Ispovesti Srba proteranih u martovskom pogromu: Teški dani ponovo se proživljavaju

U Zvečanu žive, svoje Svinjare sanjaju. I tako svake večeri, one svoje popaljene kuće, njive što ih sad Albanci oru, seju i žanju, dvorišta puna ruža, plodnu ravnicu iza poslednjih kuća i nebo iznad sela… U Zvečanu kuće i familije, u Svinjaru srce i duša. Uspomene ostale u popaljenim kućama, na zgarištima.

Na brdu iznad Zvečana, koje neki zovu Mali Zvečan, drugi Malo Svinjare, skrasili su se, skoro će dve decenije, Srbi iz Svinjara, proterani iz sela 18. marta 2004. godine.

Happy BSC je spremio za vas najmoderniju mobilnu aplikaciju da biste nas lakše pratili i bili u toku sa svim vestima. Našu aplikaciju možete preuzeti za ANDROID i iPHONE

Kao nož u srce

Kuća Dragana Antića je u pristranku, gleda na južni, albanski deo Mitrovice, Svinjare se s njegovog novog praga ne vidi, a, možda je tako i bolje. Svaki pogled na selo za Dragana je nož u srcu.

Kod Dragana (82) i njegove supruge Stojanke (78) uspomene na noć kad je njihova kuća izgorela žive su kao da je sve bilo juče. I oni i sve njihove komšije iz Svinjara žive ovde svoj drugi život, prvi im je ostao u rodnom selu, na zgarištima njihovih kuća.

– Pred samo veče vika, trka po selu, galama, komšije zovu, šta da se radi, da bežimo, kuće malo dalje od nas već gore… Jedni viču da se beži, drugi neće, ispod sela, pogledam, kod pruge, lanac vojske, ne znamo je li UČK ili su Francuzi iz Kfora, iznad sela isto neka vojska… Stigoše kamioni, evakuacija u kasarnu Bair, ide ceo zaselak, 150 ljudi, neki već pobegli ka Mitrovici… Ja na kamion, šta sam poneo, ništa, a u glavi mi sve slika kad me na tom istom mestu 1943. godine Nemac kao dečačića jurio nekim džipom da me zgazi – priseća se Dragan noći pogroma.

– Ja tog dana bila u Vrnjačkoj Banji, pred veče uključimo televizor, prva reč „gore Svinjare“, pogledam sliku, gore kuće na kraju našeg naselja, e tugo moja, kud sad, mislim sve šta mi je s Draganom, šta je s čeljadima, komšijama – priseća se i Stojanka.

• Proterano 600 Srba
• Spaljeno više od 100 kuća
• U martovskom pogromu nad Srbima 17. i 18. marta 2004. godine iz sela Svinjare proterano je oko 600 Srba i spaljeno više od 100 kuća. Ovog proleća u selu je samo jedna srpska porodica. Kad su 17. marta uveče evakuisali Srbe iz Svinjara, Unmik policajci govorili su im da će vratiti za dva-tri dana. Kad su svi Srbi evakuisani, Albanci su ušli u selo i popalili kuće a da ih u tome niko nije sprečio. Posle paljenja sela krenula je pljačka.

Uveče, meštani Svinjara iz kasarne u koju su evakuisani, sa uzvisine, gledali su kako im gori selo. Noć bila mračna, a plamen bio do neba. Sagorele kuće, sagorele štale, sagorele uspomene. Kad gore uspomene, nek gore i kuće, jer kud će, šta će čovek bez uspomena.

– Najžalije mi danas što onog dana iz kuće ne spasismo nijednu sliku, sliku dece, njihovog odrastanja, slike s venčanja, slike predaka… Sve je izgorelo. A ko da se u onoj trci seti slika kad su došli i rekli – bežite, a kuće na dvadesetak, pedeset metara već gore… Ostadoše u štali tri krave vezane, svinje, osta sve sticano decenijama, sve planu, srećom, krave nisu izgorele, odveli ih Albanci, ukrali, a kako su mi samo dobre bile, nikad bolje nismo imali – priča o 18. martu Draganova rođaka Jasminka Antić, čija je kuća na Malom Zvečanu u istoj ulici, samo malo dalje.

Od one noći, kada je gorelo njihovo lepo selo, Dragan se pita samo jedno – kako je te noći ostao normalan, kako nije poludeo pred strašnim slikama koje se ređaju pred očima, u snovima, noćima, koje se ne mogu oterati, zaboraviti, koje ostaju do groba.

– Posle smo tu kuću, imanje prodali. Albancu. A šta drugo da radimo. Prodale komšije, onda i mi. Te noći kad smo prodali kuću, sanjam pokojnu majku, veli mi: „Ej, bre, gde se odvojismo“… Razmišljam posle, verovatno mi je to rekla zbog toga što se neću sahraniti u groblje u kom je ona – priča Dragan.

Tragao za odgovorima

Žalim za Svetim pismom

Dragan Antić žali i nikad neće prežaliti ni kuću u kojoj su se njemu i Stojanki rodila i odrasla deca, ni dvorište, ni sve one stvari koje su sticali godinama, a najžalije mu – jedne knjige.

– Sećam se, čitavo popodne onog dana čitao sam Sveto pismo, tražio odgovore. I našao tamo, piše – doći će vreme kad će ljudi mrznuti jedni na druge, i brat na brata, i sin na oca, i otac na sina… Pitao sam se otkad se zaratilo, šta bi, kako se sve pozavađa, kako đavo uđe u ljude… Čuju se pucnji, popodne je bilo, vika, galama napolju, ne zna se ko kud udara, kucaju komšije na prozor, viču – izlazi, Dragane, da bežimo i meni osta Sveto pismo na stolu… U stvari, uveče, kad su nas potrpali u kamione da nas voze u kasarnu, nismo se ni vraćali kućama, nego pravo na kamione, i meni sveta knjiga osta. Posle sam kupio drugo, u Sočanici – kaže on.

Dobri ljudi iz Svinjara na brdu iznad Zvečana počinjali su od nule. Svi redom iz početka. Jasminkina baba, kad su izbegli, prisećala se da su u kući imali 17 tepsija, kad su stigli u Zvečan, nisu imali u čemu hleb da ispeku. Iz kuće nisu izneli ni češalj da se iščešljaju.

Poneo samo jaknu

– Dragan iz kuće izneo samo jaknu, ja ništa. Kad smo došli ovde, kupimo sto, stolice, kašike i viljuške, umesto kreveta dva dušeka, kad smo se prvo jutro probudili, ja plačem ko kiša, Dragan veli, ako je kakve vajde, da plačem i ja… A vajde nema, nego smo krenuli, pa sve iz početka. Živi se, važno je da je se zdravo. Ja malo-malo sanjam ono naše dvorište, one moje ruže, nailazili ljudi, gledali, divili se kakve sam ruže imala – veli Stojanka.

Kad je izgorela kuća, izgoreo je i ružičnjak i jedna velika tuja koju su imali u dvorištu.

Svaki 17. mart vraća uspomene. Teški dani ponovo se preživljavaju. Jasminka, priča, kao sad da gleda sina kako s krova kuće gleda rulju kako se približava, kako pale sve pred sobom, kako planjava jedna po jedna kuća…

– Oni iz Kfora kao drveni, stoje i gledaju. U kući sin od 19 godina, muž, svekrva, ja… Dvoje decu u školi u Mitrovici, ne mogu da se vrate… Kad se samo setim te večeri. Uveče stigoše s kamionima, jedni iz sela hoće da idu, drugi neće, vojnici viču morate da bežite, prvo smo se u kamione smestili mi, žene, deca, starice, starci… Svu noć gore naše kuće, ujutru na naše lepo selo spustio se dim, crn, ništa se ne vidi, ni naše kuće ni zgarišta – priča Jasminka.

Njive Jasminine porodice pokraj Svinjara i prošlog proleća, i onog pre toga, i ovog oru i oraće Albanci. Oni će sejati i žnjeti pšenicu. Srce da prepukne od žalosti. Nigde zemlja nije tako plodna kao u njihovom selu.

– Kad smo došli ovde, godinu dana bili smo mrtvi. Posle, šta ćeš, kud ćeš, iz ove kože u drugu se ne može, krenemo da živimo – veli Jasmina.

Kuće u kojima su sada dodelila im je Srbija. Muka, u naselju, kažu, nemaju pijaću vodu, nego moraju da donose u flašama, balonima, teško je sići do Zvečana, Mitrovice, taksi skup, autobusa nema, po neke lekove moraju čak u Rašku.