Zbog bolesti mu je odstranjen jezik, na papiriću je napisao tri reči kojima je rekao sve, POSLEDNJA PORUKA MIKE ANTIĆA

Miroslav Antić otišao je sa ovoga sveta pre 37 godina, ali je ostao besmrtan. I danas žive njegovi stihovi, pesme i anegdote, pa se čini da je i Mika tu.

-Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima“ rekao je Mika Antić o sebi.-a sam je napisao

Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao sam u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je moja čista biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca. Ja bih bio najgori đak jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio sam zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio sam se vodovodom i kanalizacijom, radio sa kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio sam u jednom lutkarskom pozorištu, pravio lutke, vodio televizijske emisije.

Mika je pored pesništva imao različita interesovanja, nije se ograničavao samo na jedno zanimanje. Uživao je u raznim profesijama, bio je čak i uspešan bokser, osvojio je titulu prvaka Banata.

Ovaj veliki pesnik družio se s najzanimljivijim ljudima svog vremena i često je provodio vreme s prijateljima u kafani. Njegovo ime vezano je za poznati beogradsku krmu „Poslednja šansa“, dok su mnogi drugi zavoleli njegove pesme kroz školske čitanke. Anegdote o njemu dugo su kružile kao urbane legende.

Sebe je nazivao ciganinom i uvek je rado govorio o svojim romskim prijateljima.

Ostavio dubok trag u književnosti sa svojim brojnim knjigama, izložbama slika, snimanjem filmova i pisanjem dramskih tekstova i reportaža u novinama, Mika je osećao da mu prava biografija, onakva kakvu bi želeo, još uvek nedostaje.

Mika je preminuo u bašti svoje kuće u ulici Mihaila Babinke u Novom Sadu, baš onog dana kad je primio Avnojevsku nagradu. Tada je već bio teško bolestan od raka vilice, pa su hirurzi morali da mu uklone deo jezika.

Kažu da je gubitak sposobnosti da govora pesnik teško podneo. Prolazioje kroz teške gubitke, često se opijao, ali se isto tako u potpunosti posvetio slikarstvu s gotovo fantastičnom strašću. U to vreme je nastao ciklus predivnih slika suncokreta, koje je nazvao „Boje sunca“. Mika je postigao jedinstveni nijansu mešajući oker sa zlatnim prahom. Na kraju je Mika preminuo sa zlatnim prahom na rukama! I pored truda da mu operu ruke, zlatni prah nije mogo da se spere. Na odru, pesnik je ležao sa svetlucavim rukama poput lika iz biblijske priče. Na onaj svet, Mika je otišao sa zlatnim rukama, simbolikom koju je ovaj velikan definitivno zaslužio.

Iste noći kada je umro, komšiji Dudi stiglo je pismo pisano Mikinim urednim rukopisom. Poslednja želja pesnika bila je samo jedna – da ga poštede suvišnih konvencija i odadnih komemoracija.

– Kad me budu iznosili, neka pročitaju “Besmrtnu pesmu”. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsviraju “Pirav manga korkoro”. Niko ne sme da mi drži govor – pisalo je.

I danas žive njegovi stihovi, pesme i priče o umetniku koji je stvarao baš tako kao što je i živeo – autentično i neponovljivo.