UDARIO GLAVOM O POD I POSTO BILJKA: Pred njim je bila blistava karijera, a onde je sve prekinuto BEZAZLENIM FAULOM, najtužnja priča u svetu sporta

Tviman i Stoks su kao deca provodili sate zajedno na terenu, ali kada bi završili sa košarkom, svako bi krenuo svojim putem i to je bilo sasvim normalno. U stvari, bilo bi mnogo čudnije da su se posle toga i dalje družili.

U narednim godinama, Stoks se fizički razvio u sjajnog košarkaša, koji je još uvek znao da rukuje loptom i imao smisla za dodavanje. Napornim radom, Tviman je postao odličan strelac. Na univerzitetima su oboje dominirali na svoj način, a onda ih je sudbina ponovo spojila u Ročesteru. Postojala je izvesna bliskost jer su se dugo poznavali, ali su i dalje bili samo saigrači, nikako nerazdvojni prijatelji.

Obojica su bili starteri, ali se Stoks istakao. Odmah na debiju postigao je 32 poena uz 20 skokova i osam asistencija. U jednoj utakmici je zgrabio 38 skokova, što je bio klupski rekord, nadmašio ga je samo Džeri Lukas osam godina kasnije i niko drugi.

Posle prve sezone, Stoks je izabran za novajliju godine, a prvo što je rekao u javnom obraćanju bilo je da se zahvali saigračima bez kojih ni njegovo priznanje ne bi bilo moguće. Za nagradu je dobio novi automobil, koji mu je dovezen na parket.

„Uh, moraćete da očistite salu“, prokomentarisao je Big Mo sa osmehom. „Zašto? Zato što ne mogu da vozim“, nasmejao je sve prisutne. Na kraju je u auto sa njim za volanom ušao Tvajmen, koji mu je predložio da proda svoju nagradu ako ne zna da vozi i ne želi da plati kiriju garaže, koja bi bila skuplja nego njegova kirija. Mori ga je poslušao, odvezli su se do prodavca automobila i prodali ga za 3.200 dolara. Cifra je važna za razumevanje vrednosti dolara u to vreme, što će biti važno kasnije u priči.

Pad na poslednjoj utakmici uoči prvog plej-ofa

Posle svoje druge sezone, na leto 1957. Rojalsi su se preselili iz Ročestera u Sinsinati, gde su igrali pred 12.500 umesto 3.000 ljudi. Tvajmanu je to veoma odgovaralo jer je tamo išao na fakultet i ostao u tom gradu van sezone, tako da je zapravo igrao kod kuće.

U prvoj sezoni u Sinsinatiju Rojalsi su imali nešto bolje rezultate i prvi put su uspeli da se plasiraju u plej-of. Poslednju utakmicu regularnog dela sezone odigrali su u Mineapolisu protiv tamošnjih Lejkersa. Big Mo je krenuo do koša, a Vern Mikelsen ga je zaustavio faulom. Nije bilo ničeg posebno grubog ili nesportskog u kontaktu, ali kada je Stoks pao, snažno je udario glavom o pod.

Ostao je bez svesti na licu mesta. Dotrčala je medicinska ekipa i probudila ga uz pomoć mirisnih soli, a Stoks je sam ustao i otišao do klupe. Danas bi odmah bio odveden u svlačionicu i stavljen na protokol o potresu mozga, nakon čega bi dobio odgovarajući tretman.

Ipak, pre 65 godina stvari su bile mnogo drugačije. Štaviše, Stoks je osetio da je spreman za igru i zamolio je trenera da ga vrati na parket, što je i učinio. Rojalsi su pobedili 96:89, a Stoks je završio kao vodeći strelac sa 24 poena.

Mislili su da se otrovao hranom, a povratni let je bio fatalan

Samo tri dana kasnije, Rojalsi su imali prvu utakmicu plej-ofa u Detroitu protiv Pistonsa, prvu u Stoksovoj i Tvajmanovoj karijeri, na koju je tim putovao vozom. Ipak, uoči meča dobar deo ekipe je dobio trovanje hranom i osećao se loše. Ni Stoksu nije bilo dobro, ali je klub sve pripisivao stomačnim tegobama. Big Mo je igrao celu utakmicu, ali nije bio u pravu, a ni ostatak tima.

Završio je sa 12 poena i 15 skokova, a Rojalsi su izgubili 100:83. Dan potom su imali revanš na svom terenu za pobedu u nastavku sezone, jer se tada serija prvog kola igrala na samo dve pobede. Međutim, Stoks nije igrao na tom meču, kao ni u bilo kom narednom.

Pre nego što je ušao u avion za Sinsinati, odjurio je u toalet i povratio. U klubu nisu znali šta da rade sa njim, ali su odlučili da je najbolje da se vrate kući i odmah ga pošalju kod lekara, jer je ipak bio kratak let, ali nakon poletanja aviona situacija se pogoršala.

U jednom trenutku je rekao saigraču: „Osećam se kao da ću umreti“. Nekoliko trenutaka kasnije ustao je i samo se srušio na pod između redova sedišta. Letačka posada mu je donela kiseonik i tako mu spasila život, Stoks je disao, ali, kako se ispostavilo, to je bilo bukvalno sve što je mogao da uradi.

U NBA tada nije bilo odgovarajućih protokola, ni sindikata, osiguranja…

Odmah po sletanju prevezen je u najbližu bolnicu u Kovingtonu. Stoks je bio u komi, nepokretan od vrata dole. Utvrđeno je da ima posttraumatsku encefalopatiju, otok na mozgu koji je pritiskao njegov motorni sistem i ostavio ga kvadriplegikom. Otok je, naravno, bio od udarca glavom u Mineapolisu, a pritisak u kabini na avionu je pogoršao stvari i praktično ga pretvorio u biljku.

„Ne mogu da kažem da li je postojala medicinska tehnologija koja je to mogla da spreči, ali u to vreme je bilo dovoljno da se prođe ‘očni test’. Ako ste izgledali spremni za igru, igrali ste. Nije bilo protokola kao danas“, rekao je profesor Farabo.

Nije bilo posebnog odjeka čitavog događaja. Da se ​​ovako nešto danas desilo Lebronu Džejmsu, sa kojim ga je Farabo uporedio, mediji bi pratili situaciju 24 sata, društvene mreže bi gorele, ali 1958. godine stvari su bile drugačije, a vlasnici kluba nisu žele da saznaju o problemu sa svojim najboljim igračem jer su mislili da će se oporaviti i želeli su da uzbude navijače za predstojeću sezonu. U novinama je objavljeno samo nekoliko crtica.

Tada nije bilo košarkaških sindikata ili osiguranja igrača za pokrivanje medicinskih troškova, tako da su povređeni igrači bili prepušteni sami sebi, a Stoksovi roditelji nisu imali novca ni da stalno putuju iz Pitsburga u Sinsinati, gde im je sin ubrzo premešten, a kamoli da plaćaju dugotrajnu terapiju koja bi mu omogućila da se vrati manje-više normalnom životu.

Kako se sezona završila, svi ostali igrači Rojalsa otišli ​​su kući, samo je Tvajmen ostao u Sinsinatiju jer je tamo živeo. Samo ga je on posetio u bolnici, razgovarao sa osobljem koje brine o Moriju, koji ga je obavestio da je oporavak moguć, ali da će za to biti potrebne godine mukotrpnih terapija koje možda neće dati željene rezultate i koje će koštati 100.000 dolara godišnje. Dakle, u ekvivalentu od oko 30 automobila poput onog koji je prodao nakon što je osvojio nagradu za najboljeg „rukija“.

Ugovori za najbolje igrače u NBA računali su se u hiljadama dolara. Stokes je imao 8.000 dolara na svom računu, ali nije mogao da mu pristupi dok je bio u nesvesti. A Maurijevi roditelji jedva su imali dovoljno da prehrane porodicu od očevog rada u čeličani i delimično su zavisili od toga šta će im slavni sin poslati.

Tvajmen je postao njegov zakonski staratelj, skupljao novac, organizovao utakmice, prodavao paradajz sos…

Situacija je izgledala beznadežno, ali Tvajman je seo sa Stoksovim roditeljima i izneo im neverovatan predlog – da postane Morisov zakonski staratelj, da se brine o njemu i da se bori za njega. Nakon što im je objasnio svoju ideju, gospodin Stoks, još uvek veoma skeptičan da bi beli mladić želeo da učini nešto tako plemenito za svog sina, upitao ga je zašto to želi da uradi. Džek je odgovorio: „Zato što ne mogu da smislim drugi način.“

Ni Tvajmen nije bio bogat, ali je bio preduzimljiv i nameravao je da na svaki način prikupi novac za lečenje. Organizovao je humanitarne akcije, u svakom intervjuu koji je davao govorio je o Stoksovoj situaciji, a ljudi su se solidarisali, plaćali koliko su mogli, 500, 3.000 dolara, a jednom je stigla donacija od 1.000 kutija paradajz sosa, koje je Tvajmen potom prodavao lancima prodavnica.

Tri nedelje nakon što je Big Mo pao u komu, Tvajmen je došao da ga poseti i u njegovoj mračnoj sobi upalio svetlo na noćnom ormariću. Stoksove oči su bile otvorene, ali one su bile jedino što je mogao da pomeri. Ubrzo su uspostavili komunikaciju – jedan treptaj za „da“, dva za „ne“.

Stoks je bio savršeno jasan, sve je razumeo, a njegovo telo je zapravo bilo funkcionalno, osim što je pritisak na motorni centar sprečavao informaciju iz mozga da ga pomeri. Doslovno je morao da nauči kako da kontroliše svaki mišić, jedan po jedan, uz pomoć specijalista za svaki deo tela. Trepćući, potvrdio je saigraču da želi da se bori. Izgubio je sve, ali je sačuvao duh.

Od treptanja do pisaće mašine

Oporavak je tekao sporo, a posle nekog vremena, kada je nova NBA sezona već bila u jeku, Tvajmen je posetio prijatelja, koji je imao šta da mu pokaže. Sestra je ostavila pred njim poslužavnik sa priborom za jelo. Stoks je počeo da pomera uklješteni prst, jedan, pa drugi, pa ceo zglob. Zgrabio je kašiku i podigao je, pre nego što je pustio da mu ruka padne, iscrpljen.

Ceo proces je trajao nekoliko minuta, a Stoks je bio potpuno obliven znojem, bez daha, ali sa osmehom na licu. Tvajmen ga je bocnuo: „Ubijam se igrajući tri utakmice u gostima, a ti se hvališ da dižeš kašiku?“ Nasmejao mu se i rekao: „Vidimo se ujutru“. Takav smisao za humor je držao Stoksa i gurao ga ka sve većim koracima u njegovom oporavku, a on je počeo da kuca na pisaćoj mašini.

Tako je prilikom jedne posete Tvajmen naišao na praznu sobu i pronašao medicinsku sestru koja ga je obavestila da mu je Stoks napisao pismo i da mu je trebalo celu nedelju da ga otkuca. U pismu je pisalo samo: „Dragi Džek, kako ću ikada moći da ti se zahvalim? Mori.“ Tvajman ga je pronašao na terapiji i odgovorio: „Ne znam kako ćeš mi zahvaliti, ali ja ću naći način i kada to budem uradio, ti ćeš prvi saznati”.

Zaista, Tvajmanova žrtva je bila ogromna. Jer tada košarkaši nisu bili strogo profesionalci, već su radili i druge poslove, a on je prodavao osiguranje. Imao je i svoju porodicu sa malom ćerkom, koju je često zanemarivao zbog druženja sa saigračima.

Vilt Čemberlen je iznajmio privatni avion i doleteo iz Evrope samo zbog te utakmice

Među humanitarnim akcijama koje je Tvajman organizovao za Stoksa bila je i izložna utakmica kojoj su prisustvovale brojne NBA zvezde, ali ako bi platio troškove organizacije, od prihoda od ulaznica, koji je trebalo da idu za lečenje, ne bi ostalo ništa. Tada je u priču uskočio Milton Kučer, vlasnik hotela u Ketkilsu, koji je potpuno besplatno dao Tvajmanu salu svog hotela u koju je moglo da stane 3.000 ljudi.

Kučer je bio veliki ljubitelj sporta, posebno košarke, i preuzeo je sve troškove organizacije, tako da je Tvajmanu ostao sav prihod od ulaznica. Kada ga je ovaj pitao zašto to radi, odgovorio je: „Pa zar me od svih ljudi na svetu ti to pitaš?“

Utakmica je postala tradicionalna, a odziv NBA igrača ogroman. Legendarni Vilt Čemberlen, koji će kasnije oboriti Stoksove rekorde u skokovima, u to vreme je svirao za Harlem Globtroterse i bio je na turneji po Evropi, ali je o svom trošku iznajmio privatni avion samo da bi odleteo u SAD da bi tamo igrao i odmah se vratio nazad.

Nekoliko godina kasnije, 1964. godine, igrači su napravili prvi korak ka sindikatu upravo zbog slučaja Stoks i insistirali da NBA deo svoje zarade počne da izdvaja za beneficije povređenim igračima, preteći bojkotom Ol-star utakmice. Kako je Stoksov oporavak napredovao, tako je napredovala i Tvajmanova karijera. Bez Stoksa za Rojalse, dobio je glavnu ulogu i postao njihov najbolji igrač i standardni Ol-star. Njegova karijera je trajala 11 godina, a sve je proveo u Sinsinatiju, tako da je uvek mogao da bude uz Morija i da mu pomogne u oporavku.

Stoks nije želeo da ga ljudi vide, ali nije mogao da odbije Tvajmanov zahtev

Vremenom je Stoks ponovo naučio da govori, ali ne kao pre, zvučao je poput gluvih ljudi. Počeo je da oseća sve delove tela, pa čak i ustaje i hoda uz podršku drugih. Ali, uprkos ogromnom napretku, uprkos životnoj radosti koja ga je čuvala i pokretala, dugo se stideo svog stanja.

Nije želeo da ga iko iz spoljnog sveta vidi takvog, čak se opirao kada mu je u goste došla devojka iz Pitsburga. Zato nije hteo ni da čuje za zahtev koji je pred njega postavio Tvajmen, da pođe sa njim na utakmicu u hotel Ketskils. Ipak, Tvajmen je znao kako da ga natera da se predomisli. Podsetio ga je da će naći način da mu se zahvali i to je ono što želi od njega. Stoks nije imao izbora nego da ga pita: „Kada je utakmica?“

Uostalom, bio je uz njega kada je 1966. godine, osam godina nakon nesreće i 11 godina nakon zajedničkog početka NBA karijere, Tvajmen odlučio da prekine karijeru. Iako je dobio zaslužene ovacije za sjajnu karijeru provedenu u istom klubu, to je bledelo u odnosu na ono kada je Stoks izbačen na pod u invalidskim kolicima. Ushićeni Big Mo je našao snage da sam ustane i mahne publici dok upija svu ljubav za koju nije ni znao da mu je namenjena.

Nakon igračke karijere, Tvajmen je postao TV komentator, a 1970. je prenosio čuveno finale u kojem su Njujork Niksi osvojili prvu titulu, a tokom 7. utakmice ušao je u istoriju slavnim povicima „Mislim da vidim Vilisa Rida kako izlazi“ kada je povređena zvezda Niksa inspirisala saigrače.

Milwaukee Bucks guard Jrue Holiday has been named the winner of the 2022-23 Twyman-Stokes Teammate of the Year Award, the NBA announced today.

Voting results and award history: https://t.co/PJKFFg2Mk3 pic.twitter.com/2t0u8Qp96d

— NBA Communications (@NBAPR) May 11, 2023

Tvajmen: On je učinio deset puta više za mene nego što sam ja učinio za njega

Samo nekoliko nedelja pre toga, Stoks je umro od srčanog udara u 36. godini. Uspeo je da se vrati manje-više normalnom životu, i Tvajmanova porodica ga je prihvatila u pridruženog člana, ali verovatno su svi napori koje je godinama doživljavao u mukotrpnim devetočasovnim terapijama ostavili traga…

Oba dresa sa penzionisanim brojevima danas vise ispod svoda Sakramento Kingsa, odnosno Rojalsa. Obojica su uvedeni u Kuću slavnih – Tvajmen 1982. i Stoks posthumno 2004. godine. Tvajmen je u njegovo ime prihvatio tu čast na bini u Springfildu.

„Za sve što sam uradio za njega, on je učinio deset puta više za mene. Ja sam bio privilegovan jer sam ga poznavao, jer sam svakodnevno bio svedok njegove hrabrosti. Ni jednom u tih 12 godina nisam ga video depresivnog, kako se pita. ‘zašto ja.’ Radovao se svakom novom danu, bio je neverovatna osoba i inspiracija svima koji su došli u kontakt sa njim“, rekao je Tvajmen.

Nakon njegove smrti 2012. godine, NBA je konačno odlučila da učini nešto u čast dve bivše zvezde čija je dominacija prekinuta tragedijom, ali je istovremeno stvorila neraskidivu vezu koja je prevazišla sport i donela potpuno novo značenje terminu „saigrač“. “ Možda zato dizajniranje nagrade za saigrača godine nije bio idealan način.

Džrua Holideja i ostale pobednike veoma poštuju njihovi saigrači, ali niko nikada neće moći da parira onome što je Džek Tvajmen radio za svog Morija Stoksa tokom 12 godina.