Iran – predsednik je sahranjen, počinje bitka za nove lidere

edan za drugim, saučešće Hamneiju izjavljivali su politički lider Hamasa Ismail Hanije, drugi čovek Hezbolaha šeik Naim Kasem, predsedavajući libanskog parlamenta Nabih Beri, pakistanski premijer Šehbaz Šarif, ali i predstavnici talibana i jemenskih Huta.

„O Bože, od njega nismo videli ništa drugo sem dobra“, rekao je Hamnei na arapskom, dok je, nedugo zatim, kilometrima duga kolona ljudi prolazila pored iranskim zastavama prekrivenim sanducima sedmorice stradalih u nesreći.

Raisi, iranski ministar spoljnih poslova Hosein Amir Abdolahijan i još pet osoba poginulo je kada se njihov helikopter 19. maja srušio na severozapadu Irana.

Među zvanicama, jedino, nisu viđeni Raisijevi prethodnici, Mohamad Katami, Mahmud Ahmedinežad i Hasan Rohani, ali je novi, doduše privremeni, predsednik Irana Mohamad Mohber ridao dok se Hamnei opraštao od zvaničnika stradalih u udesu helikoptera.

Iza njih dvojice stajao je i Mohtaba Hamnei, čovek koji važi za glavnog kandidata za naslednika oca na mestu vrhovnog verskog lidera, što je titula koju je, do smrti, navodni priželjkivao i Raisi.

Raisijeva smrt je na iranskoj političkoj sceni otvorila dve trke, za mesto predsednika, što će biti rešeno na izborima koji će biti održani u narednih 50 dana, ali i Hamneijevog naslednika, pošto iranski verski vođa ima 85 godina.

Mandat Ebrahima Raisija na mestu predsednika Irana bio je naširoko shvaćen kao prelazna tačka na putu ka mestu verskog lidera, posebno pošto je važio za bezpogovornog izvršioca Hamneijeve politike, pre svega u akcijama protiv unutrašnjih protivnika i podršci proiranskim snagama na Bliskom istoku.

Ili, kako je podsetio lider Hamasa, Raisi mu je, tokom nedavnog susreta, rekao da je podrška Irana palestinskom pitanju „nepromenjiva“.

Njegova smrt, pak, mogla bi pokrenuti bitku za primat među frakcijama u Iranu kakva nije viđena još od osamdesetih godina, kada je ajatolah Homeini, jedne za drugim, sa političke scene eliminisao dotadašnje saveznike, poput organizacije Mudžahedin-e Kalk i Islamske narodne republikanske partije, te svih ostalih sumnjivaca.

Pristalice Mudžahedin-e Kalka, koji su američkom diplomatskom gimnastikom iz Iraka evakuisani u Albaniju, su Raisijevu smrt ocenili „okidačem krize koja će ozbiljno uzdrmati“ vlast u Teheranu.

„Bio je nezamenjiv šraf u vladajućoj mašineriji“, smatraju odbegli iranski disidenti, navodeći da je Raisi krajem osamdesetih bio komisija koje su sudile političkim zatvorenicima.

U seriji egzekucija 1988. godine, na različite načine likvidirano je između 3.000 i 30.000 pripadnika ove organizacije. Kako navode svedoci, na svakih pola sata, u kašikama bagera do vešala u zatvoru nedaleko od Teherana dovožena su po šestorica zatvorenika, koje je petočlano veće Islamske republike zbog izdaje i ubistva predsednika i premijera, osudilo na smrt.

Zbog tih događaja se Raisi našao na crnim lista SAD i Evropske unije, što mu nije uzdrmalo legitimitet koliko je to učinila niska izlaznost na nekoliko prethodnih izbora u Iranu.

Zvanično, na nedavno održanim parlamentarnim izborima glasalo je svega 40 odsto upisanih birača, bezmalo deset odsto manje nego kada je Raisi, pre tri godine, izabran za predsednika.

Pad interesa javnosti za politiku koju vode iranske vlasti, donekle, pokazuje i broj ljudi koji su se okupili na Raisijevoj sahrani. Iako su pored kovčega u centru Teherana, tokom dana, prošle stotine hiljada Iranaca, čini se da je broj bio daleko manji nego kada se ova država, 2020. godine, opraštala od generala Kasema Solejmanija, ubijenog u napadu američkih dronova u Bagdadu.

Istovremeno, iranske vlasti su, tokom godina, razvile ozbiljan mehanizam upotrebe sahrana državnih velikodostojnika u propagandne svrhe, pa su i ovaj put istakle prisustvo pedesetak stranih delegacija kao dokaz neuspeha zapadne izolacije ove zemlje, kao i reka pristalica kao pokazatelj neprikosnovene snage koju režim ima na unutrašnjopolitičkom planu.