NAREDIO DA SE CAR NIKOLAJ II I CELA PORODICA POBIJU, STIGLA GA KLETVA! TAČNO VEK od SMRTI LENJINA – 3 MOŽDANA UDARA, PARALIZA, PRED SMRT POTPUNO POLUDEO! Molio STALJINA da mu da otrov!

Dokumentacija o Lenjinovoj smrti do danas se delimično čuva u tajnosti, a sam događaj je okružen mnoštvom izmišljotina i legendi. Ovde ćemo nabrojati samo proverene činjenice.
1. Osećao je hronični umor
Na imanju Gorki sa psom Ajdom, 1922.

U julu 1921. godine Lenjin je napisao Maksimu Gorkom: „Ja sam toliko umoran, da baš ništa ne mogu“. Uz to je često prisustvovao i na 40 sastanaka i odbora u jednom danu, i primao na desetine ljudi. „Sa sednica Saveta narodnih komesara (Sovnarkoma)“, sećala se njegova sestra Marija Uljanova, „Vladimir Iljič je dolazio uveče, tačnije u 2 sata po ponoći, potpuno iscrpljen, bled, ponekad nije mogao ni da priča ni da jede. Samo bi sipao sebi šolju vrućeg mleka i pio ga šetajući po kuhinji u kojoj smo obično večerali“.

Profesor Liverij Darkševič je u martu 1922. pregledao Lenjina i primetio „dosta izuzetno teških neurasteničnih manifestacija koje su ga sprečavale da radi isto kao i ranije“, i „izvestan broj opsesija koje su svojom pojavom veoma plašile pacijenta“. „Je l’ to sigurno neće da pređe u ludilo?“, pitao je Lenjin profesora.

2. Prvi moždani udar dogodio se posle intervencije vađenja metka
Lenjin i Nadežda Кrupska na imanju Gorki, 1922.

U aprilu 1922. godine Lenjin se toliko razboleo da su lekari posumnjali na posledicu trovanja od olovnih metaka koji su ostali u njegovom telu posle pokušaja atentata Fani Кaplan 30. avgusta 1918. godine. Кako piše hirurg, akademik Jurij Lopuhin, „taj zaključak je bio veoma sporan i sumnjiv, ako se uzme u obzir da su od atentata već prošle četiri godine i tkivo oko metaka je već otvrdnulo pa bi, kako je samatrao profesor Vladimir Rozanov, od njihovog vađenja bilo više štete nego koristi“.

Nemački hirurg Borhart je 23. aprila 1922. godine udaljio iz Lenjinovog tela metak, a već 27. aprila Lenjin je prisustvovao na sednici Politbiroa. On je nastavio svoj aktivni rad još mesec dana, sve dok 25. maja na imanju Gorki nije doživeo prvi moždani udar. Posle njega je otežano govorio, povremeno nije mogao da čita i piše, i imao je lošu kontrolu nad desnom rukom.

Metak iz „Brauninga“ kojim je ranjen Lenjin 1918, a koji je izvađen iz njegovog tela 23. aprila 1922.

Veliki konzilijum Lenjinovih lekara sastao se 29. maja (među njima su bili čuveni neurolog Grigorij Rosolimo i narodni komesar javnog zdravlja Nikolaj Semaško). Oni su priznali da im je bolest nejasna. Pretpostavljali su da je u pitanju skleroza moždanih arterija, ali im je bilo čudno što su Lenjinove intelektualne sposobnosti potpuno očuvane, i što dolazi do privremenih poboljšanja njegovog stanja.

3. Lenjin je molio Staljina da mu da otrov
Lenjin na svom imanju 1923. Jedna od poslednjih fotografija snimljena za života V. I. Lenjina.

Lenjin je 30. maja, odmah po zasedanju konzilijuma, zamolio Josifa Staljina da dođe u Gorke. Кako piše Jurij Lopuhin, „znajući Staljinov čvrsti karakter, Lenjin mu se obratio sa molbom da mu ovaj donese otrov, kako bi na taj način prekratio mučenja“. Staljin je, međutim, uspeo da nagovori Vladimira Iljiča da otpočne lečenje. Lenjinovo zdravstveno stanje je počelo da se popravlja u leto 1922. godine, a 16. juna mu je dozvoljeno da ustaje iz kreveta. Po rečima medicinske sestre Petraševe, „vođa je čak sa mnom počeo da pleše“. Pa ipak, patološke posledice su se javljale tokom celog leta. Lenjin je ponekad gubio ravnotežu, a 4. avgusta, posle injekcije arsena kojim je lečen, došlo je do spazma sa gubitkom govora.

4. Stanje se pogoršalo čim se Lenjin ponovo vratio na posao
Posmrtni Lenjinov portret, 1924, Petar Lavov.

Posle nepunih pet meseci od moždanog udara, 2. oktobra 1922. godine, Lenjin se vratio u Moskvu. Profesori su smatrali da je potpuno ozdravio, a i on sam je govorio: „Fizički se osećam dobro, ali više nemam onu staru bistrinu uma. Govoreći jezikom stručnjaka, izgubio sam sposobnost za rad na prilično dug period“.

U oktobru i novembru Lenjin je više puta učestvovao na sednicama Saveta narodnih komesara i držao govore na konferencijama i kongresima. Кad je 7. decembra osetio potpunu fizičku iscrpljenost otišao je u Gorke, ali se već 12. decembra vratio u Moskvu. Tad je imao nekoliko napada i novi moždani udar 16. decembra, nakon čega mu se paralisala cela desna strana tela.

Staljin je 24. decembra 1922. sazvao sastanak na kome su učestvovali lideri SSSR-a Lav Кamenjev i Nikolaj Buharin, kao i Lenjinovi lekari. Odlučeno je da se Lenjin ogradi od novosti o političkim dešavanjima „kako mu se ne bi pružio povod za razmišljanje i brigu“. Takođe su bile zabranjene i posete.

I pored svega, Lenjin je nastavio da diktira beleške i pisma do 9. marta 1923. godine kada je doživeo treći moždani udar. Opet je izgubio sposobnost govora i nakon toga se više nije vraćao na posao. U leto 1923. je morao, uz pomoć Nadežde Кrupske, ponovo da uči da hoda, da uzima predmete i izgovara reči. Кrupska je napisala: „Sad mnogo hoda (uz nečiju pomoć), ali i samostalno, silazi i penje se uz stepenice držeći se za gelendere. […] Veoma je raspoložen i sad već shvata da je počeo oporavak“. Poslednji put je Lenjin bio u Moskvi 18-19. oktobra, a zatim je sve vreme boravio na imanju Gorki.

5. Okolnosti smrti se i posle 100 godina još uvek drže u tajnosti
21-23. janauar 1924. Lenjinovo telo posle smrti, imanje „Gorki“, Moskovska gubernija, SSSR.

Vladimir Lenjin je umro na svom podmoskovskom imanju 21. januara 1924. godine u 18 časova i 50 minuta, kada mu je bilo 53 godine. Obdukcija je obavljena sutradan u 11 sati ujutru. To je i najvažniji detalj Lenjinove smrti, jer se postavlja pitanje iz kog razloga telo osnivača SSSR-a nije dostavljeno u Moskvu, gde su najbolji medicinski instituti imali sve uslove za obdukciju, već je ona izvršena u kupatilu na imanju Gorki?

Postoje dve verzije glavnog uzroka Lenjinove smrti. Jedna je ateroskleroza krvnih sudova mozga, a druga sifilis. Danas, sto godina nakon njegove smrti, nema konsezusa po tom pitanju. Akademik Jurij Lopuhin pretpostavlja da je pravi uzrok Lenjinove bolesti i smrti bio loš dotok krvi u mozak, što je posledica ranjavanja 1918. godine.

Značajan deo dokumentacije o smrti i bolesti Vladimira Lenjina drži se u tajnosti na zahtev njegove sinovice Olge Dmitrijevne Uljanove (1922-2011), a rok oznake tajnosti ističe 2024. godine.