo je, valjda, da odbije susret čim je video scenografiju, da napusti Ovalnu sobu i Belu kuću, sve lupajući vratima. I pre nego što je otputovao u prestonicu SAD, čaršija je „presudila“ da će poniziti Srbiju jer će tamo priznati Kosovo ili će ga „predati“ (kome?). U svakom slučaju doneće poniženje svojoj zemlji, ali i sebi.

Varate se ako mislite da bi sve bilo u redu da je ostao u Beogradu, jer „čuvari demokratije“ dobro znaju da će u Vašingtonu predati Kosovo, kao što se varate da bi sve bilo u redu da je besno zalupio vrata Ovalne sobe, videvši kako je domaćin razmestio nameštaj. Tek tada bi nastao pakao za Vučića jer je „ponizio“ i sebe i svoju zemlju neodlaskom na sastanak sa liderom najmoćnije države na svetu. Naslućivali smo taj pakao posle Vučićevih reči da će odbiti sastanak s Trampom ako bude prisiljavan da potpiše priznanje nezavisnosti Kosova, budući da je usledilo zgražavanje nad tim kako lider Srbije može da bude toliko neodgovoran i kakve će to posledice doneti za građane Srbije. 

Vučić u Vašingtonu nije priznao nezavisnost Kosova, štaviše, insistirao je da se tako nešto ne razmatra čak ni u naznakama, što su Amerikanci prihvatili. Imao je uspešan i važan razgovor sa predsednikom Trampom, pre toga je potpisao za Srbiju veoma bitne ekonomske sporazume, koji otvaraju potpuno novu stranicu u odnosima sa kosovskim Albancima. I što je još važnije, snažno i na velika vrata uveo je Srbiju u novu eru partnerstva sa SAD.

Kako sada naći manu ovakvoj listi dobrih vesti za Srbiju? Pa, jednostavno, državna katastrofa je u tome što je Vučić ponižen zbog te proklete stolice na kojoj je sedeo. Uopšte nije bitno što je ta stolica u Ovalnoj sobi, u Beloj kući, u Vašingtonu, u koju nijedan Srbin nije imao priliku da sedne neoprostivo dugo. Nije bitno ni to što je ovo „ponižavajuće“ sedenje bilo u društvu najmoćnijeg političara na svetu i to u atmosferi u kojoj se od Srbije ništa ne traži, niti se ona na bilo šta primorava (na šta smo inače decenijama navikli), već se na nju i njenog prvog čoveka gleda s ozbiljnim respektom.

O kakvom se sada „poniženju“ radi? O bilateralnom sastanku od 15 minuta sa predsednikom SAD? Ako s jedne strane čaršija kaže da je potpisani sporazum bio potreban samo Trampu zbog predizborne kampanje, kako onda može da „ponizi“ svog gosta iz Srbije ako mu je potreban zbog poena kod birača? Kako mala zemlja, poput Srbije, može da bagateliše sastanak svog predsednika s predsednikom Amerike, kada takav sastanak ne dobijaju ni lideri mnogo većih i uticajnijih država za ceo svoj mandat?

Biće da u Vašingtonu ništa nije bilo problematično, naprotiv. Problem je u našoj, domaćoj percepciji funkcionisanja savremenog sveta, položaja Srbije u tom svetu, a naročito prepoznavanja važnih, možda i ključnih događaja za budućnost jedne male zemlje. Ima li boljeg dokaza za to da je Vučić obavio sjajan posao u Beloj kući od jadikovke u prištinskoj štampi da njihova delegacija nije dobila baš ništa, osim priznanja Izraela, pod uslovom da otvore ambasadu u Jerusalimu? I od šoka većeg dela prištinske političke scene, koja je očekivala ništa manje nego puno priznanje od strane Srbije?

Naši lideri, nažalost (pre svega njihovu), bili su u prošlosti izlagani neprijatnostima, pa i ponižavanju. Prisetimo se, na primer, posete Vladimira Putina Beogradu 2011. godine, kada je u prestonicu koja ga „najviše voli“ došao tek usput, na nekoliko sati i to iz Slovenije, čijim se liderima pravdao zbog čega nisu na trasi gasovoda „Južni tok“. Tražio je i dobio od beogradskih domaćina priliku da bude u društvu bajkera iz srpskog ogranka „Noćnih vukova“, sa kojima je zajedno otišao na fudbalsku utakmicu Zvezda-Zenit. Na „Marakanu“ je stigao u 51. minutu utakmice (!?), praćen klicanjem i transparentima u njegovu čast od strane oko 30.000 ljudi. Većina je došla zbog njega, a ne zbog utakmice, koja nije imala nikakav sportski značaj. Putin je trijumfalno stupio na stadion, zajedno sa družinom u kojoj su svi do jednog odranije bili zavedeni u krivičnu evidenciju srpske policije, na šta su iz obezbeđenja ruskog predsednika samo odmahnuli rukom. Sa Putinom u loži sedeo je premijer Mirko Cvetković, dok su srpski navijači pred stranim državnikom skandirali protiv svog predsednika države – „Spasi Srbiju i ubij se, Borise“. Istog dana, ruski lider nije otišao na Beogradski univerzitet da primi diplomu počasnog doktora, kako je bilo dogovoreno jer bio je zauzet druženjem sa „noćnim vukovima“.

Nekoliko godina kasnije, takođe prilikom posete Beogradu, ruski predsednik je kasnio 45 minuta na razgovor s patrijarhom Irinejom, a potom se desetinama hiljada ljudi koji su se pred Hramom Svetog Save okupili njemu u čast nevoljno obratio tek kratkim pozdravom „Spasiba za družbu!“.

Šta je drugo nego pokušaj ponižavanja objava Marije Zaharove (opet povodom famozne stolice u Beloj kući), u kojoj savetuje Vučića da treba da prekršta noge poput Šeron Stoun u „Niskim strastima“? Ni njeno izvinjenje i patetično objašnjenje da nije tako mislila, ni telefonski poziv njenog šefa Lavrova Aleksandru Vučiću ne mogu da anuliraju zluradost i frustraciju koja zbog sastanka u Vašingtonu dolazi iz vrha ruske države. Ista poruka upućena je i kada je srpski predsednik ostavljen da čeka na sastanak sa Putinom čitavih sat i po. Ponižen je bio Boris Tadić kada je Angela Merkel okončala njihovu zajedničku pres konferenciju u Beogradu teatralnim gledanjem na sat, što se samo nekoliko meseci kasnije ispostavilo kao jasna poruka da mu je vreme isteklo.

Ovo su istinska poniženja srpskih lidera ili makar pokušaji da budu njemu izloženi, ali to ni izbliza nije bio sastanak u Vašingtonu. Sastanak zbog kojeg je i sam američki predsednik bio ponižen od Evropske unije pre nešto više od dva meseca, kada je prvobitno trebalo da bude održan samit lidera Beograda i Prištine u Beloj kući. Sastanak u Vašingtonu i dokumenta koja su potpisana imaju svu šansu da označe preokret u rešavanja kosovskog pitanja. Bez obzira na to kako će ono biti okončano i koliko dugo će trajati taj proces, potpisi u Vašingtonu će biti upamćeni kao događaj koji je „promenio igru“, i to nabolje. Ma šta o tome mislili stručnjaci za visoku diplomatiju, protokol i nameštaj u Beloj kući, kakvih su pune društvene mreže.

U nadi da ipak, nekako, u sebi mogu da pobede čaršijsku zlobu, evo još jednog podsećanja na liderstvo Miloša Velikog, koji je na samrti, veoma razočaran, rekao: „Srbi me nisu voleli jer su sa mnom pobedili.“ Znajući to, ostaje nam da se nadamo da će Vučiću biti važnije da Srbi sa njim pobeđuju nego da ga vole. A mnoge pobede već vidimo.

Autor je završio postdoktorske programe na London School of Economics and Political Sciences (LSE), kurs Business, International Relations and the Political Economy (2018), Yale University (Yale School of Management): Accelerated Management Programme (2019), Oxford University: Executive Leadership Programme (2020)

Happy BSC je spremio za vas najmoderniju mobilnu aplikaciju da biste nas lakše pratili i bili u toku sa svim vestima. Našu aplikaciju možete preuzeti za ANDROID i iPHONE.