KAKO DO VEĆEG BROJA TRANSPLANTACIJA ORGANA: Kada se jedan život gasi, više drugih može biti spaseno

Za oko 2.000 ljudi jedini spas je novo srce, jetra, bubreg… U Srbiji je broj donora četiri puta manji od evropskog proseka, a lekari podsećaju da je 20 puta veća verovatnoća da će nam zatrebati organ u životu nego da ćemo biti donori.

U prošloj godini u Srbiji je urađeno svega 17 transplantacija bubrega, šest jetri, sedam srca i 14 rožnjača zahvaljujući preminulim donorima, a obavljeno je i 27 presađivanja bubrega zahvaljujući srodnicima koji su jedan organ odlučili da daju bolesnim članovima porodice. Ovo je malo, s obzirom na činjenicu da je u našoj zemlji za oko dve hiljade ljudi novi bubreg, srce, jetra, rožnjača jedini lek.

Statistika pokazuje da je u poslednjih desetak godina u Srbiji broj donora do četiri puta manji od evropskog proseka. U EU 20 donora na milion stanovnika je darovalo organe za pomoć drugim ljudima. Često se dešava da se pojave potencijalni davaoci, koji se nađu u stanju moždane smrti, kada je moguće uzimanje organa za transplantacije, ali da porodice ne daju pristanak da se to uradi.

Dr Aleksandra Plećaš Đurić, koordinatorka Kliničkog centra Vojvodine za transplantaciju organa, ističe za naš list da bi kao najčešći razlog za odbijanje navela nepostojanje saznanja najbližih srodnika o stavovima preminulog člana porodice o darivanju organa u svrhu lečenja drugih ljudi. Nepostojanje saznanja šta bi bila želja preminulog vrlo često dovodi do odbijanja, jer porodica suočena sa bolom zbog gubitka svog bliskog člana, strahuje da ne donese pogrešnu odluku, pa se odbijanje čini kao manja mogućnost da se donese pogrešna odluka.

A koje najčešće predrasude imaju građani?

– Kao najveću predrasudu izdvojila bi strah da nekome neće biti pružene sve potrebne mere lečenja ako postoji saznanje o volji za darivanje organa. Ovaj strah je potpuno neopravdan, jer samo oni pacijenti kod kojih su primenjene sve potrebne mere lečenja, ali koje nažalost nisu dale željeni ishod, a utvrđena je i potvrđena moždana smrt, mogu biti u mogućnosti da darivanjem organa pomognu u lečenju drugih ljudi. Izdvojila bih i nedovoljno poznavanje pojma moždane smrti i sumnju da se osoba, ipak, može probuditi iz ovog stanja. Ovo proizilazi verovatno iz nedovoljnog razlikovanja pojmova kome i moždane smrti. Koma predstavlja kvantitativni poremećaj stanja svesti, može biti izazvana različitim uzorcima i različitog stepena težine ali su osnovne reflekse funkcije mozga očuvane. Moždana smrt je sa druge strane, trajni i nepovratni gubitak svih funkcija mozga, koja se utvrđuje i potvrđuje strogo utvrđenim i preciznim medicinskim postupcima i predstavlja smrt čoveka – naglašava dr Plećaš Đurić.

Njen stav je da je neophodno podizanje svesti o značaju transplantacione medicine u celosti i samim tim darivanja organa, kontinuirana edukacija zdravstvenih radnika u ovoj oblasti, kao i razbijanje predrasuda u vezi s ovom granom medicine kroz kontinuiran i svrsishodan dijalog u široj društvenoj zajednici.

Često se postavlja pitanje da li porodice donora mogu da znaju ko su pacijenti koji su dobili organe preminule osobe. Naša sagovornica napominje da su podaci o donoru i primaocu zaštićeni.

– Porodice donora nemaju saznanja ko će biti recipijenti kada daju saglasnost za darivanje organa. Međutim, ponekad posle određenog broja godina, kroz različita udruženja transplantiranih pacijenata i porodica donora, porodice ponekad dođu do ovih saznanja, a u određenom broju slučajeva se i upoznaju sa osobama kojima je njihova odluka spasila život – navodi dr Plećaš Đurić.

Činjenica je i da je prošle godine 15 porodica kod nas odbilo da donira organe svojih najbližih koji su doživeli moždanu smrt.

Prema rečima dr Nataše Petrović, načelnice anestezije u Urgentnom centru UKCS-a i članice tima za transplantacije jetre, neophodno je da se o donorstvu organa razmišlja, a ne da ljudi budu dovedeni pred svršen čin i da u jednom potresnom trenutku razgovarate sa njima na ovu temu.

– Ne mora da znači da su ljudi protivnici programa transplantacije niti darivanja organa, nego jednostavno budu zbunjeni svojom mukom, svojom teškom situacijom, ne slože se i ostave to za neki drugi put. A sve oči naših pacijenata su uprte u njih, jer se pitaju da li će biti saglasnosti. Njihovo zdravstveno stanje je došlo dotle da nema drugog rešenja osim transplantacije, tako da zavise od nečije humanosti, od nečijeg „da”. Ovih dana smo imali dva potencijalna donora, jedna porodica je dala saglasnost, druga nije. Mislim da i kolege treba motivisati i pokrenuti. Prosto treba vremena da se razvije sve, ne treba da imamo prevelika očekivanja. Zadovoljna sam jer smo uradili šest transplantacija prošle godine. To je šestoro ljudi sa novim životima – napominje dr Petrović.

Ana Stamenković, novinarka koja dugi niz godina prati oblast medicine, ističe da je neophodno da budemo svesni da u nekom trenutku od transplantacije i novog organa može da zavisi i naš život, kao i život nama neke najdraže osobe.

– Moramo da budemo svesni da transplantacija nije oblast u medicini koja zavisi isključivo od toga da li imamo dobre hirurge i najsavremenije zdravstvene ustanove. To je program u zdravstvu koji zavisi od svih nas. Svako od nas može u sekundi da bude u bolničkom krevetu i da čeka na transplantaciju ili da se nađe u situaciji da njegova porodica odlučuje o saglasnosti da daruje organe, ukoliko medicina više ne može da pomogne. Moramo da razgovaramo o ovoj temi, mora da bude sveprisutna u medijima, u svakodnevnom životu, a treba nam i zakon koji će na najjednostavniji mogući način da reguliše svaki segment ove procedure. Neophodno je da od malih nogu učimo da možemo da pomognemo i da nama neko može i treba da pomogne. Neću da govorim kako je u zemljama u okruženju, kao što je recimo Hrvatska, koja godišnje ima više stotina transplantacija… Kada se jedan život gasi, više drugih može biti spaseno i produženo – stav je Stamenkovićeve.

I dok se situacija u ovoj oblasti ne promeni, lekari podsećaju da je 20 puta veća verovatnoća da će nam zatrebati organ u životu nego da ćemo biti donori. Istraživanje Udruženja „Donorstvo je herojstvo i Ipsosa pokazuje da više od 80 odsto građana Srbije podržava doniranje organa, dok je skoro tri četvrtine građana saglasno da porodica donira njihove organe ukoliko se nađu u takvoj situaciji. Gde onda grešimo?

DUBRAVKA ĐEDOVIĆ HANDANOVIĆ O SANKCIJAMA NIS-u: Nema razloga za brigu, država će osigurati stabilnost tržišta

Neophodno usvajanje zakona

U Udruženju „Donorstvo je herojstvo” navode da je neophodno usvajanje Zakona o presađivanju ljudskih organa, koji se zasniva na principu autonomije volje pojedinca. Oni ističu da će radna grupa Ministarstva zdravlja nastaviti sa radom na izradi nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o presađivanju ljudskih organa, do postizanja konsenzusa među svim zainteresovanim stranama. Proces će uključivati konsultacije sa stručnjacima iz pravne oblasti, uz potpuno poštovanje Ustava Srbije i ratifikovanih međunarodnih sporazuma.

Ključni predlog teksta Nacrta izmena i dopuna Zakona omogućava građanima Srbije da se izjasne o svojoj volji povodom doniranja organa, bilo da je ona pozitivna ili negativna, na jednostavan i dostupan način – kod lekara bilo koje specijalizacije, kod javnog beležnika ili putem e-uprave. U slučaju da je potencijalni donor osoba koja nije dala prethodno izjašnjenje, porodica bi bila pitana o tome kakav je bio njegov/njen stav o doniranju organa.

SPC podržava presađivanje organa

U javnosti je dugo postojala dilema o stavu Srpske pravoslavne crkve (SPC) kada je reč o ovoj oblasti medicine. Nedavno su saopštili da je Sveti arhijerejski sabor još 2004. godine doneo stav kojim se saglašava sa transplantacijom organa ukoliko su ispunjeni uslovi da je donor dobrovoljno zaveštao svoje organe i da je njegova porodica posmrtno dala saglasnost. Ovo sve, kako je objašnjeno, važi s tim da je smrt donora utvrđena od strane stručne lekarske komisije u skladu sa medicinskom etikom. Sveti arhijerejski sabor afirmiše i transplantaciju organa živih osoba ukoliko se time ne ugrožava život davaoca – donora.

U doba narastajućih socijalnih razlika, a uz to imajući u vidu užasavajuća iskustva proteklih ratova, od kojih je jedna od najstrašnijih takozvana Žuta kuća u susednoj Albaniji, kako kažu u SPC, crkva će uvek i bespogovorno naglašavati da je „odluka o transplantaciji organa, bez obzira na to da li je donor mrtav ili živ, pitanje kojim može da se bavi samo besprekorno moralno medicinsko osoblje, a ne ono moralno indiferentno ili, još gore, korumpirano”.