„NIKAD NEMOJ BEŽATI OD SEBE!“: Životna priča Kornelija Kovača (1942-2022)

„Budi ono što jesi. Nikad nemoj bežati od sebe – bolje pokušaj da shvatiš ko si.“- Kornelije Kovač. 

Čuveni kompozitor napustio nas je jutros 13. septembra u 81.godini.

Happy BSC je spremio za vas najmoderniju mobilnu aplikaciju da biste nas lakše pratili i bili u toku sa svim vestima. Našu aplikaciju možete preuzeti za ANDROID i iPHONE

Za Kornelija Kovača su govorili da nije bio samo jugoslovenski kompozitor, autor legendarnih pop i rok melodija, filmske i pozorišne muzike, nego i pisac, koji ponekad na novinarska pitanja odgovara – pevajući… 

Talenat je nasledio od svog oca koji je bio dirigent, profesor muzike i direktor muzičkog festivala u Subotici. Jednom prilikom detaljno je opisao svoju porodicu:

„Moj deda Kornel muzičar koji je u subotičkom Simfonijskom orkestru svirao violinu i kontrabas. Ali nije komponovao. U Subotici je vodio nekoliko horova, među kojima i crkveni. Deda je bio već veoma star kada ga je pisac knjige Po prašnjavim subotičkim drumovima video kako je u dvorištu kuće naložio vatru u koju je bacao note. „Zašto to radite?“, pitao ga je.

PREMINUO KORNELIJE KOVAČ! Cenjeni srpski kompozitor umro od posledica Koronavirusa

„Zato što ovo više nikome nije potrebno“, odgovorio je zaneseno, ne skidajući pogled sa hartije koja je gorela.Inače, pre Drugog svetskog rata, u Suboticu – koja je u to vreme bila deo Mađarske – stigao je Lanji Erno, dirigent iz Budimpešte, sa zadatkom da podigne kulturni život grada. Erno je bio odličan pedagog, sjajan dirigent. U Simfonijskom orkestru kojim je dirigovao, moj deda je svirao violinu.“Sinovi moji“, rekao je očajni Lanji Erno onoga dana kada je njegov kontrabasista umro. „Šta ćemo da radimo? Simfonijski orkestar ne može bez kontrabasa koji niko u Subotici ne svira…“ E, onda se moj deda ponudio da zameni umrlog kontrabasistu i tako spasao orkestar. Deda je kasnije dirigovao i mnoge poznate operete tog vremena. I otac je bio muzičar… Dete sam mešovitog braka, rekao sam vam: otac Mađar, majka Srpkinja. Budući da to nije stvar zakona, da to čovek sam bira, prihvatio sam očevu stranu. I volim to što sam Mađar. U Jugoslaviji vas niko nikada o tome nije pitao. Šezdesetih godina prošloga veka sam, kao student Muzičke akademije koji je svirao po igrankama, od prijatelja saznavao da su sarajevske devojke govorile kako je u njihov grad stigao „zgodan Mađar iz Subotice koji još i dobro svira“. Dakle, ne samo da sam „Mađar iz Subotice“, nego sam, eto, bio i zgodan“- šarmantno je govorio.

View this post on Instagram

A post shared by JUGOSLAVIJA / YUGOSLAVIA (@jugoslavija.sfrj)

Rođen je u Nišu, dobio neobično ime:

„Rođen sam u Nišu 1942. Moji roditelji su se prethodno bili dogovorili da će, bude li muško, detetu otac dati ime. U početku, dok još nisu zvanično upisali, ideja je bila da se zovem Kornel, po dedi. Međutim, plašeći se kako će u tom ratnom haosu reagovati rodbina i susedi, majci je ipak pošlo za rukom da oca ubedi da ime nekako „ublaži“; tako sam postao – Kornelije. Kada o tome razmišljam, volim da verujem da mi je majka dala ime po čuvenom srpskom horovođi, Korneliju Stankoviću, koji je muziku studirao u Budimpešti. 

Majka je iz Niša, otac iz Subotice. Otac je 1937, 1938. i 1939. sa svojim orkestrom svirao po celoj Kraljevini Jugoslaviji; naročito po banjama. Nišlija, muzičar iz očevog sastava, neprestano je pričao o ratu koji se spremao i mog oca nekako nagovorio da s njim ode u Niš. Otac se zaposlio u Socijalnom osiguranju radnika, gde je sreo moju majku koja je radila u istoj zgradi, samo na drugom spratu.

U Nišu, koji je četrdesetih godina prošlog veka bio deo Nedićeve Srbije, živeli su do 1943, kada je donesen zakon po kome je strancima bilo ukinuto pravo na rad. Kako je otac bio stranac, svi smo morali da se vratimo u Suboticu, gde smo dočekali kraj rata.Mnogo godina kasnije, u roditeljskoj kući sam pronašao molbu koju je otac uputio jugoslovenskoj ambasadi u Mađarskoj: tražio je dozvolu da se sa porodicom vrati u Suboticu. Po toj bih osnovi danas mogao da tražim mađarski pasoš…“- iskren je bio.

View this post on Instagram

A post shared by dejanbegovic (@dejanbegovic)

Studirao je šezdesetih godina muziku na Muzičkoj akademiji u Sarajevu:

„Nažalost, nisam studirao Orkestraciju; studirao sam Teoriju i klavir, čvrsto verujući da mi je neophodno samo teorijsko znanje. Inače, nikada se nisam spremao za to da budem klasičar, da budem reproduktivac koji svira dela svetskih kompozitora.

Na akademiji sam naročito voleo Kontrapunkt, predmet koji je zapravo savršen model po kome se muzičko znanje najbolje i oseća i vidi. Reč je o kretanju note prema noti, odnosu zvuka koji komunicira sa drugim, ili istovremeno sa više njih. Recimo, imate Cis i A; e, sada se taj Cis i A kreću: jedan ide gore, drugi dole; prvi zastane, drugi se penje… Troglasne invencije, pa to je Bah!

Dakle, učio sam Teoriju, voleo Kontrapunkt i Solfeđo, koji je za sve muzičke škole, za sve akademije, za sve muzičare – najvažniji predmet“ – prisetio se fakultetskih dana.

Bio je autor autobiografskih naslova Tamne dirke („Prometej“, 2003), Fusnota: priče o pesmama koje su obeležile YU–rock scenu („Laguna“, 2010) i zbirke kratkih priča Falko i druge priče (K.K. Music Production, 2007) u kojoj na jednom mestu kaže: „Budi ono što jesi. Nikad nemoj bežati od sebe – bolje pokušaj da shvatiš ko si.“

A on je znao ko je i to se najbolje vidi po tome što je bio maestralan u svojoj profesiji.

„Srećom, u ovim godinama ne moram da se takmičim sa mladim kompozitorima i po svaku cenu pišem pesme koje bi se svidele publici. Odavno ne analiziram postojeću muziku i na osnovu nje pišem novu. Što sam, inače, naučio još tokom studija na Muzičkoj akademiji u Sarajevu. Tako sam svojevremeno, slušajući i svirajući Betovenovu Mesečevu sonatu, za Korni grupu napisao Sonatu i Etidu. Mesečeva sonata, to vam je ono: ti–di–ti–ti… Znate…? E, a da sada, u ovim godinama, ponovo radim isto, pravo da vam kažem – ne da mi se. Doduše, ni današnji pevači me baš nešto i ne jure; tim pre što znaju da publika traži jednostavne stvari, melodije koje lako zapamti: čuje ih dva, tri puta i odmah peva: la–la–la… Umesto toga, radim onako kako sam uvek radio.“ – pričao je Kovač.

Septembra 1968. godine Kovač se preselio u Beograd gde je osnovao Korni grupu, koja je 1974. predstavljala SFR Jugoslaviju na Pesmi Evrovizije.

„Možda i jeste. Iako sam baš u vreme Korni grupe napisao mnogo pop-pesama, singlova koji su postajali hitovi. Zašto se oni danas ne sviraju? Verovatno zbog toga što nikada nisam spadao u „moderne“ kompozitore čija je muzika bila puna ondašnjeg bunta i protesta; najzad, nikada nisam pisao takozvane urbane tekstove. Umesto toga, sedamdesetih godina prošloga veka smo, recimo, pevali Ivo Lola; Džum–ram, pesmu o mravima i ljudima; Pastir i cvet: mladi pastir se probudio u planini, uzeo frulu i svira ovcama… Uživao sam da pišem takvu vrstu muzike….“- prisećao se on. 

View this post on Instagram

A post shared by Steven S.M. (@fotografiainc)

Sa Kovačem su sarađivale mnoge zvezde. Bio je jedan od onih koji su pravili hitove za sva vremena. Ne samo pevači, brojne serije i filmovi su postali kultni i zahvaljujući njegovoj muzici. 

Jednom prilikom je otkrio da li se priprema za pisanje tekstova, kako dolazi do inspiracije i kako zapravo teče ceo taj proces. Bio je vrlo opširan u želji da dočara to na najbolji mogući način. 

„Ne uvek; iako se dogodi… Etida se, recimo, dugo kuvala u mojoj glavi. Naime, dok sam još bio dete, u Subotici sam često prolazio pored kuće sa uvek spuštenim roletnama iz koje se čula muzika. Ko li to svira, pitao sam se. Nikada nisam saznao; a zamišljao sam kako taj klavir svira neka veoma mlada devojka. Što sam zapamtio i što je bilo dovoljno da napravim priču: „Plove u tišini neke davne misli i vraćaju me danima kad sam bio dete… Devojka je svirala najlepšu sonatu danima u tamnoj sobi za klavirom…“. Kada sam dobio sliku, setio sam se da sam na Akademiji polagao Betovena. E, mislio sam, Etida će ići po harmonijama Betovenove sonate. Reč je o III stavu koji ide u veoma brzom tempu; kod mene je išlo kao balada. Inače, komponovao sam različite stvari: dečije pesme, džez, pop-hitove, filmsku muziku, kompozicije koje vuku na tradiciju…“ – dočarao nam je on. 

Pisao je muziku za mnoge popularne izvođače poput Zdravka Čolića, Olivere Katarine, Bisere Veletanlić, Nede Ukraden, Mikija Jevremovića, Miše Markovića, Lepe Brene….

„Uvek sam uživao kada napravim dobru muziku, ma kom žanru ona pripadala. I, kada već nešto napišem, onda to kasnije mnogo puta preslušavam, razmišljam o tome. Retko kada doterujem jer mislim da je nabolje ono što prvo izađe… Stvaralački čin je, inače, veoma nejasan: nikada ne znam od čega krećem. Tim pre što za razliku od priče ili od teksta, melodiju ne možete da zamislite; možete da je svirate, da je pevušite, zviždite. I da onda gledate dokle ste došli. Pored toga, kada sam pisao melodiju, u većini slučajeva nisam imao tekst; kasnije bih ga uglazbio. A uglazbio sam toliko pesama naših velikih pesnika: Očajnu pesmu Milana Rakića, Pesmo moja Jove Jovanovića Zmaja, Pevam danju pevam noću Branka Radičevića, pa Jovana Dučića, Ljubivoja Ršumovića, Branka Ćopića…“- isticao je.

U njegovim kompozicijama je zapravo pevala cela bivša Jugoslavija. To je jednom prilikom i potvrdio:

„Peva. U njima imate od svega pomalo. Ali, to ne radim svesno; naprosto, tako dođe… Kada sam za Lepu Brenu napisao Sitnije, Cile, sitnije, optužili su me da sam u jugoslovensku muziku uveo turbo-folk. To je smešno! Ta pesma nema veze sa narodnjacima. A kako je nastala? Brenin menadžer me je mesecima molio da dođem u Hotel „Jugoslavija“ da je čujem.

„Brena ne peva samo narodnjake!“, ubeđivao me je. „Dođi, čoveče!“

Na kraju sam otišao. Pevala je grupu ABBA, italijansku muziku… Ipak, znao sam da imamo veoma malo vremena, a evrovizijska pesma se ne piše za dan ili dva. Trebalo je sesti, razmisliti, napisati.

Kada sam na kraju prihvatio, shvativši da je reč o muzičarima koji vuku na narodnjake, u uvodu pesme sam uzeo ono: dam–da–di–ra–da–ra–dam–da–di–ra–da–ra… I to je sve što sam ubacio od narodne muzike. Ostalo je Boney M: dam–dara–dam–di–da–di–da–da–da… Svejedno, ipak sam optužen za turbo-folk“- objasnio  je detaljno Kornelije. 

Kada se 1979. preselio u Veliku Britaniju, sarađivao je sa velikim imenima poput Hansa Cimera, Pola Džonsa, Bernija Marsdena, Kolina Hodžkinsona… Njegove pesme su bile na mnogim albumima koji su bili izdavani u Jugoslaviji, Španiji, Francuskoj, SAD, Švedskoj, Holandiji, Finskoj… Važno je napomenuti da je u Španiji bio jako cenjen kao producent, kompozitor i aranžer.

„Prvobitnu verziju teksta pesme „Ti si mi u krvi“ sam napisao ja. Međutim, nešto je falilo, nije to bilo to što nam je trebalo. Da nije bilo s

Spomenke i njenih reči, tih „cigana čergara“ i sjajnog teksta mi sada ne bi imali večni hit. I danas kada sviram pred hiljadama ljudi ovu pesmu ja zastanem pred masom i zadivim se“ – rekao je svojevremeno Kovač.

Takođe, srađivao je s nekim od najvećih imena, a među njima je i legendarni Zdravko Čolić.

On se u jednom intervjuu za „Nedeljnik“ prisetio početka karijere čuvenog pevača, a retko ko zna da je Kornelije prvo dao otkaz Čoliću, da bi kasnije od njega napravio zvezdu.

„E, da, Zdravko… Prilikom nastupa u jednom od novosadskih fakulteta, u atmosferi koja je bila usijana – krcat prostor, publika svuda okolo, plafon na pola metra iznad naših glava – Zdravko se, pevajući, u jednom momentu bacio na kolena. Čoveče, kao Đorđe Marjanović! Nisam mogao da verujem! A kažem vam: mlad, trebalo je da bude bliži roku. Ipak, suština spora nije bilo to bacanje na kolena; jednostavno, pokazalo se da njemu ta vrsta muzike nije ležala. Zato smo se razišli. Kasnije sam za njega mnogo toga komponovao. I to veoma uspešno“- pričao je, te dodao:

„Smatrao sam da on, i pored odličnog glasa, nije adekvatan pevač za tu vrstu muzike koju je svirala Korni grupa. Ali sam mu već tada rekao da je on odličan solo pevač, ali ne za bend. Zdravko se nije naljutio iako mu nije bilo prijatno. Ali sam mu ja vrlo brzo, posle petnaest dana kako se vratio iz Beograda u Sarajevo, rekao: “Čola, dođi na razgovor. Ajde da radimo pesme za tebe.”

Kornelije je tada dodao da nije slutio da će Zdravko postati tako popularan pevač.

„Čola je bio mlad dečko koji je u svemu imao uspeh. I to u svemu čega se dohvatio da radi. Znao sam da će imati uspeha, ali nisam slutio koliki će taj uspeh biti. Imali smo prijateljski odnos. Napravili sam pošteni ugovor, više usmeni dogovor pošto nismo ništa potpisivali. To je značilo da kada krene saradnja, ide pet mojih pesma na albumu, i pet od drugih kompozitora ali i da ja učestvujem u odabiru. I to nije bio nikakav problem“ – završio je.

Pored legendarnog Aprila u Beogradu, Ove noći jedna žena, Sanjam, Janoš, Ti samo budi dovoljno daleko, Kornelije ima jako dugačak spisak serija i filmova za koje je radio muziku koja je isto tako popularna. Neki od njih su Cvat lipe na Balkanu, Nepobedivo srce, Porodično blago, Hajde da se volimo, Ćao inspektore, Došlo doba da se ljubav proba, Lude godine i još mnogo njih.

„Teško se čovek oseća kada pusti neku jaku baladu ali tužne pesme pišu tužni trenuci i one su najčešće jače i bolje od onih brzih i srećnih. Imam ja svoje stvaralačke krize i onda sednem za klavir i sviram i sviram. I ne znam šta sviram. Ruke same idu a misli na svoju stranu. Sve to snimam i od tih snimaka kasnije nastanu sjajni delovi nekih novih pesama – reči su kojih ćemo se sećati.

 *Gledajte „Happy“ kablovske kanale i to: „Moje happy društvo“, „Moj happy život“, „Moja happy zemlja“ i „Moja happy muzika“.

Program se emituje kod kablovskih operatera „IrisTV“ i „Supernova“, a možete ih pronaći na sledećim kanalima:
„Moje happy društvo“ – IrisTV / 171 ; Supernova / 71
„Moj happy život“ – IrisTV / 172 ; Supernova / 72
„Moja happy zemlja“ – IrisTV / 173 ; Supernova / 73
„Moja happy muzika“ – IrisTV / 174 ; Supernova / 74