Spajanje Srba i Rusa na Dunavu: Ulogu slovenske braće u Karađorđevim planovima nalagala je tradicija i realna procena odnosa snaga

Ratne operacije Srba su 1807. godine, prelaskom Drine i Timoka, prodorom duž Južne Morave, dobile svesrpski zamah. Uprkos pokretima srpskih hajdučkih četa u Bosni, tamo je malo toga postignuto, pa su turske trupe, sastavljene od bosanskih muslimana, u junu 1807. iznova upadale preko Drine u Srbiju.

Glavnina muslimanskih snaga iz Bosne poslata je u Staru Rašku, kako bi sprečila spajanje Srbije i Crne Gore. Mitropolit Petar I i Sankovski takođe nisu imali uspeha u pokretanju ofanzive ka Srbiji. Na putu od Nikšića ka Trebinju, pod utvrđenim Klobukom, u julu 1807. njihovoj rusko-srpskoj vojsci suprotstavili su se udruženi Francuzi i Turci. Od svih velikih planova, uspelo se samo u spajanju Srba sa Rusima na Dunavu.

Happy BSC je spremio za vas najmoderniju mobilnu aplikaciju da biste nas lakše pratili i bili u toku sa svim vestima. Našu aplikaciju možete preuzeti za ANDROID i iPHONE

Rusija je, naime, posle poraza u Istočnoj Pruskoj, sa Napoleonom potpisala mirovni i saveznički ugovor u Tilzitu, 7. jula 1807. godine. U Sloboziji je, potom, 24. avgusta 1807, postignuto primirje između Rusije i Turske. Tilzitskim mirom Rusija se obavezala da će da napusti Jonska ostrva, Vlašku i Moldaviju. Napoleon se nije pokazao kao ogorčeni protivnik pripajanja dunavskih kneževina Rusiji, i ona svoje trupe odatle ipak neće povući. Saveznički odnosi sa Francuskom značili su uklanjanje najvažnije prepreke za rusku balkansku politiku, pa i mogućnost međusobne podele turskih poseda.

O tome su u Petrogradu mesecima, od novembra 1807. do marta 1808, pregovarali francuski ambasador markiz Arman de Kolenkur i ruski ministar spoljnih poslova grof Nikolaj Petrovič Rumjancev. Sastavili su plan podele Osmanskog carstva, po kome bi Rusiji pripala Besarabija, Moldavija, Vlaška i Bugarska, a Francuskoj deo Bosne, Albanija, Moreja i Krit. Austrija bi dobila deo Bosne, dok bi Srbija bila nezavisna država pod vlašću jednog austrijskog ili nekog drugog stranog princa, oženjenog ruskom velikom kneginjom. Imali su, međutim, i drugi, radikalniji plan. Prema njemu, Rusija bi dobila još i delove Srbije i Rumelije, dok bi Francuskoj pripala i Bosna, Kipar, Rodos, ostrva arhipelaga, Smirna, Sirija i Egipat. Austrija bi dobila Srbiju i Makedoniju sa Solunom. Njeni posedi delili bi francuske od ruskih zemalja. Napoleon, međutim, nije odobrio ove planove. Želeo je da se o svemu lično dogovori sa Aleksandrom I. Pošto se budu sreli u Erfurtu, posebnom tajnom konvencijom iz oktobra 1808. dogovoreno je samo da Rusija može da zadrži Vlašku i Moldaviju, a Francuska svoje posede na Jadranu.

Kao i u vremenu Katarine II i Josifa II, velike sile se nisu bavile političkom, ili etničkom celovitošću srpskih zemalja. One su se nalazile u neposrednom susedstvu Austrije, na krajnjem zapadnom obodu pravoslavnog sveta i ruske interesne sfere. Odatle je, kao i u „Grčkom planu“, proisticala spremnost Rusije da ih, u teritorijalnim pogađanjima, prve prepušta zapadnim silama. Praktična politika ruskih careva, diplomata i vojnika u ovim zemljama bila je, međutim, nešto složenija. Promena stanja „na terenu“ po pravilu je prisiljavala diplomate velikih sila da iznova crtaju svoje mape.

Srbi, koji o ovim pregovorima nisu ništa znali, sticali su prva neposredna iskustva o vojnoj i diplomatskoj saradnji sa Rusijom. Posle svih zajedničkih borbi, flota admirala Senjavina napustila je Bokelje i Crnogorce. Dok su još trajali pregovori u Sloboziji, general Isajev se sa svojom vojskom povukao iz Srbije. U Beogradu, Rodofinikin je pokušavao da oslabi Karađorđevu vlast i ojača opoziciju, okupljenu oko Milenka Stojkovića i Petra Dobrnjca. Kao komandanti istočne Srbije, oni su bili u neposrednoj vezi sa ruskom vojskom u Vlaškoj. Jedan od glavnih Rodofinikinovih savetnika bio je beogradski mitropolit Leontije, Grk koga su Srbi sumnjičili da je bio blizak Turcima.

Karađorđe je bio nezadovoljan zbog malobrojnosti vojske generala Isajeva i zbog njenog brzog napuštanja Srbije. Sa Rodofinikinom je bio u veoma zategnutim odnosima. Vožd je zadržao stare kontakte sa Austrijancima. U svojoj okolini imao je ljude sklone Austriji, među kojima su bili uticajni Mladen Milovanović, vojvoda i predsednik Sovjeta, naklonjen i Francuskoj, i Ivan Jugović, obrazovani Srbin iz južne Ugarske, sekretar Sovjeta, osnivač Velike škole u Beogradu i tajni poverenik austrijskih vlasti. To je podsticalo sumnje Rusa. Rodofinikin je imao zadatak da motri na voždove kontakte sa Austrijancima i Francuzima. Karađorđe je, međutim, znao da je i tolika ruska pomoć bila mnogo veća od bilo čega što je dobio od ostalih Velikih sila. Uloga Rusije u voždovim oslobodilačkim planovima potvrđivala je njegovu prorusku orijentaciju. To je nalagala i tradicija i realna procena odnosa snaga. Karađorđe je, međutim, za razliku od opozicije, koja je zahtevala odlučnije vezivanje za Ruse, naročito u kritičnim trenucima po ustanak, nastojao da održava veze i sa ostalim Velikim silama.

Primirje u Sloboziji obuhvatilo je i srpsku vojsku u okolini Kladova i Vidina što je, kako je primetio Mihailo Gavrilović, bio prvi međunarodni akt o zaštiti Rusije nad Srbijom. Na ostatak Srbije primirje se, međutim, nije odnosilo, jer su Turci odbijali posredovanje Rusije između njih i njihovih podanika. To je povećalo strepnju da će Srbija biti prepuštena turskoj osveti. Sve to doprinosilo je zahlađenju Karađorđa prema Rusiji. Primirje je, ipak, zbog turskih obzira prema Rusima, prošireno na Srbiju.

Razočaranje je izazvalo i odbijanje generala Aleksandra Aleksandroviča Prozorovskog da pred srpskom deputacijom u Jašiju, januara i februara 1809, potvrdi sadržaj proklamacije svog prethodnika na čelu Moldavske armije, generala Mihelsona, kojom je Srbima obećana nezavisnost. Srpskim deputatima Ivanu Jugoviću, Pavlu Popoviću i Janićiju Đuriću on je rekao da je Mihelson prekoračio svoja ovlašćenja i da Srbija treba da teži autonomiji u sastavu Turske, pod pokroviteljstvom Rusije. Na Jugovićevu napomenu da su Srbi hteli ili nezavisnost, ili rusko podanstvo, Prozorovski je odgovorio da proširenje Rusije na desnu obalu Dunava ne bi prihvatile Austrija, Francuska i Turska. Odbio je, uz obrazloženje da bi i to izazvalo sukobe sa velikim silama, predlog da se sa Srbijom sklopi ugovor koji bi za krajnji cilj imao njeno ujedinjenje sa Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom.

CAR BRINE O SAMOPOŠTOVANJU NARODA

Interese Rusije bolje su odražavali predlozi koje je u jednom memorandumu sastavljenom u novembru 1808. na zahtev Prozorovskog izneo Rodofinikin. Prema tom dokumentu, granice Srbije trebalo je da približno slede Drinu, Savu, Dunav i Timok, pri čemu bi na jugu obuhvatale Niš i Skoplje, „do same Sofije“. Kao autonomna kneževina, ona bi plaćala danak Turskoj i bila pod zaštitom Rusije. Rodofinikin je predvideo i niz mera koje bi unutrašnju i spoljnu politiku Srbije prilagodile ruskim interesima. Car Aleksandar I odobrio je najveći deo predloga, pri čemu je imao primedbe na, kako je smatrao, prevelik uticaj Rusije u unutrašnjim poslovima Srba. Trebalo je, kako je prenosio njegov ministar spoljnih poslova, „očuvati poverenje srpskog naroda“ i ne povrediti „samopoštovanje naroda“ koji se „pri svom neredu svoje uprave, sopstvenim snagama nosio protiv turske vlasti sve do sada, i time stekao nekakvu nezavisnost“.