OVO JE NOVI GENERALNI SEKRETAR NATO: UKRAO buduću POZICIJU FON DER LAJENOVOJ ispred NOSA!

Ima li NATO nekog boljeg od dvostrukog političkog gubitnika? Ili NATO nešto duguje Ruteu?

Što se holandskih izbora tiče, donekle, ovakav rasplet bio je i očekivan. Rute je pre parlamentarnih već izgubio na izborima za gornji dom od tada novoosnovanog Pokreta poljoprivrednika i građana (na holandskom je skraćenica ove liste glasila BBB) predvođenog Karolinomom van der Plas, koji je osvojio 16 od 75 senatorskih mesta (po udelu osvojenih glasova premašili su 20 posto), ostavivši na drugom mestu listu vladajućeg premijera (osvojili 10 mandata).

U tome su veliku ulogu imali i holandski seljaci. I pobeda Gerta Vildersa povezana je, bilo direktno ili indirektno – sa njima. Jer, u Holandiji se već nekoliko godina odigrava „teška“ borba koja je po karakteru pre svega ideološko – politička.

Svakako, iza te borbe ostaju i krupne posledice te otuda i takva motivacija za angažmanom u određenim društvenim grupama.

Pružili su holandski seljaci dostojanstven otpor. Izdržali su i brutalnost policije i medijske kampanje, pa i neke zakulisne pritiske koji su ciljano sprovođeni. Ipak, čak i pošto su tu svoju borbu „kapitalizovali“ na izborima kroz Pokret poljoprivrednika i građana, nisu mogli da proslave pobedu i konstatuju kako je cilj ostvaren.

Jednostavno, od strane „duboke države“ ili „sistema“ isključeni su iz „glavnog toka“, označeni kao „populisti“, što je dovoljno da budu „diskvalifikovani“.

Sad glasove broji „duboka država“

Sličan pokušaj prilikom osiguravanja matematičke većine biće usmeren i protiv Gerta Vildersa. „Glavni tok“ političkih procesa u zapadnim zemljama nastavlja da teče projektovanim „koritom“, istina nekada sporije od planiranog, ali bez meandriranja. U tom kontekstu, evropske države postaju i svojevrsno eksperimentalno polje za sprovođenje novih strategija i politika.

Formalno, pritisak na holandske seljake vršen je zbog „zelene agende“. Kao što je jedan od učesnika ilustrativno objasnio – krave ispuštaju „gasove“, ekstremno zagađuju okolinu, zato od te proizvodnje treba odustati. Holandija je poljoprivredna velesila u globalnim razmerama, sa izvozom od preko 120 milijardi evra godišnje.

Radi upoređivanja treba navesti podatak da je izvoz holandske agroindustrije ekvivalentan dvostrukom nominalnom bruto društvenom proizvodu Srbije!

U toj računici meso i mesne prerađevine su na trećem mestu po značaju, mleko i mlečni proizvodi na četvrtom.

Koliko se isplati uništavati stočni fond i raseljavati seljake? Ni u samoj Holandiji ne manjka uticajnih komentatora koji naglašavaju da je ovaj plan zapravo početak „velikog reseta“ (Eva Flardingenbruk, na primer). Podrazumeva se, „velikog reseta“ u najnegativnijem mogućem smislu, kao ideje o organizanovom kolapsu svetske ekonomije nakon kojeg će upravljanje globalnim procesima preuzeti uzak krug ljudi okupljen oko organizacija poput Svetskog ekonomskog foruma.

Podrška Trampa

Očekivano, i oni su momentalno diskvalifikovani kao „teoretičari zavere“. Isto je „prišiveno“ i Donaldu Trampu, koji je javno podržao proteste holandskih poljoprivrednika. Rasprava o „velikom resetu“ je sasvim druga tema, no u jednom delu se, bez obzira na sve te priče o „teorijama zavere“ dotiče protesta holandskih poljoprivrednika.

Proizvodnja hrane, naime, postaje skupa. Pretpostavke su da će biti još skuplja. Pogotovo u bogatim zapadnim državama, koje obilato subvencionišu ovaj sektor. Samo EU izdvaja preko 60 milijardi evra godišnje za tu namenu.

Isplati li se to ako je moguće uvoziti neke namirnice po mnogostruko nižoj ceni? Recimo govedinu iz južnoameričkog regiona!? Prehrambena bezbednost jeste značajna, ali se njena definicija novim tumačenjima može „minimalizovati“. Prehrambena bezbednost tiče se „minimuma“ neophodnog za uspostavljanje balansa na tržištu i nužnih rezervi, nikako subvencionisanja velikih proizvođača koji prihoduju milione od izvoza.

Privremeno, deo seljaka ostaće bez posla, ali ta radna snaga svakako će biti usmerena ka daleko profitabilnijim industrijskim granama, koje donose još veći profit, a ne moraju se subvencionisati.

Priča o neophodnosti održavanja sela i subvencija koje pored osiguravanja prehrambene bezbednosti čuvaju socijalni mir odlazi u istoriju, u neoliberalnoj matrici toga nema. Čak je u tom okviru individulani proizvođač, što bi se na Balkanu reklo gazda, u mnogo čemu nezavisan i samostalan, pretnja sistemu, on usporava „glavni tok“. Sistem podstiče zavisnost i nesamostalnost.

Istovremeno, svetska populacije se uvećava, taj trend trajaće do polovine veka. Otuda i plasiranje naručenih zaključaka kako čovečanstvu predstoji „vreme gladi“, „epoha nestašica“ i „nemogućnost prehranjivanja“. Kako rešiti stvar? Jednostavno!

Uzgoj insekata nema alternativu

Uzgoj jestivih insekata deset puta je jeftiniji od proizvodnje mesa. Za produkciju kilograma insekata potrebno je 2 kilograma hrane, za proizodnju iste količine mesa četiri puta više. Ili recimo, za dobijanje 1 kilograma proteina u govedarstvu treba 20 kilograma biljaka, u svinjogojstvu 8 kilograma, a kod insekata to je samo 2 kilograma.

Pojesti 5 skakavaca ekvivalentno je unosu proteina iz goveđe šnicle ili se barem tako tvrdi u novopublikovanim ekspertizama. Organski insekti zauzimaju i manji prostor, za proizvodnju tog kilograma proteina neophodno je samo 5 do 15 m². Pri tome, proizvodnja insekata stvara 100 puta manje gasova staklene bašte. Insekti su i bolji izvor vitamina, omega masti i minerala, a imaju nizak nivo masti holesterola.

EU već ispituje potencijalnu primenu uzgoja insekata što se navodi u preglednom dokumentu Evropske komisije za period 2020 – 2030. godina. Za sada, postavljena su izvesna ograničenja, no kuda će ovaj proces krenuti nakon 2030. godine tek će se videti. Jer, tu se sada uključuju akteri koji determinišu „glavni tok“.

Niži troškovi proizvodnje znače i veće profite za investitore. A kada je o investitorima reč, tu neće biti individualnih proizvođača, oni oko toga ionako nemaju nikakvog iskustva, tržište hrane u potpunosti preuzimaju moćne multinacionalne korporacije i krupni kapital. U prevodu – Svetski ekonomski forum i ekipa iz Davosa.

Obračun sa poljoprivrednicima, a pre svega sa uzgajivačima stoke počeo je u Holandiji i zbog dugoročnih interesa multinacionalnih kompanija koje kontrolišu lance snabdevanja i kreiraju budućnost sveta, ali i zbog promene unutrašnje socijalne strukture. Korist od ovoga je višestruka.

Sa jedne strane, milijarde evra sadašnjih budžetskih subvencija ostaće za druge namene, tehnologija uzgoja i prerade insekata omogućiće dominaciju tržištima, a dobit će se povećati do neslućenih visina.

Sa druge strane, u priči neće biti nezavisnih i samostalnih ponuđača koji udruživanjem mogu praviti i političke probleme. Umesto nezavisnih pojedinaca i njihovih zadruga postojaće zavisna radna snaga kojom će manipulisati korporacije. „Glavni tok“ nastavlja projektovanim „koritom“, u Davosu će svi biti srećni i zadovoljni.

Zadovoljstva neće biti među seljacima, poljoprivrednicima koji će još neko vreme pružati otpor. Ili više neće pružati otpor!? To će već zavisiti od čitavog niza dešavanja nakon poslednjih parlamentarnih izbora. Tek, ilustrativni primeri koji su korišćeni za objašnjenja o „kravljim gasovima“ i narušavanju životne okoline nisu i prava obrazloženja zbog čega se sve ovo radi.

Šta je u pozadini

Ova priča ima i svoju pozadinu. Deo te pozadine jeste i Mark Rute čiju karijeru sada mora da spašava NATO. Em se pokazao kao maksimalno lojalan vizijama krupnog kapitala i Svetskog ekonomskog foruma, a čije interese suštinski štiti i NATO, em taj deo globalne elite više nema na koga da igra u Holandiji. A zaigrali su se prethodnih godina baš mnogo.

U kontekstu tih velikih igara, Holandija je čak poslužila i kao svojevrsno „ogledno dobro“. Da je ova „konstrukcija“ olako prošla u Holandiji koja je poljoprivredna velesila, koliko bi vremena trebalo da se primeni i drugde? Recimo u istočnoevropskim zemljama, periferizovanim od strane EU i sa institucijama gotovo pa u potpunosti „okupiranim“ kadrovima „davoske