CIA I TITO ZASEBNO RUŠILI ENVERA HODŽU: Tajni dokumenti otkrili kako su Vašington i Beograd bili umešani u dešavanja Albaniji

Pre sedam decenija na Balkanu se 1954. službeno završila prva tajna paravojna operacija rušenja režima u jednoj državi pod kodnim imenom „Vrednost“ (VALUE/FIEND) koju je izvela tada mlada američka tajna služba CIA. Tokom pet prethodnih godina propagandom i ubacivanjem grupa komandosa koje su obučavali britanski i američki instruktori pokušavano je rušenje komunističkog režima Envera Hodže u Albaniji i uspostavljanje proameričkog. Za izvođenje ovog poduhvata nisu angažovani amateri, već ljudi vični ratovanju i sa jakim autoritetom u albanskom društvu, koje je uglavnom plemensko i u kome se zakoni temelje na moći plemenskog vođe, kako stoji na početku elaborata CIA iz 1949. pod nazivom „Plan za Albaniju“.

– Nacionalna „politika“ je u Albaniji uvek bila monopol „vladajuće klase“, nikada nije bilo političkih partija u zapadnom smislu. Plemenska priroda najvećeg dela naroda je neizbežno dovela do feudalnog odnosa, a taj fenomen implicira da u Albaniji može postojati samo autoritarni režim, pa čak i takav režim može samo da „vlada“ u meri u kojoj izbegava da se sukobi sa plemenima – navodi se u operativnom dokumentu za izvođenje državnog udara.

Potrebne „autoritete“ CIA je pronašla među dojučerašnjim saradnicima italijanskih fašista i nemačkih nacista, koji su počinili strašne zločine nad Srbima i Jevrejima na teritoriji Albanije i Kosova i Metohije. To je Amerikancima bilo dobro poznato, ali je bilo nevažno u vremenu Hladnog rata.

– Trebalo bi uspostaviti prikrivene kontakte sa emigrantskim grupama u cilju organizovanja ujedinjenog fronta svih antikomunističkih albanskih izbegličkih grupa bez obzira na politička mišljenja. Grupa Bali kombetar na čelu sa Midhatom Frašerijem izgleda najkvalifikovanija za preuzimanje vođstva ujedinjenog fronta. Ostale albanske grupe treba pozvati da sarađuju sa Bali kombetar i da prihvate vođstvo Frašerija u borbi za oslobođenje Albanije od dominacije komunista. Sedište albanskog nacionalnog komiteta treba uspostaviti u odgovarajućem gradu, verovatno Trstu, a ogranke osnovati u Njujorku, Parizu, Rimu, Kairu i verovatno Atini – navodi se u „Planu za Albaniju“.

Kao suparnik koji je takođe želeo da napravi tajnu vojsku od albanskih emigranata pojavio se Josip Broz. Posle raskida sa Staljinom on je postao američki saveznik koji obećao da će ratovati na strani Zapada protiv Rusa u eventualnom ratu, a zauzvrat je dobio ogromnu pomoć u oružju, hrani i kreditima, ali je i dalje gajio megalomanske ambicije da postane vladar Balkana. Ipak, nije znao da advokat Frenk Vizner, drugi čovek CIA, koji je radio sa Titovim poverljivim emisarom Vladimirom Velebitom, istovremeno radi i kao pravni zastupnik bogatih balista, koje je stavio pod okrilje američke tajne službe.

Agenti CIA pomno su pratili Brozove planove i u maju 1951. su izvestili:

– Jugoslovenska štampa i radio ćute o kongresu održanom u jugoslovenskom pograničnom gradu Prizrenu 10. maja 1951. Na skupu je učestvovalo 400 delegata koji su predstavljali 4.000 albanskih izbeglica koje se trenutno nalaze u Jugoslaviji. Predsedavajući je bio 25-godišnji Ređev Beca, predsednik albanske emigrantske organizacije u Srbiji. Jugoslovenski predstavnik je bio Crnogorac Dušan Mugoša koji je odigrao odlučujuću ulogu u albanskom komunističkom partizanskom pokretu tokom rata. Politički značaj kongresa naglašava i izbor Prizrena za mesto okupljanja. Ovaj grad je igrao važnu ulogu u savremenoj istoriji Albanije. „Prizrenska liga“, formirana 1878. godine u znak protesta zbog ustupanja četiri albanska grada Crnoj Gori po nalogu Berlinskog kongresa, može se označiti kao prvi potez u borbi za nacionalnu nezavisnost, koja je konačno dovela do formiranja nezavisne albanske države – navodi se u izveštaju CIA.

U njemu se naglašava da učesnici kongresa bivši albanski komunisti koji su odstupili od Enver Hodžine linije čine „manje od 10 procenata delegata“, što je značilo da su ostali albanski nacionalisti, ali da su svi pod strogom kontrolom jugoslovenske tajne službe.

Ona je morala da „pere“ biografije nižih saradnika nacista i fašista koje je angažovala za svoje ciljeve, ali je imala mnogo manje posla od Amerikanaca koji su angažovali dobro poznate ratne zločince.

Midhat Frašeri (1880-1949) koji se pominje u Planu bio je osnivač i vođa velikoalbanskog Bali kombetara (Nacionalnog fronta), saradnik nacista i fašista. Posle rata je uz pomoć britanske tajne službe pobegao u Tursku da bi izbegao krivično gonjenje, a kada je došao u Italiju 1947. odmah se obratio američkom ambasadoru i ponudio da angažuje 50 bivših pronacističkih i profašističkih albanskih emigrantskih lidera koji su bili spremni da u SAD ubijaju „albanske komunističke infiltratore“. Preko Frenka Viznera, Frašeri je doveden u SAD da organizuje albanske emigrante, a kao pomoćnike je poveo Mustafu Merliku-Kruju, bivšeg fašističkog premijera Velike Albanije od 1941. do 1943. koji je zagovarao genocid nad kosovskim Srbima, Hasana Dostija, ministra pravde u fašističkom režimu, kao i kolaboracionističkog ministra unutrašnjih poslova i osvedočenog zločinca Džafera Devu. Oni su postali čelni ljudi Nacionalnog komiteta za slobodnu Albaniju koji je finansirala CIA i započeli su regrutaciju komandosa.

Prvi kontingent su obučavali britanski instruktori iz SIS na Malti, a CIA je prikriveno regrutovala emigrante stvaranjem „radnih bataljona“ pod komandom američke vojske u Nemačkoj. Pravi komandant tog centra za obuku pod imenom Kompanija 400 bio je balista, major Čauš Ali Baškom. Uprkos svemu, operacija „Vrednost“ je bila potpuna katastrofa u kojoj je stradalo 200 Albanaca, agenata CIA, koji su ubacivani na teritoriju Albanije. Do 1954. Kompanija 400 je raspuštena, a kampovi za obuku zatvoreni, ali priča se tu ne završava: preostali balisti u službi CIA su preseljeni u SAD, Veliku Britaniju i zemlje Komonvelta, gde su nastavili da rade za američku tajnu službu i šire svoj uticaj kroz administraciju.

Da bi ih predstavila kao borce za slobodu i ljudska prava CIA je menjala istoriju idući bukvalno tragom politike Austrougarske, Britanije i Italije koje su posle uspeha Srbije u balkanskim ratovima insistirale na stvaranju države Albanije, po prvi put u istoriji. Cilj je bio sprečavanje izlaska Srba, koje London pogrdno nazivao „ruskim konjovocima“ na Jadran. Uloga Albanije kao antislovenskog bedema potpuno je odgovarala američkim ciljevima u Hladnom ratu.

– Albanci se instinktivno protive italijanskom ili grčkom imperijalizmu, a posebno panslavizmu. Posledica je, naravno, neprijateljstvo Albanaca prema bilo kom obliku „Balkanske federacije“ koja razmatra njihovo uključivanje – zapisano je u elaboratu CIA.

SAD su preko ambasadora u Beogradu upozorile Tita da „ne pokušava ništa na svoju ruku u Albaniji“ ali CIA je utvrdila da on i dalje privlači emigrante koje naseljava na Kosovu i Metohiji, delovima Crne Gore i Makedonije. Amerikanci su nastavili praćenje i u obimnom izveštaju CIA iz 1953. navode da „Albanski komitet iz Prizrena i dalje kontinuirano privlači albanske izbeglice u Jugoslaviju“.

– Albanskim prizrenskim komitetom rukovodi predsedništvo koje se sastoji od dva lica koja uživaju potpuno Titovo poverenje. Albanske izbeglice u Jugoslaviji dobijaju 4.000 dinara mesečno, a pored toga dobijaju i male parcele zemlje za obradu. Uprava je osnovala škole i rekreativne centre i biblioteke za izbeglice u Jugoslaviji, a uz to je davala i neke stipendije mladim albanskim izbeglicama u visokoškolskim ustanovama Jugoslavije. Mnogi Albanci u Jugoslaviji koji su regrutovani za napredne obaveštajne centre koriste se za misije unutar Albanije sa platom od 13.000 dinara mesečno.

Jugoslovenska politika prema Albaniji može se sažeti na sledeći način: oslobađenje Albanije kojoj će se priključiti kosovsko-metohijski okrug, a zatim uključivanje takve Albanije kao sedme republike u Federativnu narodnu demokratiju Jugoslavije – javili su obaveštajci CIA.

„Rastegljiva“ istorijska istina

UVODNO razmatranje iz elaborata „Plan za Albaniju“ iz 1949. pokazuje da su američki obaveštajci, naravno, znali pravu istinu o Albaniji: „Istorijski, strateški značaj Albanije proizilazi iz položaja zemlje na istočnoj obali Otrantskog moreuza, na ulazu u Jadran i na kopnenom putu između Jadranskog i Egejskog mora. U ovoj poziciji, Albanija je dugo bila žarište sukobljenih interesa moći, posebno onih Grčke, Italije i Slovena. Tako je Albanija kao nezavisna nacionalna država više veštačka tvorevina politike velikih sila, nego izraz nacionalne volje i moći naroda. Albanija je, drugim rečima, entitet koji proizilazi iz suštinski negativnog faktora nespremnosti bilo koje od sila zainteresovanih za tu oblast da dozvoli kojoj drugoj moći da je kontroliše; ona ne proizilazi iz pozitivnih faktora inherentne snage, pa je stoga, čak i tokom perioda formalne nezavisnosti, Albaniju na ovaj ili onaj način kontrolisala jedna od sila“.

CIA je istinsko znanje zadržala za sebe, a kao nagradu odanim saradnicima balistima je napravila falsifikovanu istoriju po receptu velikoalbanske Prizrenske lige.