CEO ŽIVOT U KOŠARCI NI ZA DECU NIJE IMAO VREMENA: Imamo korektne odnose danas ali, bolna ispovest čuvenog trenera

Ceo život je proveo u košarci, trenirao je 26 klubova u 13 zemalja. Ljudi kažu da je prgav, strog. I on je svestan tih etiketa, ali tvrdi da sve to nije istina. Kaže i to da su igrači koje je trenirao svesni toga da je pošten čovek.

Priznaje, jeste kroz karijeru i psovao i grdio, ali se uvek borio za igrače, za njihove plate, išao u školu da razgovara sa profesorima kad neki košarkaš popusti s učenjem… Učio je mnoge mlade ljude, a danas njega uči jedan Jug. I ima „jak“ razlog zašto nosi brkove.

Vlade Đurović – neponovljiv trenerski mag i čovek čije reči danas imaju ogromnu težinu. Ovo je njegova životna priča.

Za početak, detinjstvo:

– Rođen sam 1948. u Beogradu, u udbaškoj porodici. Inače, poreklom smo iz Bosne, sa Romanije. Moj otac se zvao Danilo, a majka Mileva. Otac je bio prvoborac i nosilac Partizanske spomenice. Do 26. godine živeo sam s njima na Senjaku, a onda sam prešao sa ženom da živim u centru grada. To ti je, eto, ukratko nešto o meni – počeo je Vlade i.

Neverovatna generacija, to se najbolje vidi s ove vremenske distance.

– I dan-danas kad se nađemo na proslavama ti možeš da vidiš da su moji drugovi iz škole vrhunski stručnjaci u raznim oblastima, koji žive u celom svetu. Svi su napravili nešto. Ja sam posle gimnazije završio Višu trenersku školu i Višu školu za spoljnu trgovinu, kojom se nikada nisam bavio, jer sam želeo da budem trener.

Bežanje sa časova bilo je „redovno“:

– Desetu gimnaziju sam završio na Topčiderskom brdu. U to vreme je bilo mnogo učenika koji su bežali sa časova jer se nisu spremili. Naravno, bežao sam i ja, i to da gledam treninge sa mojim drugom koji je bio partizanovac. Voleli smo da gledamo treninge Stjepana Bobeka. Kada smo imali neki težak čas, uvek bismo odlazili na stadion Partizana. Tamo je bio lep park ispred, u kome su zapravo i počeli prvi razgovori o tome da se ja bavim sportom.

Prva ljubav – Karmela!

– Devojke iz naše generacije nisu nikada gledale nas, nekako su uvek volele starije i nas bi to mnogo pogađalo. Ove mlađe devojčice nas nisu interesovale, jer su bile male, normalno. Prvi put sam se zaljubio u osmom razredu osnovne škole u devojku koja se zvala Karmela, bila je iz Zagreba. Sad kad se setim, ona uopšte nije bila moj tip, bila je plavokosa sa bledim tenom, a ja sam se uvek kasnije zabavljao sa tamnoputim devojkama.

Profesorka engleskog uticala je na dalje životni stil i ponašanje:

– U petom razredu smo počeli da učimo engleski i dobili smo divnu nastavnicu. Sećam je se i dan-danas, bila je prototip jedne gospođe i uvek sam joj se divio. Sviđalo mi se kako se oblačla i predavala i zbog nje sam mnogo više učio engleski nego druge predmete, jer sam se plašio da ću se obrukati pred njom ako me nešto bude pitala, a ja ne znam. Zbog nje sam kasnije počeo da gledam kako se žene oblače i da razvijam ukus, ako me razumeš šta hoću da ti kažem.

A, gde je u celoj priči sport pod obručima?

– Košarku sam počeo da igram sa 15 godina, u prvom razredu gimnazije. Svi smo igrali fudbal, jer je bio popularan. I, jednom prilikom, moj drug iz gimnazije Šilja Novović mi kaže: „Ma, daj, što ideš na fudbal, ajde da idemo na košarku! Visok si, greota da ne probaš.“ I tako jedan dan rešim ja da idem u OKK Beograd na trening, ali nisam imao opremu. Stanovao sam blizu Gimnazije i došao sam kući da popakujem opremu i da zajedno sednemo na autobus 39 do Dunav stanice, tu je blizu stadion OKK Beograda. Oni su već bili prvaci košarke u Jugoslaviji, velika imena, Korać, Gordić, Trajko Rajković, Nikolić, sve čuveni košarkaši. Trener me odmah primi, jer sam ja za to vreme bio neka visina. Igrao sam četvorku.

Jedan momenat je poseban. I dan danas!

– Kad sam imao nekih 17 godina, Bora Stanković koji nas je trenirao i već bio u Fibi, došao je jedan dan i reko je Šilji, Cveletu i meni da prelazimo u prvi tim. Nije bilo srećnijih osoba od nas! Prvi tim!

Kako je sve to izgledalo?

– Dolazimo mi sutradan na prvi trening, kad tamo – Radivoje Korać! On je bio jedan od najinteligentnijih ljudi koje sam upoznao u životu, a upoznao sam ih mnogo. On je išao u pozorište, gledao balet i slušao operu. Uvek je bio u džemperu i nikada nije voleo odela. Bio je velika zvezda, svi su znali za njega, jer je bio riđ i davao je u svakoj utakmici po 30 ili 40 poena. Svi su znali da je OKK Beograd prvak košarke. Stalno je stajao na ćošku u Knez Mihailovoj i to se i danas zove Žućkovo ćoše.

Mora da je bilo anegdota iz tog perioda koje i danas pamtite?

– Kada bih upoznao, recimo, neku dobru devojku, uzeo bih je za ruku i poveo u bioskop „Jadran“. Dolazili smo pola sata ranije i namerno sam šetao Knez Mihailovom jer sam znao da će me čuveni Radivoje Korać videti. I tako, mi se kao šetamo, a na ćošku se pojavi on i onako šmekerski mi kaže: „E, zdravo, Vlado, kako si? Danas si baš bio dobar na treningu, sutra je trening u šest, ne zaboravi!“ Kao da ja ne znam u koliko sati je trening! On se vrati, a devojka mi oduševljeno kaže: „Jao, pa ti poznaješ Koraća!“

Sve je to imalo mnogo veći značaj od samog sporta.

– Sa njim su uvek stajali poznati Beograđani i sportisti. Kad bi došao na bazen Tašmajdan, svi su se okupljali oko njega. Studirao je elektrotehniku, ali nikada je nije završio, jer je stvarno bio mnogo zauzet, s jedne strane klub, s druge reprezentacija. To je prva generacija koja je počela da nosi medalje i oni su istrasirali put drugoj generaciji košarkaša.

Dan kada je Vlade najviše plakao…

– Najviše sam u životu plakao kada je Radivoje poginuo. Plakao sam kad su mi umrli roditelji i žena, ali mi je ta smrt ostala duboko urezana u sećanju. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći kada se vraćao iz Sarajeva. Padao sam na ispitima na fakultetu zbog toga što se desilo… Dugo mi je vremena trebalo da prihvatim tu činjenicu. Čuvali smo mu mesto i nakon smrti u OKK Beograd.

Preko košarke je upoznao i suprugu.

– Slavicu sam upoznao na košarkaškom terenu. Došla je sa drugaricom čiji je rođak trenirao kod mene. Imao sam 26 godina i zaljubio se na prvi pogled. Predložio sam joj da zajedno pogledamo neki film u „Jadranu“ i tako smo počeli da se zabavljamo. Moja supruga i ja smo se zabavljali četiri meseca pre nego što smo se uzeli. Sa 26 sam se oženio, a već sledeće godine sam dobio sina. Mislio sam da sam bio zreo, ali nisam. Imao sreće da je ona bila dobra majka i supruga. Moji prijatelji uvek su govorili: „Idemo kod Slavice“, nikada nisu govorili idemo kod Vlade.

Venčanje, a vojska. Mora da je bilo zanimljivo sve to?

– Venčali smo se dok sam bio u vojsci. Da bih dobio sedam dana, kum Tanjević je došao iz Sarajeva i iznenadili smo sve. Čekao sam poslednji rok da odem u tu JNA, sa mnom su bili sve sami klinci. Predavao sam im, poručnik me je terao da im pričam o Titu, svašta je tu bilo… A zbog ženidbe sam dobio nedelju dana odsustva, naravno.

Brzo je stavljena tačka na karijeru i otvorena je nova stranica:

– Sa 25 godina sam uvideo da dolazi nova generacija, koju ja ne mogu da nadmašim jer sam bio prosečan igrač, da sam dostigao svoj maksimum. Stalno sam bio u ekipi, nosio sam broj četiri, ali nisam mogao da postanem deo reprezentacije. Na nagovor mog kuma Tanjevića, koji je godinu dana stariji od mene, a u to vreme je trenirao KK Bosna, odlučim da postanem trener. „Tvoji komentari u toku utakmice su uvek odlični!“ Kažem predsedniku kluba, a on oduševljen. „Upiši višu trenersku školu, mi ćemo da te školujemo i da te zaposlimo za stalno, kao profesionalca“. Zamisli sad mene, ja sa 25 godina, počeo sam da radim u klubu kao prvi profesionalac u istoriji OKK Beograda. Imali su sekretara, doktora i šta sve ne, ali svi su bili honorarci ili volonteri.

U čemu je razlika između prosečnih i vrhunskih trenera? Kako se izdvojiti?

– Jedan od razloga zašto sam kao trener imao uspeha leži u tome što sam u školi proučavao osnove psihologije i sociologije. Moja nastavnica srpskohrvatskog, koja mi je bila i razredna, često mi je govorila da ako hoću lepo da pričam, da čitam Andrića, a ako hoću da naučim nešto o psihologiji, da čitam Dostojevskog. Uradio sam tako i mnogo sam joj zahvalan na tome, jer mi je to omogućilo da lepo izlažem i da me igrači slušaju. I sada kada komentarišem, ljudi su svesni da lepo pričam i razumeju. Igrači su mangupi, svi imaju između 18 i 30 godina i stalno te testiraju, kao što đaci testiraju profesore. Igrači gledaju trenera kako priča, kako izlaže, kako se ponaša. Kad smo u hotelu na nekom gostovanju moraju da znaju kako se naručuje u restoranu i kako se jede. Igrače u Tuzli naučio sam kako se jede, da se čorba ne srče, na koji način se lomi hleb i u kojoj ruci se drži viljuška. Trener nije samo onaj ko će ti pokazati kako da igraš košarku, on je neko na koga treba da se ugledaš. I dalje se svake prve subote u junu viđam sa mojim igračima iz Slobode, jer smo izgradili takav odnos.

Krećemo „šetnju“ po klubovima – KK Sloboda.

– Sa igračima Slobode imao sam svoj prvi samostalni rad, na koji sam mnogo ponosan. Uspeo sam da ih od četvrte lige odvedem u prvu ligu. Mnogo sam zavoleo te momke, bili su divni, trebao im je neko ko će ih voditi, ne samo u košarci, već i kroz život.

Zatim, KK Tuzla.

– Trenirao sam pionire i juniore. Rekao sam sebi jednom: „Hoćeš li ti da budeš trener ili nećeš?! Šta radiš ovo od života?!“ Na nagovor žene sam otišao u Tuzlu iako nisam imao predstavu gde se Tuzla nalazi u prostoru. Avionom sam otišao do Sarajeva, kod kuma, a onda s njim kolima do Tuzle. A daljina ista od Beograda do Tuzle, kao i od Sarajeva. Nikog nisam imao tamo, ali bio je to odličan potez, brzo smo postali prvi. Igrači su bili mlađi od mene 10-12 godina. Bio sam oženjen u to vreme, moja žena radi u Geneksu, a ja idem u Tuzlu i ostavljam je samu sa decom. Bila je to rizična odluka, jer nisam znao da li ću biti dobar trener, ali je ona sve to prihvatila. Imao sam više iskustva od igrača, naravno, i zavoleli su me, a i plašili su me se. Možeš da zamisliš, to je bilo fantastično.

Verovatno poseban period – KK Šibenka:

– Iz Tuzle sam otišao u Šibenik. Bio je to klub sa dobrim potencijalom, Dražen Petrović je imao 17 godina i već je igrao za prvi tim. Tamo je bio sasvim drugi mentalitet, dolaziš iz Bosne na primorje, u novu sredinu gde te niko ne zna. Leteo sam iz Beograda, gde su me čekali iz KK Šibenka da me uzmu. Pored mene u avionu je sedeo neki momak i pitao me: „Izvinite, jeste li vi Vlade Đurović? Volim što ćete doći kod nas, oštri ste.“ I tako se mi raspričali i on mi kaže da je zlatar. Pita me šta mislim da bi moglo da bude od tima, a ja onako u šali kažem: „Pa mogli bismo da budemo prvi.“ On se nasmeje i kaže: „Ako budemo prvi, od mene ćete dobiti jedan lep poklon.“ I mi stvarno budemo prvi, iako su nam to poništili kasnije, to je tek duga priča, i on jedan dan dođe kod mene sa svojom suprugom. Doneli su poklone ženi i deci, a on meni pruža jednu kutijicu i kaže: „Rekli ste da ćete biti prvi, a ja sam obećao da ću doneti poklon, izvolite.“ Lanac je napravljen kao da je kartije, neverovatan lančić, i dan-danas ga nosim.

Čuvena poništena utakmica koja vam je uzela titulu…

– Bio sam prvak one Jugoslavije čak 16 sati! Pobedili smo Bosnu, dobili smo pehar, medalje, slavlje, pijanstvo, ovo, ono… U dvanaest sati narednog dana, javljaju da je održana sednica i da je poništena utakmica i da treba da se igra nova u Novom Sadu za tri dana. Naravno, nisam to hteo da prihvatim, iako su me svi molili. Pre svega, to nije bilo fer. Tačno je da nije bilo faula, ali oni se nisu žalili zato što je faul, već zbog toga što je isteklo vreme. U to vreme Bosna je bila kohezioni faktor Jugoslavije. Bosanci su imali važno mesto u politici i zauzimali su važno mesto u tadašnjem društvu. Da smo igrali u Šibeniku, pred praznom dvoranom, ili na neutralnom terenu u Splitu, Zadru, Zagrebu ili Ljubljani, ali zašto da igramo u Novom Sadu?! Neću da igram, to je bila moja odluka.

Ko vas je sve tada molio?

– Zvali su me svi redom, i predsednik Hrvatske, svi mogući političari i svi su ponavljali: „Da li si normalan? Pristani zbog svoje karijere.“ Sutradan je generalni sekretar Jugoslavije rekao: „Đuroviću će biti zabranjeno doživotno da se bavi košarkom u Jugoslaviji, a Šibenka će preći u Drugu ligu.“ Međutim, ništa od toga nije bilo. Fiba se pobunila i ništa nije bilo. Sledeće godine smo bili četvrti, jer je Dražen bio u vojsci.

Sećanje na Dražena:

– Bio je jako mlad kad sam ga upoznao, nekih 18 godina. Imao sam žutog „golfa“, a on je učio da vozi na „fići“. „Jao kako je ‘golf’ dobar!“, stalno je ponavljao, pa sam mu davao časove. Niko nas nije dirao, Šibenik je malo mesto, a mi smo tamo bili zvezde, mogli smo da se vozimo kad hoćemo i gde hoćemo.

Anegdota za „čuveni džemper“ se i danas prepričava:

– I ima ta čuvena priča o tom mom džemperu… Kao, taličan mi je bio. Na obe utakmice protiv Cibone sam nosio isti džemper, pantalone i cipele. I kad sam došao sa Zvezdom na drugi meč, bio sam u svlačionici i čujem Dražena koji je otišao u WC, sačekam ga i kažem mu: „Dražene, obukao sam isti džemper, košulju i karirane pantalone.“ A s druge strane me dočeka muk…

U Zadru su bili neverovatni fanatici za košarkom:

– Skoro sam pričao s jednim navijačem Zadra koji nije propustio nijednu utakmicu. Njih petorica su dolazili na svaki trening i ja sam ih zvao „stručni štab u senci“. On me je podsetio na tu čuvenu utakmicu sa Cibonom, gde sam ja svojim sportistima na poslednji trening pred utakmicu doneo fudbalsku umesto košarkaške lopte. Momci su bili dovoljno nervozni i stvarno im je trebalo da se malo opuste pred meč, milion puta su ubacili loptu u koš, nema potrebe da je ubacuju ponovo. Mnogo su se zbunili, ali su igrali fudbal.

Kako s nula trojki doći na osam?

– A organizovao sam i pravu večeru sa pečenjem pred utakmicu, umesto piletine i pirinča. „Sedite malo, odmorite se, a večeras idemo da pobedimo Cibonu!“ Na poluvremenu smo gubili, a ja sam im govorio: „Ma oni su uplašeni, vidite im samo pokrete!“, a svom pomoćnom treneru sam rekao da mi dovede Popovića koji je bio naš glavni strelac, da porazgovaram s njim. „Dao si nula koševa, sram te bilo, imaš tri sina, zar hoćeš tako da te pamte?!“ I posle toga je dao osam trojki.

Sve ste radili za igrače tokom karijere, zar ne?

– Ljudi kažu da sam prgav, ali oni koji me znaju malo bolje svesni su da to nije istina. Igrači su svesni toga da sam pošten, jesam i psovao i grdio, ali sam se uvek borio za igrače, za njihove plate, išao u školu da razgovaram sa profesorima… Pre utakmice sa Cibonom sam udario redara, jer nam nije dao da uđemo bez ličnih karata. „Ja vodim sa sobom košarkaški klub, došli smo da igramo finale, vidi momke, svi visoki preko dva metra, a ti meni tražiš lične karte?! Ma beži tamo!“ I udarim ga i pređem preko njega.

Neke rečenice značajno su uticale na karijeru i razmišljanje:

– Evo, recimo, da čuješ i ovo: na jednom seminaru u Španiji, na kome je bio i Žeravica i drugi mnogo veći treneri od mene, sa više titula, meni priđe Tanjević i kaže: „Mi smo pravili uspehe i bili smo prvaci Evrope, a ti si pravio podvige. To što si ti radio sa ekipom koja je za 20 ili 30 odsto slabija od suparničke, pravo je čudo.“ I meni je to dovoljno, te dve rečenice.

Vaše partije šaha sa Šekularcem ostaju za sva vremena…

– Družim se sa mnogo ljudi. Imam dosta prijatelja iz košarke, ali i one s kojima igram šah. Dragoslav Šekularac je bio istinski velikan, pravi dasa, šmeker. Nemam dovoljno reči da ga opišem. Upoznali smo se pre više od pedeset godina. Ne mogu tačno ni da se setim, bio je još uvek aktivni fudbaler. Šah nas je spojio, zaigrali smo tada i nismo prestajali. Sećam se jednom da smo igrali i u Australiji. On je tamo boravio, a ja sam kao trener Zvezde bio na turneji.

Nastavak…

– Često sam bio kod njega u kući, šah je bio glavna zanimacija. Bio je odličan, pravi majstor. Izvukao je čovek remi u 81. godini protiv Karpova! Njegov mozak je besprekorno funkcionisao, svaka reč mu je bila britka. On je zaslužan za to što sam zavoleo fudbal, imala je ova zemlja dosta velikih igrača, ali komotno mogu da kažem da je on bio najveći. Jednostavno je znao kako da se ponaša, slava mu je prirodno dolazila. Jednom mi je rekao da ga više zanimaju aplauzi sa tribina nego sve pare ovog sveta. Takav je čovek bio.

Naslednici su najveći ponos, ali tu je i jedna velika žal:

– Imam sina i ćerku, presrećan sam što su njih dvoje u mom životu. Stariji igrači su se nekad šalili da „lafovi dobijaju ćerke, a cmizdravci sinove“, a ja sam imao njih dvoje. Danas su oni svoji ljudi. Ćerka Nina je završila filozofiju, a sin Nebojša psihologiju. Bio sam trenerska zvezda, a oni su odrasli bez mene, jer nikada nisam bio tu. Zbog toga i danas nemamo odnos kakav bi trebalo da imamo. Korektni smo, ali nije to to. Nisam ih mazio kad su bili mali, bio sam uvek na treninzima, jurio košarkaše, navijače i direktore klubova.

Unuk je promenio brojne stvari u životu.

– Najsrećniji sam bio kad mi se rodio unuk Jug. Nije što je moj, ali je stvarno divan i prepametan. Lep je kao lutka. Mnogo toga naučim od njega svakog dana. Ja nemam pojma sa telefonima, znam da pošaljem poruke i da pozovem, a on tako mali, a sve zna i sve mi pokazuje.

Brkovi – zaštitni znak našeg sjajnog trenera:

– Ceo život sam proveo u košarci, trenirao sam 26 klubova u 13 zemalja. Osvojio sam četiri kupa u različitim zemljama. Najduže sam bio u Grčkoj, i dan-danas me tamo ljudi gledaju s uvažavanjem. Radio sam kratko i u Iranu i Tunisu. Ja sam ovakav kakav sam, taman su me oni tada zvali Sadam Husein, jer sam ličio na njega. U Tunisu su me stalno oslovljavali na njihovom jeziku. Brkove sam pustio da bih ličio na glumca Omara Šarifa i posle toga mi nikada nisu dali da ih obrijem. Kad sam ih jednom skinuo, svi su skočili na mene: „Nisi Đurović bez brkova!“ Deca ne žele da me vide bez brkova. Vlade Divac mi je jednom rekao: „Ti si ličnost sa brkovima, to je tvoj personalitet“.

Zanimljiva je priča o „strahovima“:

– Majka je imala težak porađaj, bio sam ogromna beba i to je dugo trajalo, pa sam zbog toga i klaustrofobičan na neki način. Moja podsvest je to zapamtila. Kad bih se zaglavio u liftu, to bi za mene bilo strašno. Mnogo sam se plašio i da se brava ne polomi, zamisli to ti se desi u avionu! Ranije nisam mogao da pokažem strah, ipak sam bio uzor igračima, sada mi to već nije problem.

Momenat u karijeri koji ćete večno pamtiti:

– Najsrećniji u karijeri sam bio kad sam u majstorici pobedio Slovana sa Slobodom i kad smo ušli u Prvu ligu. Bio sam prosečan igrač, morao sam od nule da napravim nešto i meni je to u tom momentu bio plafon. Kasnije se ispostavilo da sam bio i prvak Jugoslavije, i to dva puta. Utakmice su bile mnogo stresne, da li će lopta ući u koš ili neće, da li će igrači ispoštovati taktiku, da li ovo, da li ono… Sve je to ostavilo traga na meni i sada imam aritmije i još neke probleme sa srcem. Družim se sa mlađim ljudima, jer su mi ovi mojih godina naporni i stalno pitaju: „Kako ti je prostata?“ Dobro sam, neću da razmišljam o tome. Ne osećam se kao da imam 74 i zahvalan sam mojoj genetici.

Najveća tuga, osim odlazaka voljenih ljudi bio je detalj sa poništenjem titule:

– U životu sam imao dosta sreće, ali i pehova. Mnoge stvari koje su se desile u mom životu bile su tužne, previše dragih ljudi je otišlo, ali jedna od većih tuga – van odlaska svih tih dragih ljudi – jeste poništenje titule sa Šibenikom. Bila je to prva titula koju sam osvojio i imali smo je svega 16 sati, dok nam je nisu oduzeli…

mati, pa nemati, osetio je to Vlade na svojoj koži:

– Znaš za onu kletvu – dabogda imao pa nemao?! E, ja sam je doživeo. Mnoge sam pogrešne odluke doneo u životu. Živ čovek, pa pogreši. Najviše ih je bilo u košarci. Žao mi je što sam, na primer, izbacio direktore kluba iz svlačionice i što sam izgubio 400.000 dolara kada sam pričao o Madlen. Mnogo para sam izgubio zbog svoje impulsivnosti. Prolazio sam dobro u socijalizmu, recimo, jer kad sam pravio greške – a kažem ti i priznajem, pravio sam ih često – uvek sam bio izglasan, to je takvo uređenje bilo. Kasnije, kad se sistem promenio, ja sam nastavio po starom i počeo sam da dobijam otkaze.

Poruka na kraju ispovesti:

– Stalno su mi govorili da je život kratak, a ja nisam verovao. Život je dovoljno dugačak da napraviš ono što želiš i zato nemoj da gubiš vreme. Uradi danas, ne ostavljaj za sutra. Ja sam tako. Samo, nemoj mnogo da grešiš!