SIGURNO NISTE ZNALI KADA JE OTVORENA PRVA BANKA U SRBIJI: Rat protiv zelenaša i valutnog haosa

U Srbiji danas posluje 20 banaka i smatra se da je tržište već dovoljno zasićeno da će se i narednih godina nastaviti proces ukrupnjavanja i dalje smanjivati njihov broj. Međutim, pre jednog veka, bilo ih je mnogo, mnogo više.

Istorija srpskog bankarstva počinje formiranjem Uprave fondova, kada su ukazima kneza Mihaila iz avgusta 1862. godine, doneti Zakon o Upravi fondova i Zakon o davanju novca pod interes iz budžeta ove uprave, a sa namerom da se seljacima olakša uzimanje pozajmica pošto im je novac do tada bio dostupan jedino od zelenaša.

„Kao preteča Narodnoj banci i bankama osnovana je državna kreditna institucija – Uprava fondova, 1862. godine, sa zadatkom da odobrava hipotekarne kredite, pozajmice za nastradale u elementarnim nepogodama i za pokretanje trgovine i radinosti“, piše na sajtu današnjeg Udruženja banaka Srbije.

Kako piše Boris Kršev, profesor Fakulteta za pravne i poslovne studije dr Lazar Vrkatić, iako su u tadašnjoj Srbiji na vlasti bili konzervativci, prihvaćena je ideja liberalnih snaga da država osnuje jednu bankarsku ustanovu koja bi tom zelenašenju stala na put, jer se tada govorilo da se zelenaški krediti mogu suzbiti jedino nezelenaškim kreditima.

BEOGRAD NA VODI NIJE VIŠE NA TRONU: Ovaj kraj Beograda apsolutni je rekorder u ceni kvadrata

Takođe, u tom periodu u Srbiji nije bila uređena ni monetarna politika nego je, uslovno rečeno, vladao „valutni haos“, koji se sastojao od raznovrsnog kovanog novca koji se razlikovao i po poreklu, i po kvalitetu i težini.

Kovanje srpskog groša

“Uređenju novčanog tržišta prvi put se pristupilo 1867. godine, kada ministar finansija Kosta Cukić donosi odluku o kovanju srpskog groša kojim je zvanično obustavljeno primanje u promet turskog i austrijskog kovanog novca. Za kovanje sopstvenog bakarnog novca podignut je zajam od ruske Gosudarstvene banke u iznosu od 200.000 dukata. Pristupilo se kovanju apoena od 5 i 10 bakarnih groša, budući da je doneta odluka da se nacionalna valuta – „srpski dukat“ sastoji iz 100 groša”, piše Kršev u svom radu Osnovne karakteristike bankarstva u Srbiji do Prvog svetskog rata.

Malo je poznato da je današnja zgrada Narodnog muzeja ustvari bivše sedište Uprave fondova, a sagrađena je 1903. godine po projektu arhitekata Andre Stevanovića i Nikole Nestorovića.

„Uprava fondova je svoj osnivački kapital u iznosu od 10 miliona groša-dinara, stekla akumulirajući sve dotadašnje državne fondove – crkveni, manastirski, školski, bolnički, šumski… Za novac poveren Upravi jamčila je kneževina, dok je za prvog upravnika ove institucije imenovan Milovan Spasić i to na predlog kneza Mihaila“, piše Kršev.

Zakonom je uređena kamatna stopa kao i uslovi pod kojima će formirana Uprave pozajmljivati novac. Zajmovi su odobravani do polovine procenjenih založnih nepokretnosti, sa godišnjom kamatom od šest odsto, rokom otplate do 20 godina i kreditnim minimumom u iznosu od 1.000 groša, a maksimumom do 50.000 groša.

Nevolja je bila, međutim, u tome što nijedan srpski seljak nije mogao da ispuni te uslove, pa su umesto seljaka kredite Uprave mogli da dobiju bogati trgovci i činovnici, tojest isti oni koji su i inače zelenašili i davali seljacima pozajmice po izuzetno nepovoljnim uslovima.

„Tako je najveći broj ekonomski aktivnog stanovništva i dalje bio upućen na zelenaše, upravo na onaj sloj građanstva koji je sebi mogao da obezbedi povoljan kredit kod Uprave fondova i da ga zatim unovčava po znatno višim kamatama“, piše u pomenutom radu profesor Košev.

I mada Uprava fondova nije ispunila svoju ulogu, njen trag u razvoju srpske privrede ipak postoji. Učestovovala je u finansiraju izgradnje železnice, a finansirala je i državu.

Ona je, uz to, i jedina srpska banka čije su se akcije prodavale na međunarodnom tržištu do Prvog svetskog rata. Radila je i za vreme oba svetska rata, čak je između njih postala najjača finansijska institucija u Jugoistočnoj Evropi.

Prva srpska banka

Već naredni pokušaj da se u Srbiji osnuje novčana institucija dolazio je na inicijativu privatnog sektora i uz učešće stranog kapitala. Prva srpska banka osnovana je februara 1869. godine, uz dozvolu Ministarstva finansija i to je bio prvi privatni novčani zavod na teritoriji Srbije. Prema statutu, ova banka je bila akcionarsko društvo sa početnim kapitalom od milion dukata, podeljenim na 25.000 akcija nominalne vrednosti od 40 dukata.

Polovinu akcionarskog kapitala trebalo je da uplati strani osnivač – Francusko-ugarska banka, dok su drugu polovinu u obavezi bili da obezbede beogradski trgovci.

Banka je počela sa radom oktobra 1869. godine, ali sa uplaćenom glavnicom od svega 200.000 dukata i preživela je tek dve godine. Umesto da utaba siguran put bankarskom sistemu u nastajanju u tadašnjoj Srbiji, ona je zbog lošeg poslovanja i spekulativnih operacija finansijski oštetila ne samo svoje osnivače i poverioce, nego i državu.

„Bankrotirala je 1871. godine nanevši teške posledice razvoju bankarstva i prouzrokujući tek tada nepoverenje naroda u novčane institucije“, piše Kršev.

Nakon njenog bankrota nastalo je, prema podacima UBS, nekoliko kreditnih banaka, Beogradski kreditni zavod, Smederevska kreditna banka, Valjevska štedionica…

„Usled neefikasnog delovanja Uprave fondova i sumnjivog poslovanja Prve srpske banke, Namesnička vlada je oktobra 1871. donela odluku o osnivanju okružnih štedionica. One se osnivaju u Smederevu, Čačku, Užicu, Kruševcu i Kragujevcu, sa istim ciljem kao i Uprava fondova – da budu bliže selu i sitnom poljoprivredniku i da pokušaju da iskorene zelenaštvo”, piše u Osnovnim karakteristikama bankarstva u Srbiji do Prvog svetskog rata. One su doprinele povraćaju poverenja stanovništva u bankarske institucije.

Ove štedionice, međutim, nisu bile akcionarska društva nego zadruge za štednju i kredit, a raspolagale su opštinskim i crkvenim novcem.

Osnivanje Narodne banke Srbije

Srbija je, zbog obaveza koje je preuzela na Berlinskom kongresu 1878. godine bila pritisnuta da ozbiljnije pristupi formiranju bankarstva i uspostavljanju bankarskog sistema. Ipak, osnivanje Narodne banke nije išlo glatko. Iako je bilo predloga u Narodnoj skupštini već u godini nakon Kongresa, zvanično je Privilegovana narodna banka Kraljevine Srbije osnovana tek 1884. godine.

Godinu dana ranije Narodna skupština donela je Zakon o Narodnoj banci sa ciljem da se „jeftinijim kapitalom i dobro uređenim kreditom, trgovina i radinost u zemlji unaprede“.

Banka je osnovana kao privatno akcionarsko društvo i organizovana je po uzoru na Belgijsku narodnu banku, jer je ta banka važila kao institucija modernog bankarskog sistema u to vreme.

Marta 1884. godine ukazom kralja Milana Obrenovića, Aleksa Spasić imenovan je za prvog guvernera Narodne banke, koja je 14. jula iste godine otvorila šaltere i zvanično započela sa radom.

Dan kasnije,15. jula 1884. godine, izdata je prva novčanica Privilegovane narodne banke od 100 dinara u zlatu. Naviknut na mеtalni novac, jer su do tada postojale isključivo kovanice, narod jе tu novčanicu mahom mеnjao za zlato.

Pošto nije imala stručnjaka za dizajniranje prve novčanice u papiru, Srbija je dovela stručnjaka iz druge zemlje. Dinarska novčanica koja je isplaćivana u zlatu izrađena je u Belgiji. Vrednost 100 dinara bio je jednak vrednosti 100 francuskih, 100 švajcarskih i 100 belgijskih franaka. Ukupno je pušteno 50.000 novčanica u opticaj.

Paralelno sa osnivanjem Narodne banke ponovo se organizuju krupni beogradski trgovci i zanatlije i jula 1882. godine osnivaju Beogradsku zadrugu za međusobno pomaganje i štednju. Osnovana sa ciljem da pomaže srednje slojeve srpskog građanskog društva, Zadruga je uspela da za kratko vreme prikupi znatna sredstva i već oktobra iste godine otpočne sa davanjem kredita.

Priliv stranog kapitala

Do Carinskog rata strani kapital je bio prisutan samo u banci Andrejević i Co, kao i u Srpskoj kreditnoj banci. U prvoj je bio nemački i mađarski kapital, a u drugoj austrijski. Tokom Carinskog rata, međutim, priliv kapitala iz inostranstva postaje sve veći, piše istoričar Andrej Mitrović u knjizi Strane banke u Srbiji 1878-1914.

„Carinske barijere, koje je Srbija uvela 1906. otežavale su promet dobara, ali su istovremeno snažno podstakle priliv stranog kapitala. Ovo je zapravo značilo da su, pošto je potražnja za industrijskim proizvodima kao i ranije bila velika, a zaštitne carine nesrazmerno povišene, mnogi privrednici su prešli na izradu svojih proizvoda u Srbiji, kao ciljnoj odrednici… Oko 80 evropskih banaka različitih po karakteru, veličini i snazi, koje su tada činile elitu evropskog, a samim tim i svetskog bankarstva, pokazalo je svoje interesovanje i za Balkan“, piše Mitrović.

Jedno vreme Nemačka je imala vodeću ulogu u poslovima naoružanja, dok je Francuska postepeno postala glavni poverilac gotovo svih balkanskih država. Pošto je Austrougarska od carinskog rata bila politički diskreditovana, a Nemačka je preuzela finansiranje njenog naoružanja, Francuska je konačno uspela da pobedi u ovoj konkurenciji finansirajući 79% zajmova u Srbiji, piše Vesna Aleksić, naučna savetnica Instituta ekonomskih nauka u svom radu pod nazivom „Uloga i značaj stranog kapitala u industrijalizaciji predratne Srbije“.

Tako je 1882. Oesterreichische Landerbank uspela da u saradnji sa „Comptoir d’ Escompte“ iz Pariza osnuje prvu „banku kćer“ u Srbiji – Srpsku kreditnu banku.

„Uskoro su i druge austrougarske, nemačke i francuske banke osnivale svoje filijale na teritoriji Kraljevine Srbije. Početkom XX veka već je bilo 80 privatnih akcionarskih banaka sa ukupnim uplaćenim kapitalom u iznosu od oko 17 miliona dinara. Do 1912. godine, broj banaka se povećao na 187, a iznos uplaćenog kapitala na preko 51 milion dinara“, stoji u knjizi Andreja Mitrovića.

Sve do početka Prvog svetskog rata, po svojoj snazi su prednjačile pariske banke jer su u svojim rukama držale državne dugove, a dominacija francuskog kapitala u Srbiji nastaviće se i posle 1918. godine pa sve do početka Drugog svetskog rata.

Ova kretanja u razvoju bankarstva u Srbiji prekinuta su otpočinjenjem Prvog svetskog rata. Rat je gotovo potpuno uništio svu bankarsku dokumentaciju o dužničko-poverilačkim odnosima.