SUPRUG MI JE REKAO „NEMA VAŠE ADRIANE“: Ovako je danas pred sudom svedočila majka ubijene devojčice iz Ribnikara

Parnični postupak porodice Dukić je odvojen od ostalih, s obzirom na to da su oni prvi podneli predlog za određivanje privremene mere.

„BRAVO ZA PRAVIČAN SUD“: Majka ubijenog Andrije iz Ribnikara na svom Fejsbuku podelila objavu o majci dečaka ubice iz Amerike

Pred Višim sudom u Beogradu juče je nastavljen parnični postupak protiv Vladimira i Miljane Kecmanović, kao i njihovog maloletnog sina Koste, koji je počinio masovno ubistvo u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“.

Ovaj postupak je pokrenut po tužbi porodice ubijene devojčice Adriane Dukić, koja je bila u istom odeljenju sa dečakom koji je izvršio zločin. Paralelno sa ovim postupkom, održavaju se još dva parnična suđenja. U drugom postupku, tužbu su podneli ukupno 27 članova porodica ostale ubijene dece, kao i čuvara škole Dragana.

Parnični postupak porodice Dukić je odvojen od ostalih, s obzirom na to da su oni prvi podneli predlog za određivanje privremene mere.

U Palatu pravde juče su stigli neutešni roditelji ubijene devojčice.

Biljana Paunović, majka ubijene Andrijane Dukić, iznela je najpotresnije detalje, i prisetila se poslednjeg susreta svojom ćerkom, ali i o tome kakva je ona bila.

– Naša porodica je vezana kao creva. Svi smo bili kao jedno. Živeli smo svi zajedno, nas petoro u stanu. Zadnji vikend, moja ćerka i ja proveli smo šetajući, šopingujući, ručajući. Ona je bila posebna. To je naše prvo dete, kada je ona došla na svet, donela nam je radost. Moj život su moja deca. Anči je bila tu, za sve nas. Štedela nas je u svakom mogućem smislu. Njen brat je izgubio svoju podršku, a sestra uzora. Bila je zrela, volela da pomaže, htela je da postane doktor, da leči svog deku koji ima problem sa srcem. Želela je da bude kardiolog, kako bi ga izlečila, ali… ona je otišla pre njega. Imala je potencijal i radoznalost koja ju je odvajala od vršnjaka – ispričala je majka.

Biljana se priseća tog kobnog dana, 3. maja.

– To jutro, me je zamolila da ne ide, 4. maja u školu jer nije spremna za kontrolni iz matematike. Nikada nije otišla na taj kontrolni. Kada je tog kobnog dana sišla ispred zgrade, da sačeka supruga koji je vodi u školu. Bila je vesela, srećna. Ja sam taj dan za pucnjavu saznala na poslu. Nisam mogla da verujem kada sam čula da je ubijen Dragan Vlahović. Rekla sam suprugu, idi po Adrianu, nakon čega me je zvala Adrianina drugarica, koja me je pitala da li sam se čula sa njom. Rekla je da su se nakon pucnjave svi razišli svojim kućama, ali da nije videla Adrianu. Suprug je dobio psihologa, a ona mu je rekla da su deca u učionici, i da ne mogu da izađu, jer na ulazu brišu Draganovu krv – detaljno opisuje majka.

– Ja sam onda otišla u stan da vidim da li je tu, ali nije je bilo. Krenula sam ka školi, gledala sam svaku stanicu u nadi da ću negde videti svoju ćerku. Nije je bilo. Još uvek imam nadu da će doći, da će se pojaviti. Verovala sam da će izaći iz škole. Tu sam i ostala. Kada je moj suprug saznao u policijskoj stanici da nam je ćerka ubijena, poslao mi je poruku „idi kući“, a onda me je pozvao i kukajući rekao „nema više naše Adriane“, ja sam tad bila negde kod Slavije, vrisnula, klekla, i ne sećam se kako sam došla kući. Naša greška je bila što smo je to jutro odveli u školu – kaže neutešna Biljana.

Biljana se pita da li bi njena ćerka bila živa da je to jutro ostala kući.

– Da je to jutro ostala kući možda bi bila živa. U međuvremenu došli su moji roditelji, koji su na televiziji videli incijale kao da su znali da je naša ćerka mrtva. Došli su i naši prijatelji iz Francuske. Suprug me je pitao gde da je sahranimo, a ja sam mu rekla da to nije bio moj plan. Mi smo planirali drugačiji život, da to leto provedemo kako srećna porodica, da proslavimo moj 40 rođendan, da krstimo kumu četvoro dece, da odemo na more. Ali, ništa od toga nije moglo. Mislili smo da je ovde sigurnije, ali nije.

– U Francuskoj je moja ćerka učila drugare da igra foklor. Što se tiče škole, dobili smo poziv da dođemo da uzmemo njene stvari. Ostala je samo pernica. Svi ti ljudi koji su pokupili decu, imali su sreće, a mi koji nismo, doživotno smo mrtvi od 3.maja. Imam dvoje dece za koje moram da živim, oni me pitaju da ne idu u školu, ja im kažem posle svega, ako vam se ne ide, ne morate. Ponosna sam na svoju Adrianu. A, ako me moja Adrijana sada čuje, izvinjavam se što sam je poslala u školu. I ako je ako je Adrijana mrtva, njen život nije uzaludan. Moja deca su mala, a već nose veliku tugu. Kako da im objasnim da im je školski drugar ubio sestru – tužnim glasom priča Adrianina majka.

Biljana je otkrila da za K.K. nisu čuli, ali su uspeli da izvuku podatke iz njenog telefona.

– Mi za K.K. nismo čuli, uspeli smo da izvučemo podatke iz njenog telefona. Ni na Fejsbuku, ni u porukama, nije bilo nikakvih podataka o njemu – kaže majka i dodaje:

– Kada su se moja deca, nakon dva dana od kobnog događaja vratila iz Crne Gore, ja sam sa suprugom sišla ispred zgrade da im saopštim da njihova sestra nije živa. Ja sam klekla, uhvatila ih za ručice i rekla „Gore u stanu su naši prijatelji, a naša Adriana je ubijena – zaključila je majka.