„SVE NAM JE UZEO, UZEO NAM JE DECU“: Ucveljeni roditelji ubijenih brata i sestre VIDEO

Majka i otac se pitaju da li za nastavkom života uopšte ima smisla, zašto su njihova deca, ali i svi nastradali to zaslužili. Otac Saša je izneo i neke detalje o samom zločinu u okolini Mladenovca koji su i dalje nezvanični.

– Sve su nam pomagali, voleo je od malena da bude policajac. U tome je uspeo, zaposlio se. Radio je časno svoj posao. Sve smo ga učili, da sa svakim bude dobar, da se sa svakim lepo ponaša, da se ne zamera ni sa kim, pogotovo sa našim ljudima iz Dubone. Nije se ponosio, nije se bahatio, bio je uzoran, poslušan. On je radio, radio sa nama poljoprivredu. Ovo smo sve stekli sa naših 10 prstiju. Mi smo maltene završili svoj posao, naša deca su odrasla, maltene od nas nije tražio više pare, samo ona još da završi fakultet. Išla je na vožnju vozila i položila. U četvrtak je otišla da preda za dozvolu i on ju je uveče ubio. Hteli smo da kupimo haljinu za maturu, nismo je uzeli. Sve mi je uzeo, uzeo mi je decu – izgovorila je teško majka.

Deca za primer

– Naša deca nisu bila samo nama deca, oni su bili moji drugari. Gde god su oni bili slali su poruke, ako je nešto smešno, kad ću da dođem. Šta god smo radili moj Milan nije znao da se naljuti. Moj Milan je bio veseo i drag. Sve smo u šali i smehu radili. Ali takva su moja deca bila, oni to nisu zaslužili, neka im sudi ko bude sudio, o onima ne želim ništa da kažem. Pričam već peti dan, sedmi je dan kako njih nema. Svi su tu, svako ode svojoj kući, svojoj deci, a ja nemam nikog, sada nemam ništa. Sada nemam razloga ni da živim ni da radim bez njih rekla je Zorica kroz suze.

Otac je govorio o danu koji je porodicu koju je stvarao, ali i celu Srbiju zavio u crno

– Kada se izdešavalo, nas su zvali ovde i probudio sam se, krenuo ka kapiji, rekli su mi pobila su se deca u školskom, miseći bili su se. To mi nije bilo jasno, moj Milan se nikada nije potukao, ali u tom momentu sam pomislio potukli se, ne sluteći da je bila pucnjava i da su mi deca poginula. To je bilo ljudi, kordoni gde ja nisam mogao da priđem svojoj deci, gde sam se gurao sa desetinama policajaca, niko nije hteo da me pusti, Milana sam poznao odmah, patike… Kristina je bila u drugačijem položaju, kada sam se pogurao i dobio snagu, tenk bih prevrnuo, Video sam da je ona i shvatio sam da su mrtvi. Sva ostala deca su u Hitnoj, samo su oni ležali. Ne mogu još da shvatim zbog čega se ovo desilo i čemu je prethodilo kada između njih svih koji su poginuli i ranjeni nije bilo nikakvog konflikta ni svađe da bi došlo do ovoga.

Saša je izneo detalje samog zločina, koji su i dalje nezvanični

– Krenulo je iz Malog Orašja, momak se autom se odvezao u Orašje, stao na igralište gde su dečaci, momci, devojke, pekli roštilj, šalili se, družili se, sedeli. Čuo sam da ih je postrojavao mirno. Mislili su da se šali, pozvali ga na roštilj, piće. Pozvali su ga, ispalio je rafal, devojka je neka pobegla, ostali su popadali. Nastavio je putem do Dubone, ne predomislivši se, ne pokajavši se, ljudi su radili ogradu, video sam ih, prošao sam pred tih ljudi, stao je i tu pucao u njih. Koliko mi je žao za moju decu, tako mi je žao i za drugu decu što su na tom mestu se našla i na tom putu koji je zadesio baš u tom momentu. Upalio kola i posle 100-150 metara stao je ispred igrališta školskog gde su bila naša deca, izašao iz auta, isto je rekao, „zaležite“, čuo sam tako. Oni su se isto nasmejali, našalili, ali šale nije bilo ni trunke. On je ispalio ceo rafal. Čuvši da deca jauču još uvek, promenio je šaržer ušao je unutra, ponovo je još jedan rafal ispalio, čovek je video koji se sedeo na terasi, video je da ih je overavao.

Čemu sve?

– Znam da sam svoj decu učio da budu pravdeni, pošteni, fini, kulturni, obrazovani. Završili su oboje gimnaziju, sin mi se zaposlio u MUP-u. Bio je dogovor da nastavi fakultet, ćerka da upiše za učiteljicu. Ja sam njih stvorio baš onako kako sam zamišljao kako pošten čovek treba da izgleda, da gleda svoju decu u ovako teškom vremenu, izvesti ih na pravi put. U ovako teškom vremenu gde je mnogo loših stvari, više nego dobrih. Sada se pitam da li sam bio u pravu što sam ih učio da budu dobri, možda nije trebalo. Još nisam svestan da li sam pogrešio, ili nisam – upitao se unesrećeni otac.