OVO NISTE ZNALI: I zarđale pedale pokreću ljubavni bicikl!

Ljubav je kada vam srce drnda – glasio je jedan od najsimpatičnijih dečjih odgovora u emisiji "Kefalica". Da bi dočarao kako to izgleda, dečak je ručicama napravio siluetu srca koje se snažno "mrda". Od ljubavi. A, šta je sa vašim? Da li je glasno ili tihuje? Negujete li ga? Jer bili zaljubljeni ili ne, ono je verovatno "polje" koje stalno mora da se "kultiviše" da bi uvek bilo "plodno" i otvoreno za ljubav. U protivnom, ako nam se dugo ništa ne dešava na emocionalnom nivou, ono ima velike šanse da se "zapusti". Znači li to da će biti i manje sposobno za novi, pravi partnerski odnos? I može li zaista naše emocionalno biće da "zaraste u korov" ako ga ne negujemo, održavamo samo površne veze bez ulaganja? Hoćemo li tako imati opravdanje pred sobom i drugima da više nismo kadri da se zaljubimo, da smo "otupeli" i ne umemo da se dajemo niti priželjkujemo da se to promeni? Ili je ljubav kao vožnja bicikla – kada jednom "naučimo" da okrećemo pedale, nikada više nećemo zaboraviti tu veštinu?

Psihoterapeut dr Zoran Milivojević kaže da svi u detinjstvu naučimo da volimo i da budemo voljeni.

– Ta sposobnost se nikada ne zaboravlja – napominje sagovornik "Života plus". – Problemi nastaju kasnije kada ljudi shvate da ljubavni odnosi nisu samo uživanje i ushićenje, već se tu pojavljuju i neprijatna osećanja poput straha od gubitka, ljubomore, razočaranja, ostavljenosti, tuge… I onda kada neko zaključi da je "ranjen" ili "povređen", ne želi da mu se ta rana ponovi, pa može da se zatvori. Mnogi baš tako žive – u strahu od ljubavne povrede. Ali, ako se pojavi prava osoba, budi se i nada da bi ponovo mogli da ostvare ljubav. Tipično je da se tada ne ide snažno i silovito u novo, već se veza gradi polako i oprezno, sve dok se ne osete prihvaćenost i sigurnost.

ZAKOMPLIKOVALI SMO EMOCIJE

SVI uvek, uverava nas Milivojević, imamo dva izbora – ili ćemo biti usamljeni ili ćemo se ljubavno vezati za nekog. – Međutim, kako smo veoma zakomplikovali i ljubav i odnose, mnogi se nalaze "negde između". Rešenje je da rastu i da se emotivno razvijaju kao ličnosti. To znači da postanu emotivno pismeniji: da nauče da razlikuju ljubav od zaljubljenosti, kao i ljubav od veze i da osveste kakvu vezu traže. Radeći na emocionalnoj pismenosti oni počinju bolje da funkcionišu na području ljubavi i bivaju srećniji – objašnjava psihoterapeut.

Ljubavna penzija

Onda kada više nismo toliko mladi i zaneseni, neretko nam se čini da više nismo ni toliko zaljubljivi. I kao da sebe i ubedimo u to. Odbijamo da upoznajemo ljude ili se viđamo sa nekim štedeći se. Škrtarimo u iskazivanju osećanja, čak i otvoreno kažemo: "Ne mogu više da volim/nemoj da se zaljubiš u mene/nisam za ozbiljnu vezu". Zašto se to dešava?

– Zato što smo razočarani. Na taj način sebe drugom predstavljamo kao nekog ko je mnogo puta bio povređen i razočaran, pa je odustao od veze. Međutim, to često nije iskreno, jer se podsvesno nadamo da će novi partner biti drugačiji i da će nas izvući iz "ljubavne penzije". Ako neko nije uspeo da do prve polovine tridesetih godina pronađe partnera sa kojim ima čvrstu i stabilnu vezu, tada verovatno nije dobro birao – tvrdi psihoterapeut.

Kao glavnog krivca za to, naš sagovornik "proziva" – zaljubljenost. Jer kada prepuštamo isključivo srcu da bira, tada se u stvari prepuštamo našim nesvesnim psihičkim procesima.

– Ukoliko smo mnogo puta bili očarani, mislivši da je drugi idealan, onda je najnormalnije da smo isto toliko puta bili "razočarani". Sve dok ne povećamo vlastitu emocionalnu pismenost, dok ne spojimo mozak sa srcem (dok ne sazrimo), biraćemo na isti, pogrešan način. Dakle, ne treba ići u "ljubavnu penziju", već treba birati na drugi način. A da bismo to postigli, moramo prvo da shvatimo zašto smo se rukovodili starim izborom i šta on govori o nama – kaže Milivojević.

Većina, međutim, nema naviku niti saznanje da bi trebalo nešto da promeni. Posle duge veze oseća bol, tugu ili prazninu. Zbog nekih prelomnih životnih momenata ili zbog jednog kraha postaje defanzivna. Unapred odustaje od novih pokušaja da bude srećna. Stav psihoterapeuta je da bi, naprotiv, svaki ljubavni neuspeh trebalo da bude razlog za samopreispitivanje.

– Ako ljubav sa jednom osobom nije dovela do stabilne i obostrano zadovoljavajuće veze, sigurno postoji razlog za to. Najlakše je, ali i najmanje pametno, reći da je drugi kriv za sve, i da su ljudi takvi, tako da ne želimo da budemo sa nekim novim da nam se ne bi ponovio isti bol i razočaranje. Svako mora da se suoči sa svojim delom odgovornosti, a samim tim i krivicom za neuspeh – savetuje sagovornik.

Bežanje kao odbrambeni mehanizam

Nije retkost i da muškarci misle da su "mačo" ako devojkama odmah kažu da ne računaju na njih u smislu posvećenosti i "bujanja" emocija, jer oni nisu "tip za veze". I to zna da bude pokazatelj velike nezrelosti. Ali to i dalje ne znači da oni nisu sposobni za kompleksan, pun odnos. Obrti su mogući.

– Ljudi, kada se upoznaju, prave neku vrstu psihološkog ugovora na osnovu kojeg zasnivaju temelj odnosa. Za razliku od žena koje su više usmerene na emocionalno vezivanje, muškarci zbog testosterona seksualnije doživljavaju žene. Zbog toga su sposobni da razdvoje seks od ljubavi. Kada im se neka devojka dopadne, oni bi da je "probaju", pa na osnovu toga da vide šta će dalje. Da bi došli do cilja, često se predstavljaju kao da traže vezu, ili se stvarno zaljube, ali kada ostvare ono što su hteli, ohlade se, postaje im nezanimljivo i žele da odu. Kako se devojka u međuvremenu vezala, ona je tužna zbog raskida i često se oseća razočarano, iskorišćeno i odbačeno. Dakle, najgore su one situacije kada muškarac traži samo seks, a predstavlja se kao da traži ljubav, pa onda pravi obrt i odlazi. U tom smislu, muškarac koji na početku jasno kaže šta želi (seks) i šta ne želi (ljubavnu vezu) pokušava da otvoreno ugovori odnos koji njemu odgovara. Na devojci je da li će to da prihvati ili ne – objašnjava psihoterapeut i dodaje da je druga stvar kada muškarac do sredine tridesetih ne uspeva da izgradi stabilnu vezu, jer to govori o njegovoj emocionalnoj infantilnosti.

Uostalom, to što nam ponekad izgleda kao da smo "zapušteni", pa ni ne pokušavamo da izgradimo jedan lep ljubavni odnos, može da bude čist odbrambeni mehanizam. Ponekad nesvesno odbijamo prave osobe iz svesnog straha da se ne zaljubimo i da ta veza ne preraste u brak, a mi previše volimo svoju slobodu.

– Jedni se boje da će prerano, dok još nisu "proživeli", da se vežu za nekog. Drugi se plaše da se čvrsto vežu, jer veruju da će biti ostavljeni i zbog toga duboko povređeni. Treći misle da bi u tom slučaju izgubili sebe, jer bi u svemu ugađali partneru, pa bi odustali od svojih želja. Dakle, ima različitih logika koje čine da ljudi "beže" od onih za koje misle da su im opasni zato što bi mogli da budu "pravi". Tada po pravilu biraju nedostupne partnere: one koji su već u vezi/braku, žive u drugom gradu/ državi ili koji i sami nisu za vezivanje – navodi Milivojević.

A, šta ukoliko dugo nismo imali ozbiljnu vezu, a onda se pojavi osoba koja nas trgne iz letargije, da li je taj stimulans dovoljan da se podsetimo šta znači imati vezu i kako se u njoj ponašati? Ili je to nešto što se delimično i zaboravlja, pa više ne znamo da li je normalno da se svakog dana čujemo, kojim tempom da se viđamo, da li je u redu da planiramo zajednički odmor? Sagovornik podseća da ljudi koji su dugo sami izgrađuju svoje rituale kao način života i organizovanja vremena.

– Posle duže veze ili razvoda oni prihvate da su sami i organizuju se na način koji im najviše odgovara. To se najčešće dešava posle četrdesete. A kada se pojavi neko nov, veoma oprezno stupaju u vezu, polako ga puštajući u svoj život. To je sasvim ispravno, jer tako usklađuju zajednički tempo, uspostavljaju optimalnu distancu, odnosno bliskost i polako prihvataju jedno drugo. Problem nastupa kada jedna strana želi da požuri, da vezu što pre definiše na nov način ili da se što pre brakom ozvaniči – kaže psihoterapeut i upozorava da nije dobro žuriti, jer u žurbi jedna strana može da napravi ustupke koje zapravo ne želi.

Novosti
Foto:Depositphotos