PRETNJE I UCENE IMAJU NA DECU TRAJNE POSLEDICE: Koji je najbolji recept za uspešno vaspitanje deteta?

U širokoj lepezi vaspitnih metoda roditelji katkad primenjuju pretnje i ucene koje možemo različito gradirati s' obzirom na štetnost uticaja. Pretnje i ucene koje se ne ponavljaju često i više su izuzetak nego pravilo verovatno neće imati velik uticaj na detetov razvoj i njegovo shvatanje realnosti i života, ali ako se celo vaspitavanje zasniva na takvim metodama, velika je verovatnoća da će one ostaviti traga.

Dete nema sposobnost racionalizacije ponašanja ili izjava odrasle osobe i određenih događaja. Sve emocije oseća potencirano, upravo zbog nemogućnosti racionalizacije, pa mnoge situacije doživljava na nivou ugroženog opstanka. Tako npr. dete kojem majka kaže da će ga nekom dati ako ne bude dobar, može to doživeti vrlo ozbiljno pa se truditi biti dobro kako god zna i ume i živeti u stalnom strahu da će ga majka napustiti. Velika je verovatnoća da će i kao odrasla osoba živeti u strahu od napuštanja (od supruga, dece, prijatelja i sl.). Takođe može doneti ograničavajuće odluke poput: ne smeš se vezati; uvek se treba pokazati u najboljem svetlu; moram biti iznad svih; sve je nestalno itd. Deca ne osećaju tugu nego očaj, ne osećaju strah nego prestravljenost pa bi zato roditelji trebali svojoj deci davati realne poruke i biti dosledni u sprovođenju granica koje su postavili.

Majka iz našeg primera verovatno neće dati dete nepoznatim ljudima, ali ono to ne zna. Veruje joj. Nadalje, majka nije baš precizna u svojem zahtevu. Šta znači biti dobar? Za tu majku možda biti dobar znači da dete mirno sedi u fotelji celo poslepodne dok ona posprema stan, što i nije baš realno očekivati. Bilo bi puno korisnije da majka daje konkretna uputstva: Raspremi igračke, pa ćemo ići u šetnju ili nešto slično. Bitno je da precizira svoj zahtev i da joj očekivanje i moguća pretnja budu realni. Protivteža vaspitanju bez štetnih pretnji i ucena nije vasptiavanje bez kazni i zabrana.

Kod postavljanja zahteva detetu bitno je da mu kažemo šta od njega očekujemo. Pri tome je bitno da budemo jasni i konkretni. Reći detetu da mora biti dobro ne zadovoljava te uslove. Ajde molim te raspremi igračke, pa onda idemo u šetnju – je vrlo jasan zahtev. Zamka u koju roditelji mogu upasti je da dete ne raspremi igračke, roditelji mu pomognu u tome (zapravo oni raspreme) i onda odu u šetnju. U ovom slučaju dete sasvim opravdano zaključuje da se vrlo lako može osloboditi obaveza koje mu nisu prijatne. Roditeljeva je odgovornost da bude dosledan i da dete nauči da neke stvari treba zadovoljiti kako bi nešto dobio. Na kraju krajeva jednoga dana će mesec dana raditi i tek onda dobiti platu.

Zoran Milivojević u svojoj knjizi – Mala knjiga za velike roditelje – prikazuje kažnjavanje po modelu pet stepenica. Tim su modelom zadovoljeni kriterijumi poput poštovanja detetovog integriteta, konkretnog zahteva i drugi. Kada dete radi nešto što nije u redu (po našim kriterijumima), prvo mu treba dati informaciju da to što radi nije u redu. To je, zapravo, blagi nivo u kojem očekujemo da na osnovu te informacije dete promeni svoje ponašanje. Ako tome nije tako, onda mu treba uputiti kritiku ponašanja. Važno je da to ne bude kritika detetove ličnosti, nego ponašanja. Kada kritikujemo detetove osobine, dete može početi verovati u to i tako se ponašati. Ako se detetu često govori da je lenjo, ono će poverovati u to. U skladu sa tim verovanjem ponašaće se kao lenja osoba. Ako ni to ne urodi plodom, sledi pretnja kaznom. Kazna treba zadovoljiti uslove da bude realna i da se može izvršiti. Ako detetu pretimo nečim što ne možemo izvršiti, to je kao da pucamo u prazno i ništa nismo postigli. S vremenom, dete će nam prestati verovati i buduće pretnje kaznom neće biti efikasne. Ako ni pretnja nije bila efikasna, dete treba kazniti u skladu sa izrečenom pretnjom. Veoma je važno biti dosledan kod sprovođenja kazne, što znači da nećemo naknadno pregovarati oko dužine kazne, pomilovanja itd. I još jedna važna napomena; nikada dete ne smemo kažnjavati time da ga onemogućimo u tome da zadovolji osnovne potrebe, poput danas za tebe nema večere. Uzmimo za primer dečaka koji veoma voli jesti bombone i kojem bombona služi kao nagrada kada učini nešto prema dogovoru.

Davanje informacije – Kada jedeš bombonu, želim da sediš jer se tako ne možeš zagrcnuti.

Kritika ponašanja – Ne sviđa mi se kada trčiš i jedeš bombonu. Tako ti bombona može zapeti u grlu, a to bi me jako uplašilo.

Pretnja kaznom – Ako ne prestaneš trčati odmah i ne pojedeš bombonu sedeći, sutra nećeš dobiti ni jednu bombonu.

Kazna i njeno sprovođenje – Budući da nisi prestao trčati, premda znaš da me to zabrinjava jer ti može zastati u grlu, sutra nećeš dobiti niti jednu bombonu.

Cilj nam je da dete pripremimo za samostalan život i dok god to činimo sa namerom da se dete ispravno ponaša i da se sebe smatra vrednom i ok osobom, na dobrom smo putu. Osvestimo svoje funkcionisanje i menjajmo sebe − to je najbolji recept za uspešno vaspitavanje deteta.

Izvor: Opusteno.rs
Foto: Arhiva