Analizom je utvrđeno kako je štap izrađen na osnovu lomova i oštećenja, što je potvrđeno na etnografskim primerima i eksperimentalnim putem.
Izuzetno je retko pronaći paleolitske artefakte, odnosno artefakte iz ledenog doba, velike starosti koji su od drveta i odlično očuvani.
Nikolas Konard, prvi autor studije rekao je: „Šoningen je, sa svojom izuzetnom očuvanošću, doneo daleko najveći i najvažniji zapis o drvenim alatima i lovačkoj opremi iz paleolita”.
Kako funkcioniše ovo oružje?
Kada su u letu, štapovi za bacanje, koji se nazivaju i „štapovi za zečeve“ i „štapovi za ubijanje“, rotiraju oko svog centra gravitacije i ne vraćaju se bacaču, kao što je to slučaj sa bumerangom. Umesto toga, rotacija pomaže da se održi ravna, precizna putanja, a istovremeno povećava verovatnoću da životinja bude pogođena.
Štapovi za bacanje su efikasno oružje na različitim udaljenostima i mogu se koristiti za ubijanje ili ranjavanje ptica ili zečeva ili za progon veće divljači. Takav primer su divlji konji koji su ubijeni i iskasapljeni u velikom broju, a pronađeni su na obali Šeningenskog jezera. Ostaci labudova i pataka su takođe dobro dokumentovani na ovom lokalitetu.
Eksperimenti su pokazali da bacanje štapova ove veličine dostiže maksimalnu brzinu od 30 metara u sekundi.
Dr Gerlinda Biga, koja proučava strukturu drveta koje se koristi za oruđe, istakla je da „etnografske studije iz Severne Amerike, Afrike i Australije pokazuju da domet takvog oružja varira od 5 do preko 100 metara.”
