VATIKANSKI ĐAVO ZNAO ZA UNIŠTENJE SRBA U NDH! Eminentni istoričar došao do NEVEROVATNIH SAZNANJA i sve izneo javno!

Otvaranje arhive pape Pija XII, koja se odnosi na period Drugog svetskog rata, konačno je otkrilo ko je u Vatikanu i koliko znao o zločinima nad Srbima, papin stav prema Nezavisnoj državi Hrvatskoj (NDH) i hrvatskom kardinalu Alojziju Stepincu.

Dejan Ristić, direktor Muzeja žrtava genocida, gostovao je u jutarnjem programu Kurir televizije gde je govorio o ovoj temi.

– Naš kolega Vid Erceg koji je već nekoliko godina na doktorskim studijama u Svetoj stolici, stipendiste muzeja žrtava genocida i istraživač u Apostolskom arhivu. Dakle upravo u ovom arhivu, istražuje čitav niz arhivskih fondova koji su otvoreni pre nekoliko godina odlukom Pape Franciska I, dakle fondova koji se odnose na pontifikat Pape Pia XII posebno. Ono što je našeg Vida zanimalo i što je bio njegov zadatak da istražuje i istražuje još uvek, to je da li u tim novootvorenim arhivskim fondovima postoji građa iz perioda Drugog svjetskog rata, koja govori o stradanju pripadnika srpskog naroda na teritoriji Kraljevine Jugoslavije, pre svega o genocidu počinjenom nad Srbima na teritoriji nezavisne države Hrvatske. Njegovo istraživanje koje traje, evo već nekoliko godina je urodilo plodom. On je došao do čitavog niza dokumenata, odnosno do brojnih izveštaja specijalnog papinog izaslanika, opata Markonea, koji je bio takozvani papski vizitator – započeo je Ristić.

Otkriveni izveštaji iz Vatikana o ustaškom genocidu nad Srbima

– Vrlo brzo po počinjenju Drugog svetskog rata, Beogradski nadbiskup je uputio lično pismo papi, Piju XII. Obaveštavajući ga o indicijama da se na teritoriji novouspostavljene nezavisne države Hrvatske vrše masovni zločini nad srpskim civilima i tražeći da se pošalje neko nepristrasan, ko bi proverio te navode na terenu. Papa šalje opata Markonea, iskusnog vatikanskog diplomatu. Budući da Vatikan nikada nije priznao Nezavisnu Državu Hrvatsku kao državu, on ga ne šalje u svojstvu diplomate. On ga šalje kao svog ličnog izaslanika sa zvanjem papskog vizitatora, dakle, posetioca. On boravi u Zagrebu, odmah stupa u kontakt sa Pavelićem i sa nadbiskupom Stepincem. Počinje da obilazi teritoriju nezavisne države Hrvatske i počinje da šalje izveštaje. Ti izveštaji, do kojih je Vid došao, to je kontinuitet izveštaja od leta 1941. pa sve do okončanja boravka opata Markonea na teritoriju nezavisne države Hrvatske su beskrajno dragoceni – rekao je Ristić i dodao:

– Oni pre svega potvrđuju ono što smo ranije znali, ali zaista sada potpuno potvrđuju. To su dakle autentični dokumenti, originali koji su slati iz Zagreba u svetu stolicu, da opata Markone izveštava o progonu Srba na teritoriji nezavisne države Hrvatske. Sada kako idu prvi izveštaji, prosto on se upoznaje sa situacijom. Međutim, kako slede naredni izveštaj, on sve detaljnije ulazi u taj zločin. Ukazuje na brojne primere. Upućuje proteste. On odlazi kod pojedinih biskupa i protestuje kao vatikanski zvaničnik, tražeći da se ti zločini spreče, da dobar deo rimokatoličkog klera, ne učestvuje u ustaškom pokretu, da ne učestvuje u zločinima. On odlazi kod Banjalučkog biskupa, razgovara sa njim, nakon prvih velikih masovnih zločina nad srpskim civilima u Banja Luci i tom delu bosanske krajine. On protestuje kod njega zbog tih zločina, nazivajući ih brutalnim, animalnim, vrlo otvoreno govori o tome. Našta mu biskup odgovara, lokalni biskup, koji je potpuno upoznat sa svime i sve vreme ćuti. On obaveštava papskog vizitatora o tome da su mu ruke vezane. Da najveći deo pripadnika njegovog klera, njegovih sveštenika, monaha, monahinja, aktivno učestvuje u ustaškom pokretu, da aktivno učestvuje u vršenju zločina. I da on, Bože moj, kao njihov starešina, ne može ništa da preduzme. Jer je to toliko masovno, da je faktički njemu na neki način indirektno čak i bezbednost ugrožena.

Alojzije Stepinca tzv. „mučenik“ koji je podržavao genocid

– Oni su svi nakon Drugog svjetskog rata suđeni od strane novih komunističkih vlasti u njihovim zemljama i osuđeni na određene zatvorske kazne ili na pogubljenja. Ono što mi primećujemo u slučaju kardinala Stepinca. S jedne strane, u delu hrvatskog društva i hrvatske države, posebno Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj, on se doživljava kao mučenik. Zato što mu je suđeno posle Drugog svetskog rata. On je osuđen za ratni zločin, određeni broj godina je bio u zatvoru, posle toga u kućnom pritvoru gde je umro u rodnom mestu. Apostrofira se njegovo nepostojeće mučeništvo. Niti je on bio mučenik posle Drugog svetskog rata, prvo niko ga nije mučio, on je imao poseban tretman i u zatvoru i posle u kućnom pritvoru. Imao je posebne prostorije u zatvoru, prostoriju za molitve, imao je svoju poslugu, ni sa kim nije komunicirao, u smislu od zatvorenika i slično, primao je posete. Dakle, pokušava se da se akcenat u biografiji kardinala Stepinca stavi na posle ratni period i njegovo nepostojeće mučeništvo da bi se naravno potpuno zamaglilo. Da bi se falsifikovalo ono što se dešavalo u periodu Drugog svetskog rata.

Nikada javno nije protestovao protiv zločina počinjenih nad Srbima, Jevrejima, Romima, pripadnicima drugih naroda na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske. On je Nezavisnu Državu Hrvatsku posebno u početku prihvatio kao ostvarenje hiljadugodišnjeg sna Hrvatskog naroda da ima svoju državu. Međutim, suočivši se sa informacijama koje su stizale kod njega već od kraja aprila 1941. godine od strane rimokatoličkih sveštenika, koji ga detaljno upoznaju u vidu pisanih izveštaja. Šta se dešava, koji su to zločini nad Srbima, u kom mestu, na koji način, koliko je ljudi ubijeno, ko su počinioci. On ne reaguje. Imate jednu njegovu reakciju, koja je u najmanju ruku bolna. On se obraća državnom vrhu Nezavisne Države Hrvatske u kontekstu odvođenja ljudi u Jasenovac. Protestuje zbog toga što se oni odvode stočnim vagonima. Ne zbog toga što se odvode u smrt, nego zbog toga što se odvode stočnim vagonima, to nije dovoljno humano. Dakle, nije problem da se oni odvode u logor i da se ubijaju, nego budite humaniji u transportu.