Tako će biti ako Aleksandar Vučić i Milorad Dodik, kao i oni koji ih naslede na čelu Srbije i Republike Srpske, ispune zavet na koji su se obavezali u subotu – pred celokupnim narodom, pred srpskim patrijarhom Porfirijem i pred Svetim Savom u velelepnom Hramu na Vračaru usred Beograda.
Deklaracijom koja je usvojena na Svesrpskom saboru posađen je dubok i jak temelj za ostvarenje nacionalnih ciljeva. Ona otklanja dileme kojim putem su Srbi krenuli i kako će da se postave usred strašnog geopolitičkog kovitlaca koji preti da gurne region i planetu u apokalipsu.
Pomenućemo samo najmarkantnije tačke koje su ipak samo delić ovog sveobuhvatnog strateškog nacionalnog dokumenta.
(Ne)jedinstvo
Mnogo je bilo kritika da Srbe uništava nesloga, razjedinjenost, rascepkanost, razdrobljenost.
Vučić i Dodik, vlade Srbije i Republike Srpske kao i nacionalni lideri iz regiona obavezali su se sada na slogu i jedinstvo.
Na novu paradigmu da ne postoje crnogorski, bosanski, hrvatski, kosovski ili vojvođanski Srbi već samo Srbi. Gde god da žive.
Odbrana Kosova i Metohije
Mnogo je bilo prognoza i najava da će Srbija odustati od Kosova, da će ga predati Albancima i NATO-u, da će okrenuti leđa od srpskog naroda, Visokih Dečana, Pećke patrijaršije i Gračanice.
A svesrpska deklaracija doslovce kaže da je Kosovo i Metohija neotuđivi deo Republike Srbije, odrednica nacionalnog identiteta Srba, da predstavlja temelj duhovnosti srpskog naroda i ugaoni kamen zavetnog i svetosavskog puta.
Da Srbija i Srpska ne postoje bez Kosova i Metohije.
Odbrana Srpske
Mnogo je bilo podmetanja i spekulacija da je Srbija spremna da okrene leđa Republici Srpskoj, da će, samo što nije, Dodika pustiti niz vodu i da se sprema velika izdaja prekodrinskih Srba.
A svesrpska deklaracija povezuje Beograd i Banjaluku više nego ikada do sada – politički, ekonomski, sudbinski, geostrateški, kulturološki, istorijski.
Dve prestonice donosiće odluke zajedno, slaviće državne praznike zajedno, sećaće se svojih žrtava zajedno, braniće Dejton, ali i Republiku Srpsku. Sve zajedno – kao jedno biće.
Građanin Šmit
Mnogi su cinično primećivali kako je u Beogradu takozvani visoki predstavnik Kristijan Šmit „rado viđen“ gost što je korišćeno kao argument da Srbija ostavlja Srpsku na cedilu.
Zvanični Beograd sada prvi put jasno kaže da je imenovanje visokog predstavnika za BiH Kristijana Šmita neprimereno i protivno Dejtonu.
Praktično, i za institucije Srbije je on samo građanin i turista u Sarajevu. Čovek bez legitimiteta. Slučajni prolaznik.
Rezolucija o Srebrenici ne postoji
Mnogi su pokušali da unize diplomatsku pobedu Srbije u Ujedinjenim nacijama kada je formalno usvojena Deklaracija o genocidu u Srebrenici, ali sa sramotno malim brojem glasova.
Argument je bio da Srbija ne sme da odbaci taj dokument UN.
Svesrpska deklaracija jasno kaže, a to će usvojiti i parlamenti Srbije i Srpske, da se ne podržava i da ne može biti sprovedena u delo Rezolucija o kolektivnoj krivici Srba za koju su glasale 84 države u GS UN, dok je 109 država bilo protiv, uzdržano ili nije glasalo.
Za Banjaluku i Beograd ta sramna rezolucija – ne postoji.
„Ratni bubnjevi“ Srba
Mnogi su u regionu u Svesrpskom saboru, po tradiciji videli nove „ratne bubnjeve“ Srba, hegemonističke težnje, nove „memorandume SANU“ i velikosrpske ideje.
A cela svesrpska deklaracija u svojoj suštini i slovu nosi nedvosmislenu poruku mira, saradnje i dobrosusedstva. Predlaže se da organi srpskog naroda ponude narodima u okruženju sporazum o istorijskom pomirenju, trajnom miru i razvoju.
Znači, bez ikakve rezerve, bez ikakve zle primisli, bez ikakvog — ali!
Molebani ili Mirdite
Mnogima je smetalo i okupljanje Srba na molebanu u Hramu Svetog Save, na trgovima uz pesmu i igru, na reci uz vatromet i srpske zastave. Prefinjenim elitistima je sve ličilo na jeftin vašar i etno-kič.
Kao da bi u Beogradu trebalo da sa održavaju samo parade homoseksualaca i festivali Mirdita sa albanskim separatistima.
Kao da svi moraju da imaju sva prava osim većinskog naroda koji ne sme jedan dan ponosno da kaže da je — srpski.
Kao da bi trebalo da se stidimo svog folklora, svog imena i svoje tradicije. Kao da su srpski opanak i srpski vašar nešto skaredno.
Istorija ili slovo na papiru
Tačno je, svemu se može naći mana. U novom buđenju srpske nacionalne svesti možda ima i viška emocija, mitologiziranja, pa naizgled i grotesknog srbovanja. Svakako, to je više stvar ukusa nego suštine.
Ono što je nesporno je da je učinjen prvi značajan korak. Pokrenuta je temeljna priprema za istorijske lomove koji dolaze. Otvaraju se vrata nove nacionalne epohe.
U suštini, 8. jun 2024. godine mogao bi zaista da bude istorijski dan. Ako zavet i deklaracija iza kojih su stali Vučić i Dodik ne ostanu samo slova na papiru. Bez obzira što su ona napisana — srpskom ćirilicom.
