TAJ 4. MAJ BIO JE OBIČAN DAN, A ONDA JE POZVAO PECA: Bolna ispovest majke Petra Mitrovića žrtve nezapamćenog masakra kod Smedereva

Ovako  počinje svoju bolnu ispovest Biljana Mitrović, majka ubijenog Petra Mitrovića (25) iz Malog Orašja kod Smedereva, jedne od devet brutalno ubijenih žrtava Uroša B. (21) iz Dubone kod Mladenovca. Krvavi pir, osumnjičeni masovni ubica, podsetimo, počinio je 4. maja u večernjim satima kada je prvo ubio petoro ljudi kod spomenika u Ravnom Gaju u Malom Orašju, a potom nastavio krvoproliće kod škole u Duboni, gde je ubio još troje. U nezapamćenom masakru 12 ljudi je teško povređeno.

„NIKADA SE NEĆEMO OPORAVITI“: 5 meseci od stravičnog masakra Dubona i Malo Orašje obavijeni tugom

Odjeknuli pucnji

Petar Mitrović bio je teško ranjen mecima iz „kalašnjikova“, a posle 50 dana hrabre borbe za život u bolničkoj postelji u Beogradu, nažalost, nije uspeo. Izdahnuo je 23. juna i pored svih napora lekara za njegov oporavak i brojnih molitva najbližih. Njegova neutešna majka po prvi put je, šest meseci od smrti sina, otvorila dušu i za Kurir opisala teške dane kroz koje prolazi, ali se i prisetila kobnog 4. maja.

– Peca je tog dana radio u Smederevu, vozio je viljuškar, a po povratku sa posla obavljao je svoje poslove oko stoke koje smo imali. Spremao je i mlečku za Đurđevdanski venac koji se stavlja na kapiju, nasekao je krstake za sve njive. Sve mi je to brzo saopštio i rekao da žuri u grad kako bi se video sa nekom drugaricom, nisam zapamtila kako je rekao, Mima ili Mina – priča Biljana i dodaje:

– Čuo se sa ocem nekoliko puta tog dana, a ja nisam. Palo je veče, kao i svako drugo, ništa posebno. Kada su našim selom odjeknuli pucnji, nisam ih čula, verovatno sam bila u kupatilu.

Kako daje navodi naša sagovornica, ubrzo je usledila prava agonija, u kojoj se i sada nalaze.

– Bila sam u dnevnom boravku kada je moj muž izleteo iz spavaće sobe. Vikao je, a ja sam ga pitala ko ga je zvao, a on kaže: „Peca je. Kaže, tata pobi nas čovek na Ravnom Gaju! Brže!“. Pitam se: „Odakle na Ravnom Gaju, trebalo bi da je u gradu?“.Počela sam da vrištim… – kaže potresnim glasom neutešna majka i dodaje:

– Vrsiku su čula moja dva sina koja su odmah sletela sa sprata. Na brzinu smo im rekli o čemu se radi, a deca su uzela neku štaku i lopatu, misleći da ih je neklo tukao, pa da treba da ih brane.

„Tata, Bole je mrtav“

Njeni sinovi, kako se priseća, otišli su jednim kolima za Ravni Gaj, a ona i suprug drugim. Jurili su do mesta, za koje se ispostavilo kasnije da liči na „horor film“.

– Sinovi su stigli pre nas, kada sam izašla iz kola Pecu su nosili ka njihovom autu. Pomogla sam im da ga ubace u kola. Nisam videla ništa, nikakve povrede, a nisam ni znala šta se desilo. Sinovi su mi rekli da ne idem sa njima, a nisu mi dozvolili ni da se približim spomeniku – kaže Biljana:

– Kad su odlazili, samo su rekli: „Tata, Bole je mrtav!“. Bole je inače Pecin brat od strica (prim.aut. Marko Mitrović (18)).

Biljana dalje kaže da je ipak zakoračila u deo kod spomenika i da su jaukanje i zapomaganje povređenih parali nebo.

– Prišla sam vatri koju su prethodno ložili, bila se skoro ugasila. Prilazim i vidim horor, užas, katastrofu. Marko, dete leži nepomično sa rupom na čelu. Počela sam da vrištim, a oko mene povređeni kukaju… – kaže Petrova majka i nastavlja:

– Scena kakvu nisam videla ni u jednom horor filmu. Išla sam od deteta do deteta, mrkli mrak, ne znate gde su povređeni, ne znate kome i kako da pomognete, a Hitna pomoć ne stiže.